Kao grom iz vedra neba odjeknula je Suboticom vest da Coca-Cola pogon za proizvodnju negaziranih sokova, Fresh&Co (a pre privatizacije i 90-tih godina nadaleko čuvenu Subotičanka), seli u Beograd. Radnicima, kojih ima oko 120 ponuđene su otpremnine ili mogućnost prelaska u Beograd, te pomoć u periodu prilagođavanja.
Kompanija je saopštila kako je sledila sopstvenu viziju i zakone tržišta, te da će ulaganjem 3,8 miliona eura u kapacitete u Beogradu, uspostaviti nešto što se zove Centar za proizvodnju sokova, a koji će proizvode plasirati na već dogovorena tržišta u okruženju, u Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Hrvatsku, Sloveniju, Bugarsku, Mađarsku i Poljsku.
“Zahvaljujući ovom procesu, u Beogradu će biti otvoreno 80 novih radnih mesta”, navodi se u saopštenju.
Coca-Cola je izrazila i žaljenje što će ova odluka uticati na “pojedina radna mesta” i to uglavnom onih koji odluče da ne pređu u Beograd.
“Svim zaposlenima biće ponuđena mogućnost da se prijave za nova radna mesta koja će biti otvorena. Kompanija će im pomoći pri preseljenju kroz podršku u obezbeđivanju smeštaja tokom prelaznog perioda. Zaposlenima na čija radna mesta će ovaj proces uticati biće ponuđena kompletna podrška, uključujući pomoć u traženju novog posla i otpremnine koje su veće od onih propisanih zakonom.”
Zvuči kao bajka iz nekog od reklamnih spotova Coca-Cole. Saopštenje je priznajem, napisano perom PR znalaca. Ipak, čak i ja, kao užasna matematičarka, ali zato dobro upućena u trikove komuniciranja sa javnošću, shvatam da to u stvari znači kako će na 80 novih radnih mesta imati pravo da konkuriše 120 radnika, koji će u Subotici od čuvene multinacionalne kompanije dobiti nogu. Što u suštini znači da Coca-Cola ne otvara 80 novih radnih mesta, već otpušta minimum 40 radnika. I to pod uslovom da svih 80 radnih mesta u Beogradu dobiju Subotičani, te da ih je toliko spremno odseliti se u drugi grad, 200 kilometara udaljen od njihovih porodica.
Od radnika saznajemo da ponuđene otpremnine iako više od zakonom propisanih uopšte nisu impresivne, a da će se malo ko uopšte usuditi da pređe u pogon u Beograd.
“Broj zaposlenih je u poslednjih desetak godina od kada je Coca-Cola preuzela Fresh već značajno smanjen”, objasnio nam je radnik koji je želeo da ostane anoniman da je u trenutku preuzimanja kompanija zapošljavala gotovo trostruki broj radnika. On tvrdi i da se šuška kako Coca-Cola prebacuje veći deo sopstvene proizvodnje u Rumuniju i Mađarsku.
Na zakone tržišta i pravo privatnika da štiti sopstveni kapital i interese pozvao se i načelnik Severnobačkog okruga Dragi Vučković, koji je za jedan lokalni internet portal izjavio da slučaj Coca–Cole nije u njegovoj nadležnosti. On je na skupu u Regionalnoj privrednoj komori najavio i nultu toleranciju za rad na crno i to u trenutku kada je javna tajna da u Subotici funkcionišu čitavi ilegalni pogoni u kojima radnici šiju konfekciju za ponižavajuće nadnice. Slična preseljenja najavljuju i druge firme čiji su brendovi, poput Subotičankinih, decenijama bili zaštitni znak grada na severu. Podsetimo, posle privatizacije sredinom devedesetih godina, Subotičanku su kupila braća Vojin i Živojin Đorđević. Posle niza promena naziva, stečajnih postupaka i/ili restrukturiranja preduzeća, jedan deo nekadašnje Subotičanke, pod nazivom Fresh&Co, prodat je Coca-Coli. Subotičanka je slovila za vrhunskog proizvođača voćnih sokova, zimnice i alkoholnih pića. Njenom nadaleko čivenom Pelinkovcu je u jednom od restrukturiranja promenjen naziv u Gorki list. Upravo su Pelinkovac, davno zaboravljeni Rum Punč (izvoženi u Mađarsku i Austriju), kao i Orange juice koji je eksportovan u Sjedinjene Američke Države, uz sposobne rukovodioce u ono socijalističko vreme Subotičanku razvili u jednu od najrespektabilnijih subotičkih firmi. Subotičanka je bila i mecena istoimenog kluba hokejaša na travi, koji su više navrata ime Subotičanke uzdigli i na sportski evropski nivo učešćem na finalnim turnirima evropskih šampiona.
Za Pelinkovac je vezan i dugo prepričavan događaj čiji je učesnik bio ni manje ni više nego Edvard Kardelj. On je, kada su ga ponudili pićem na sastanku direktora jugoslovenske pošte u Kragujevcu, rekao da sumnja da imaju ono što on pije – subotički Pelinkovac. Tadašnji direktor vojvođanske pošte Janko Pejanović, inače Subotičanin, setio se da je u gepeku imao reprezentativne pakete sa Pelinkovcem i tako počastio Kardelja njegovom omiljenom kapljicom.
Iako je načelnik Severnobačkog oprao ruke od slučaja Coca-Cola, lokalna se vlast još uvek nije oglasila. Nije se oglasio ni resorni ministar. Vlast se naravno ne meša ni u tuđe ni u svoje poslove, ali je istine radi ipak bitno istaći da Coca-Cola, sledeći tržišne principe i potrebe, ipak sledi i gotovo stogodišnju državnu politiku žestoke centralizacije. Samo između dva svetska rata su, iz Subotice i Vojvodine uopšte, preseljene desetina profitabilnih fabrika. Taj trend je nastavljen daljom centralizacijom i posle Drugog svetskog rata, a i tokom „tranzicije“ 90-tih i 2000-ih godina, kada su preduzeća van Beograda svesno osiromašena i opljačkana, a cena radne snage spuštena na nivo zemalja trećeg sveta. Zato je bitno naglasiti da Coca-Cola jeste sledila zakonitosti tržišta i sopstvene interese, ali da su ti i takvi interesi posledica dobro planirane i veoma vešto sprovođene politike centralizacije i siromašenja Vovjodine. Ako je zaista istina ono što se priča, da će put Beograda pogone preseliti i Mlekara, Fidelinka i Pionir, jasno je da će Subotica i zvanično postati grad u kome će moći samo da se umre.
“Its so important to make someone happy”, lajt je motiv prošlogodišne božićne Coca-Coline kampanje. Zaista jeste važno nekoga usrećiti, kako kaže prvi stih ove pesme, ali Suboticu nema više razloga bilo ko da usreći. Eto čak i Coca–Colini kamioni napuštaju grad. I to bukvalno.
(Autonomija)