Iako je u intervjuu Politici, predsednik Skupštine Grada Ilija Maravić najavio mogućnost da se odluka o osnivanju novog, krovnog kulturnog centra koji bi nosio ime Brane Crnčevića (koji by the way sa Suboticom ima veze tek koliko se bahatio po ovdašnjim kockarnicama i kafanama, novcem namenjenim izbeglicama) nađe pred lokalnim odbornicima već 12. februara, u jednom smo novom intervjuu doživeli kopernikanski obrt. Ta promena iz korena, usledila je posle intenzivne akcije građana, koji su na usijanim društvenim mrežama pokrenuli i nebo i zemlju. Nije dakle reč o gotovoj stvari usaglašenoj unutar koalicije, već samo o ideji o kojoj se unazad mesecima lamentira po Gradskoj kući. Kako kaže naprednjački predsednik Skupštine, pre njene realizacije “moraju se doneti statut, odluka o osnivanju, potom i da prođe zakonsku proceduru i da odluka o osnivanju bude usvojena na Skupštini grada, a to sigurno neće biti na sednici najavljenoj za 12. februar”. Pre svega ovoga, kako ističe Maravić, nužno je postići koalicijski “KONCENZUS”, šta god to značilo. A “koncenzusa” sudeći po bombardovanju medija saopštenjima – nigde.
Objašnjenje oko spornog imena novog kulturnog centra nismo dobili od Maravića, ali je sasvim sigurno da ovakvo posipanje pepelom Subotica ne pamti od kada je višestranačkog života pod tornjem Gradske kuće.
Istine radi, mora se istaći da se prvi oprao Savez vojvođanskih Mađara, čiji je subotički odbor, napravio presedan (ili bi Maravić možda rekao “PRECEDAN”). Medijima je prosleđeno saopštenje u nedelju u ranim jutarnjim satima (primereno samo vanrednom stanju). Uz pretpostavku da se deo SVM koji upravlja gradom na severu oteo kontroli (ili su ipak svi sve znali), te se u želji da se dodvori novim političkim gazdama saglasio sa ovakvom idejom (verovatno bez blage veze ko je Brana Crnčević), u nameri da umanji štetu koju je gradonačelnikov zemljak po selu (obojica iz Bajmoka) već naneo gradskoj vlasti, Gradski odbor se jednostavno ogradio. Gradski odbor SVM, kako se priča po kuloarima, nema baš mnogo veze sa odrođenim vlastodršcima u gradu, te je požurio da umanji štetu, mudro ocenivši da bi takav centar bio u suprotnosti sa tradicijom kulturnog života u gradu.
Iako je sve očiglednije da u gradskoj koaliciji ne zna leva šta radi desna, odgovor na pitanje oko imena budućeg kulturnog centra stigao je od najvernijeg sluge gospodara Vučića (Trećesrbijanaca). Oni su nam sasvim jasno i direktno, tonom primerenim ovoj skupini, patriJotskim izlivom ljubavi prema maternjem jeziku, objasnili kako podržavaju inicijativu da se nova institucija nazove po Brani Crnčeviću.
„Kao što je svima poznato, Branislav Crnčević ceo svoj život radio je na afirmaciji srpske kulture i tradicije, pisajući za decu i odrasle”.
Potom su se malko “RASPISAVAJUĆI” (valjda bi oni to tako izveli) osudili određene političke subjekte u gradu koji sve boje sopstvenim nacionalnim bojama i prozvali sve “srbomrsce”, među koje “SVRSTUJU” one koji izlaze iz okvira krajnjeg primitivizma i nacionalizma. Gunjevi, šajkače, opanci, gusle, truba, rakija, prangije i petarde, jedan red svetosavlja, uz po koju sitnu nepismenost – kulturni su obrazac koji je proistekao iz ideologije krvi i tla, koja nam se nameće sada i kroz kulturu, iako je doživela enorman broj svakojakih poraza.
Paradoksalno, nacionalno pitanje, kao njima najbitnije i jedino kojim žele da se bave u svim oblastima (od srpskih hulahopki, preko srpskog Novaka Đokovića do srpskog Svetog Save) ujedno su i okviri iz kojih ne žele da izađu. Oni zapravo uživaju u svojim porazima i konstantnoj krizi. Stalno podgrevanje nacionalnog pitanja, filovanog teorijama zavera i mržnjom, pogodno je za dugoročnu uzurpaciju vlasti. Možda će, kada izdivljaju sve strasti utemeljene na klerofašizmu i nacionalizmu, u gladnim stomacima mučninu proizvesti i miris tamjana. Do tada, kao mali doprinos novogovoru koji su “PISAJUĆI” počeli da standardizuju trećesrbijanci, dajem im ovlašćenje da koriste reči napisane velikim slovom pod navodnicima. Srpski im je očigledno previše komplikovan, pa ni ne shvataju da su Dositej, Branko Radičević, Zmaj, Laza Kostić, Crnjanski, Konstantinović, Kiš, Davičo, Pekić, Popa, Šantić i tako dalje, i tako dalje – jedina prava doza patriotizma.
(Autonomija)