Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra, povodom podatka da je ove godine 19 žena ubijeno u Srbiji, kaže da smo kao građani u obavezi da prijavimo nasilje, ali je neophodno da sistem kada do takve prijave dođe reaguje, „jer imamo žene koje su prijavile da su žrtve nasilje, ali to nije doprinelo da njihov život bude zaštićen“.

Ističe da je za slučajeve femicida „naročito važna procena bezbednosnog rizika i da se u odnosu na to primene adekvatne mere“, a to je u nadležnosti policije, ali ona mora da radi u saradnji sa Centrom za socijalni rad i tužilaštvom. „Potreban je multisektorski odgovor i čini mi se da gubimo žene zato što nema koordinisanog institucionalnog odgovora“, ukazuje Lacmanović. Dodaje i da opšta društvena atmosfera obeshrabruje žrtve da prijave nasilje.

Povodom poslednjeg slučaja femicida u Srbiji od 11. novembra, kada je telo Maje O. nađeno u reci Ibar u okolini Tutina, pošto je pogođena hicem iz pištolja u glavu, Lacmanović kaže da je po pisanju medija, ubica čovek sa kojim je bila u vezi, koji je bio „patološki ljubomoran“ i koji ju je proganjao i pratio, što su sve indikatori da može doći do nasilja sa smrtnim ishodom.

Dodaje da je jasno da postoji istorijat vršenja nasilja, kao i da su okolina i okruženje to morali znati. Kaže da ne postoji pouzdana informacija da je žrtva prijavljivala nasilje nadležnim institucijama u Srbiji, ali ponavlja da je „malo verovatno da neko iz okruženja žrtve nije znao, ali da li je to prijavljeno to je druga priča“.

„Postoji obaveza u Srbiji da onaj koji sumnja u nasilje ili mu svedoči prijavi nadležnim institucijama, koje su dužne da reaguju. Jedan deo priče je atmosfera u kojoj se nasilje smatra privatnim problemom, ili ljudi iz straha izbegavaju da se mešaju. Kao građani jesmo u obavezi da prijavimo nasilje, ali neophodno je da sistem kada do takve prijave dođe reaguje, jer imamo žene koje su prijavile i to nije doprinelo da njihov život bude zaštićen“, ističe Lacmanović u Danu uživo na TV N1.

Dodaje da moramo da imamo takav sistem koji će automatski da reaguje na prijave nasilja i zaštiti žrtvu.

Na pitanje da li su mediji jedini izvor informacija o nekom slučaju, ona kaže da je Autonomni centar u prethodnih 10 godina prikupio podatke o 350 žena koje su ubijene od člana partnera ili porodice, pretežno iz medija, jer zvanični javno dostupni podaci ne postoje.

„Nažalost, nemamo nadzorno telo za praćenje koje bi prikupljalo podatke o femicidu“, navodi ona.

A upitana da li broj ubijenih žena može biti i veći od onog koji se navodi u medijima, ona kaže da svakako može, „jer ne znamo da li neki slučajevi nisu dospeli u medije, niti koliko žena umre od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja“.

„Ali, čak i sa ovim brojem koji imamo, gde je bilo prijava nadležnim službama, ne uspevamo adekvatno da odgovorimo. Imamo institucionalne propuste koji se pojavljuju unazad deset godina“, kaže Lacmanović.

Ukazuje da su prve institucije u kontaktu sa žrtvama centri za socijalni rad, policija, tužilaštvo, ali tu su i obrazovne institucije. Ističe da je neophodno da svi oni sarađuju, odnosno da je potreban multisektorski odgovor.

Ocenjuje i da opšta društvena atmosfera obeshrabruje žrtve da prijave nasilje.

„To ophođenje prema žrtvama, osuđivanje, pokušavanje da se zastraše u javnom prostoru, svakako obeshrabruje žrtve, ali ne bih nikako da šaljemo poruku žrtvama da izlaz ne postoji, on postoji, zato smo mi tu da se žalimo, ukazujemo na probleme“, navodi Lacmanović.

(N1, foto: Medija centar Beograd)