Obično otkrivanje fasade Narodnog pozorišta je nekome palo na pamet da pretvori u svojevrsnu svečanost. Nije doduše presečena vrpca, ali je strgnuta zavesa sa stubova, koji bi da je makar malo integriteta u građanima Subotice trebalo da budu stubovi srama svih bitnijih donosilaca odluka i političara u gradu. Upravo oni (SVM) koji su najviše kumovali projektu rekonstrukcije (koja je u suštini rušenje i izgradnja nove) zgrade Narodnog pozorišta, licemerno su trijumfovali zbog “uspeha”, te ocenili kako je zgrada – “predmetom sporenja”. Ono što su, smenjujući se pred mikorofonima i ispijajući pića u improvizovanoj kafani na mestu nekadašnje terase čuvenog YU Festa, političari “otvorili” – jeste u stvari preskupa kulisa. Šačica slučajnih prolaznika i poltrona okupljenih oko onih likova u ružnim odelima nemo je gledala u lepo umazanu fasadu starog dela budućeg pozorišta, koje je trebalo u celosti biti završeno pre dve godine. Nije saopšten niti jedan konkretan podatak, a iz izveštaja u medijima nije vidljivo da li je iko od novinara postavio ijedno suvislo pitanje. Na primer, koliko je do sada od projektovanih 30 miliona eura potrošeno na izgradnju novog pozorišta?  Koliko je još potrebno novca i vremena da se projekat završi? Na šta je konkretno stavljena fasada? Koliko će biti potrebno uložiti u unutrašnje radove i opremanje?
Ipak ovom sramnom događaju prethodile su još sramnije godine manipulacija i malverzacija. Novo pozorište je čedo bivšeg gradonačelnika Subotice Jožefa Kase, a čast da ostane upamćen kao gradonačelnik koji je srušio pozorište i osudio centar grada na kliničku smrt pripada Gezi Kučeri. Odluka o rušenju starog pozorišta, inače najstarije zgrade teatra u Srbiji doneta je uprkos protivljenjima i stručne javnosti i građana Subotice. Peticiju Liberalno-demokratske partije, koja je vodila akciju prikupljanja potpisa, u samo par dana potpisalo je gotovo pet hiljada Subotičana, ali u nastavku akcije nije skupljeno dovoljno potpisa kako bi se o pozorištu odlučivalo referendumom. I gradska i republička vlast (u to vreme je ministar kulture bio Voja Brajović) ostali su nemi i na ICONOS, komitet UNESCO-a koji je apelovao da se odustane od rušenja zgrade, koja je imala i arhitektonski značaj. Ono što ICONOS nije mogao ni da pretpostavi jeste zavera političke elite da pošto-poto uvuče grad u ogroman projekat, koji nudi i ogromne mogućnosti za ostvarivanje ličnih interesa.
Istina je da je zgrada Narodnog pozorišta decenijama zapuštana, da se nije ulagalo u njenu adaptaciju gotovo ništa. Posao devastacije je priveo kraju Ljubiša Ristić, koji je dokrajčio ono što zub vremena nije mogao da načne. U vreme kulturne revolucije Ristićevog avangardnog KPGT počupane su stolice iz velike sale, skinuti su i nestali vredni kristalni lusteri, uništeni su fundusi – nameštaj (bilo je veoma vrednih komada stilskog nameštaja), garderoba i kostimi (više stotina kostima koji su uredno čuvani decenijama pretvoreni su krpe), uništene su instalacije, vozni park, a sve što je bilo iole vredno – nestalo je. Tako je grad dobio dežurnog krivca, koji je što zbog uništavanja kulturne baštne, što zbog sramotnog angažmana u JUL-u, tada izrazito opozicionoj Subotici, bio simbol uništitelja svega što je subotičko.  Ipak, suština upiranja prstom u Ljubišu Ristića (koji je nesumnjivo kriv za ono što ga optužuju), nije ljubav prema umetnosti i simbolu građanske Subotice, već činjenica da je on pogodno sredstvo za manipulaciju javnošću, kako se neko ne bi dosetio postaviti još neko neugodno pitanje. Kada god bi neko argumentovano pokušavao da se suprotstavi usvajanju odluke o realizaciji ovako suludog projekta, kao kec iz rukava bi bio vađen kontraargument – “nemoguće, Ljubiša Ristić je uništio pozorište i mora se graditi novo”, a kada bi se spomenuo Ljubiša Ristić, svi su argumenti padali u vodu. Istovremeno, niko nije javnost obavestio da li su protiv Ljubiše Ristića podnete ikakve krivične prijave, ali niko  nije postavio ni pitanje šta je gradska vlast uradila konkretno da spreči devastaciju pozorišta?  Priča po Ljubiši Ristiću kao uništitelju je “cover up story” za sve ostale propuste, pa i za odgovor na pitanje kako se jedan Zavod za zaštitu spomenika kulture predomišljao nekoliko puta oko statusa zgrade Narodnog pozorišta (od statusa najvišeg stepena zaštite do bezvrednog objekta)? Jer, budimo realni, da je Zavod radio svoj posao, da nije podlegao politčkim (i ko zna kakvim sve pritiscima), Narodno pozorište bi danas zahvaljujući javnosti i autoritetu struke verovatno bilo rekonstruisano bez rušenja. Čudno je na primer i kako je originalna tehnička dokumentacija čiji su delovi objavljeni u nekim monografijama nestala, što je bio jedan od izgovora na često postavljano pitanje zašto se zgrada Narodnog pozorišta ne može rekonstruisati? Nedoumica je bilo bezbroj, jedino nije bilo dileme među političarima. Narodno pozorište u Subotici je moralo nestati. U toj se nameri išlo tako daleko, da su dovođeni eksperti koji su tvrdili da je zgrada bezvredna i da je nemoguće upotrebili bilo šta od materijala kojim je 1857. godine izgrađeno pozorište, uključujući i cigle koje su navodno bile u stanju raspadanja.

Haos je nastavljen kada je započeto rušenje. Iako je gradonačelnik obećao Subotičanima da će najstariji deo zgrade biti sačuvan i konzerviran,  potpuno su skinuti krov i tavanica, greškom je srušen deo glavnog stepeništa (jedan od najbitnijih delova zaštćenog dela), prednji deo je potpuno oljušten (amaterski, bez pravog nadzora), a od starog pozorišta ostali su samo stubovi i deo vanjskih zidova. Tada su protivnici rušenja tvrdili da su radovi izvedeni diletantski, a da nadzora praktično nije ni bilo. Spomenik kulture od velikog značaja je uništen, kao i izgled zaštićenog gradskog jezgra.
Skandal za skandalom pratili su i nadalje posao rekonstrukcije. Tako je utvrđeno da je 400 000 cigala nestalo. Pokazalo se da se cigle ipak ne raspadaju, da su ne samo upotrebljive, već u odličnom stanju, a da imaju i posebnu istorijsku vrednost. Nedorečene su ostale tvrdnje da su cigle jednostavno iznete (šta je 400.000 cigala, iznesu se za čas) i pored video-nadzora. Javna je tajna da su cigle ugrađene u ogradu jednog od izvođača radova. Počinioci nisu naravno nikada otkriveni.
Usledila su rušenja tek izgrađenih delova novog dela zgrade, izmene projekata, zastoji u radovima, problemi sa finansiranjem, osnivanje anketnih odbora čiji izveštaji nikada nisu predočeni javnosti, da bi se posle osam godina stiglo do svečanog otkrivanja fasade.
Priča o Narodnom pozorištu u Subotici, paradigma je priče o Subotici. Pre osam godina su podlim političkim dogovorom, odluku usvojili odbornici lokalne skupštine. Akciju prikupljanja potpisa vodio je LDP, koji u to vreme nije imao predstavnike u Skupštini grada. Njihovoj se akciji aktivno priključio G17 plus, a Demokratska stranka, koja je javno kritikovala projekat, niti je glasala protiv, niti se, iako u tom trenutku politički veoma jaka ozbiljnije suprotstavila SVM. U tom trenutku, skorojevići na funkcijama (bez mnogo izuzetaka) zavedeni pričama o modernom, sjajnom i staklenom, već su u glavama eliminisali staro. Desetine miliona eura iz podsvesti im je izvlačilo omiljeno pitanje: “Gde sam tu ja?”  Zato pravog protivljenja ovom projektu nije ni bilo.
Oni su poput jednog tajkuna koji je mojoj prijateljici koja je nameštaj nasledila od prabake rekao: “Imam ja isti taki, ali nov”, sa ogromnom dozom nipodaštavanja. Tako i oni koji unazad decenijama odlučuju o gradu, iz decenije u deceniju imaju ambiciju da potcene i unište sve gradsko i građansko, da grade novo, ali lepše, možda i starije, poput ratnog gradonačelnika Trebinja koji je Dubrovnik zasipao bombama.
Zato njima osim juče otkrivene kulise i nije potrebno više. Sadržaj bi im i tako bio previše komplikovan. Subotica je toliko provincijalizovana da se s pravom može nazvati selom, a od petka, dana za fasadu, slobodno može da promeni ime u Potemkinovo.
(Autonomija)