Petra Laslo, snimateljka mađarske televizije koja se programskom šemom oslanja na krajnju desnicu pokazala je svetu kakav ološ danas u Mađarskoj podržava ultranacionalistički Jobik. Iživljavanje nad nemoćnim ljudima zove se fašizam, ma u kom se obliku pojavio. Ono što je slučaj Petre Laslo pokazao, svakako je podsetnik na činjenicu da se danas u medijima kriju najveći gadovi.
Izvinjenje Petre Laslo, koje zapravo nije izvinjenje, bedan je pokušaj da se snimateljka pod izgovorom pomerene svesti zbog panike opravda za napad na devojčicu i muškarca sa detetom u zagrljaju. Tipičan primer kukavičluka onih koji su jaki i hrabri prema slabijima, a ponizni prema moćnijima trebalo je da humanizuje lice koje će ostati u analima medijske sramote. Još je bednija manipulacija činjenicom da je Petra Laslo sada nezaposlena majka sa malom decom. Ta ista majka je zato bez problema mogla nogom razvaliti tuđe dete i oca sa malim detetom. Verovatno će branitelji Laslove pokušati da dokažu i da su izbeglice, bežeći od policije sami uleteli u nogu “uspaničene” i “prestravljene” snimateljke.

Petra Laslo je na toj njivi kod prihvatnog centra u mestu Roszke u Mađarskoj bila službeno, kao medijska radnica. U opisu posla i novinara i snimatelja je da prate događaje, uključujući i događaje visokog rizika, koji mogu završiti incidentima. Svako opravdanje, a posebno ovako jadan pokušaj manipulacije javnošću – gebelsovski je potez očajne sluškinje ideologije zla koji ne sme da prođe.
Ipak, Petra Laslo je samo je kapljica u okeanima mržnje današnjeg mađarskog društva. Ostrašćenost i mržnja svakodnevno su na medijskom meniju Viktora Orbana, koji na nesreći drugih, igrajući se logora i zatočenika, sadistički uživa i prikuplja dragocene političke poene. Pokazuju to i istraživanja prema kojima je rejting vladajućeg Fidesa uzleteo tokom izbegličke krize. Masa zaslepljena strahom od “neprijatelja”, ostrašćeno po klasičnoj matrici, upada sve dublje u mržnju prema drugačijima.
Kada prvi put prošetate pored punkta na koji pristižu izbeglice u njivama u blizini sela Roszke, sve ono što bi Evropa morala biti, nestaje pod nehumanošću kojom Mađarska dočekuje izbeglice. U četvrtak 10. septembra padala je uporna i dosadna kiša. To mesto je izgledalo strašnije nego ranije. Njive natopljene vodom ličile su na svinjac, a u nekoliko improvizovanih šatora entuzijasti i aktivisti nevladinih organizacija pokušavali su da pomognu koliko je to moguće u takvim uslovima.
Dok stoje u redu za autobuse, izbeglice su izložene podsmehu uglavnom mlađih policajaca. Mnogi od njih, poput Petre Laslo nose maske. Maske nose i policajci na stanici Keleti, kao i vojnici poslati na jug Mađarske na vojnu vežbu. Sve je to deo propagandne mašinerije, osmišljeno kako bi se izbeglice sa Bliskog istoka prikazale na najgori mogući način. Medicinske maske u ovom slučaju imaju dvostruku ulogu. Kada policija, vojska i televizijske ekipe nose medicinske maske, a za to nema jasno predočenog razloga, onda ostaje dobri stari prostor za širenje panike i pretpostavke o mogućem ugrožavanju javnog zdravlja. Drugo, medicinske maske poslužiće i za prikrivanje identiteta onih koji se ponašaju kao neljudi.
Na Keleti stanici u takozvanoj tranzitnoj zoni (zvuči mnogo glamuroznije nego što realno jeste) živi grad u gradu u kome se odvija paralelan život, čiji se duh menja u zavisnosti od vesti do vesti. Ljudi na prostirkama od kartonskih kutija, najlona ili, u najboljem slučaju, ćebadi iščekuju nastavak putovanja na željenu destinaciju. Pomoć pristiže od nevladinih i humanitarnih organizacija, ali je nema dovoljno. Oni koji nemaju novca da kupe hranu i vodu, upućeni su isključivo na pomoć.
Snimak iz kampa Roszke koji je preko YouTube kanala objavljen zhavaljujući jednom austrijskom volonteru, zvanična Mađarska pravda nadljudskim naporima policije da primi izbeglice. Gotovo identične rečenice da izbeglice ne žele da sarađuju, bacaju smeće gde god se zateknu i ne znaju da stanu u red, novo je pravdanje zvanične Mađarske pred Evropom, ali je opet reč o školskim primerima manipulacije, kojom se ukazuje na neciviliziranost “došljaka”. Taj argument pobila je jednim potezom neformalna grupa građana Budimpešte koja je preko Facebooka organizovala prikupljanje pomoći i na trgu ispred glavnog ulaza u Keleti stanicu iz najobičnijeg furgona, izbeglicama pristojno poređanim u red po dvoje delila lanč pakete, vodu i ćebad.
Ali, zapitaće se neko, kako je moguće da se to dešava u Mađarskoj, državi Evropske unije, koja je toliko godina čekala na sopstveno oslobađanje od Sovjeta, koja je i sama stradala 1956. godine? I kako je moguće da Nemačka danas ima najliberalniju politiku?
Moramo biti pravedni i priznati da matrica mržnje nije mađarska ekskluziva, da je reč o prepoznatljivom šablonu po kojem funkcioniše većina država nekadašnjeg istočnog bloka. Suština je u procesu denacifikacije kroz koji je prošla Nemačka. U Mađarskoj, pa i u Češkoj, Ukrajini, Estoniji, kojima se pridružuje i Srbija, fašizam i kolaboracionisti sa fašistima se poistovećuju (potpuno pogrešno) sa antikomunizmom, odnosno sa slobodom. Gde se sa prošlošću nije raščistilo, sadašnjost ostavlja mogućnost za buđenje novog zla. U ovoj priči su izbeglice samo dobrodošao neprijatelj koji će probuditi najniže u ljudima. Zato je, dok se nadomak naših stanova i kuća događa istorija, a velika seoba sa Bliskog istoka u Evropu jeste događaj koji će pamtiti istorija, naš izbor hoćemo li biti Evropljani (a biti Evropljanin podrazumeva ponašati se u skladu sa vrednostima na kojima počiva savremena Evropa) i pre svega ljudi ili ćemo se prepustiti zlu.
(Autonomija)