Najpre ga žena u autobusu zasipa homofobnim uvredama. Zatim nasrće na Aleksandra Savića. Na kraju iz torbe izvlači oštar predmet i njime ga ubada. Lekari će kasnije u hitnoj službi utvrditi posekotinu na potkolenici i povrede oka.

Ne događa se u Srbiji često ono što se Saviću – poznatom i kao drag kraljica Aleksis Plastik – dogodilo uveče 11. jula u autobusu broj 35 u Beogradu.

Ali, ipak je sve učestalije nasilje nad ljudima čiji izgled ili aktivnosti ne odgovaraju društvenoj većini u Srbiji.

Istog dana, samo nekoliko sati ranije, pisca i programskog direktora književnog festivala „Krokodil“ Vladimira Arsenijevića usred bela dana su na platou ispod Brankovog mosta napali desničarski huligani dok je pripremao komemoraciju povodom genocida u Srebrenici.

U razgovoru za DW posle napada, Aleksis Plastik govori o podršci koju dobija.

„Mislim da je to još jedan dokaz da je ovo društvo zapravo mnogo bolje nego što mislimo, ali samo nekada ti loši ljudi koji su i na pozicijama su osnaženi da budu glasniji od nas“, rekao je.

Sve prisutnije nasilje huliganskih grupa, koje se povezuju sa okruženjem Srpske napredne stranke (SNS) predsednika Aleksandra Vučića, kod mnogih ljudi pojačava osećaj da svako drugačiji može postati meta.

„Nasilje postaje sve normalnija pojava, dok zaštita od njega ni izdaleka nije zagarantovana – posebno za one koji ukazuju na društvene ili političke probleme koji nisu popularni u javnosti“, kaže i Matija Stefanović iz srpske LGBTQ+ organizacije „Da Se Zna!“, koja dokumentuje nasilje nad kvir osobama.

„Budući da se većina tih napada ne procesuira, a počinioci retko odgovaraju za svoja dela, oni se ne mogu smatrati izolovanim slučajevima“, kaže Stefanović.

„Reč je o sistemskom problemu koji dodatno podstiče nasilje i ohrabruje počinioce da nastave da napadaju marginalizovane grupe bez straha od ozbiljnijih posledica.“

To nasilje posebno često pogađa kvir osobe. Poslednjih godina društvena klima prema zajednici u Srbiji postala je više neprijateljska, a kvir zajednica sve češće postaje i meta desno nacionalističke vlasti.

Rekordan broj napada

U skromnoj kancelariji u uličici u centru Beograda nalazi se sedište nevladine organizacije „Da Se Zna!“. Gotovo ništa ne otkriva čime se tamo bave, osim usamljenog orašara u duginim bojama na polici. „Da Se Zna!“ je jedina organizacija koja sistematski dokumentuje napade na kvir osobe u Srbiji – pretnje, vandalizam i fizičke napade.

„Prošle godine zabeležili smo 110 slučajeva – više nego ikada ranije“, kaže Stefanović, koji je programski koordinator organizacije. To je s jedne strane posledica činjenice da je organizacija sve poznatija i da je sve više osoba spremno da prijavi incidente. S druge strane, razlog su i sve češći slučajevi koji privlače veliku pažnju javnosti, poput napada na Aleksis Plastik.

Sredinom maja nepoznati počinioci napali su suzavcem kvir klub „Mornar“ u Beogradu. Krajem maja nepoznate osobe su tokom noći batinama onesvestili transrodnu ženu i njenog partnera.

Mnogi ljudi u Srbiji plaše se da otvoreno pokažu svoj identitet. Tako je u istraživanju Agencije Evropske unije za osnovna prava (FRA) iz 2025. godine oko 80 odsto ispitanika u Srbiji izjavilo da izbegava da drži partnera za ruku u javnosti.

Na Indeksu duginih boja, koji prikazuje položaj kvir osoba, Srbija poslednjih godina stalno nazaduje. Pre pet godina bila je na 22. mestu u Evropi, a na najnovijoj listi zauzima tek 29. mesto.

Teška situacija u manjim gradovima

Protiv toga može pomoći samo edukacija, smatra Matija Stefanović. Osim što učestvuju u organizaciji godišnje velike Parade ponosa u Beogradu, aktivisti od prošle godine organizuju i „Prajd karavan“ u manjim gradovima.

Žele da pošalju jasnu poruku: ovde smo – i ostajemo ovde. Ponekad se nekolicina demonstranata sa duginim zastavama suoči sa desetinama ljudi koji uzvikuju homofobne parole.

Nakon što je organizacija početkom jula objavila mesta ovogodišnjeg karavana, počele su da stižu brojne pretnje smrću. U Pirotu je policija sredinom jula u poslednjem trenutku otkazala događaj jer nije mogla da garantuje bezbednost zbog više desetina nasilnih huligana. Tom prilikom napadnuto je troje novinara.

„Pokušavamo ljudima na terenu da pokažemo da znamo koliko im je teško i da ih nismo zaboravili. Istovremeno, ti protesti pokazuju tužnu stvarnost života kvor osobe u manjem gradu u Srbiji“, kaže Stefanović.

Mržnja drugih

Matija Stefanović veoma dobro zna kako je odrastati kao kvir osoba u gradu daleko od Beograda.

„Još u najranijem detinjstvu želeo sam da budem dečak. Svake večeri sam se molio Bogu da me pretvori u njega“, priča Stefanović. Tek kao tinejdžer saznaje da postoje i drugi ljudi koji se osećaju poput njega – i da za to postoji naziv: transrodna osoba. Ali ta spoznaja ne donosi mu olakšanje.

„Onog trenutka kada sam to shvatio, osetio sam sav teret svega kroz šta ću zbog toga morati da prođem.“

Tek kada se zbog studija preselio u Beograd, osećao se dovoljno slobodno da sve otvorenije živi kao Matija. Otkrio je svoj identitet. Najpre nekolicini profesora na fakultetu. Zatim prijateljima. Na kraju je roditeljima napisao pismo od osam strana u kojem im je ispričao sve što je godinama skrivao.

Matija Stefanović donosi dve velike odluke. Počinje da uzima hormone kako bi svoje biološko obeležje pola uskladio sa svojim rodnim identitetom. I odlučuje da o svemu govori javno. U to vreme u Srbiji je bilo veoma malo javno deklarisanih transrodnih osoba, a gotovo da nije bilo ni informacija o tome kako započeti proces rodne tranzicije.

„Možda zvuči kao kliše, ali želeo sam da budem osoba kakva je meni nedostajala dok sam i sam istraživao sopstveni rodni identitet“, kaže Stefanović. Počinje da snima i objavljuje na društvenim mrežama. Ubrzo stižu i prvi pozivi za televizijske intervjue.

Već prvi intervju završava na desničarskim grupama na Fejsbuku. Mržnja koja se tada sručila na njega u početku je bila gotovo nepodnošljiva. Ipak, Stefanović odlučuje da nastavi, da ostane vidljiv – kako bi transrodne osobe jednog dana bile sasvim prirodan deo društva.

Zna da je prihvatanje proces i da ljudi mogu da se promene. To je doživeo i u sopstvenoj porodici. Upravo je konzervativni otac prvi dosledno počeo da koristi njegovo novo ime. Prošle godine njegovi roditelji su prvi put učestvovali na Paradi ponosa u Beogradu.

„Neverovatno sam ponosan na njih“, kaže Matija Stefanović. „Moji roditelji postali su moji najveći saveznici.“

(Dojče vele, karikatura: STUPS)