Skip to main content

Ksenija i Lovac premijerno 25. oktobra u Pozorištu mladih

Kultura 19. okt 2023.
3 min čitanja

"Poruka naše predstave je da je veoma važno da budeš posvećen onome što radiš, da razvijaš svoje ideje i svoj unutrašnji svet - u svakom trenutku, a onda će uslediti rezultati"

„Ksenija i Lovac“ je nova lutkarska predstava Pozorišta mladih, a premijera je zakazana za 25. oktobar, na maloj sceni, sa početkom od 19 sati.

Kako je najavljeno iz te kuće, režiju predstave potpisuje Emilija Mrdaković, po tekstu kompozitorke Aleksandre Vrebalov, koja je napisala i muziku za predstavu.

Komad „Ksenija i Lovac“ – za naratora i duvački kvintet, nastao je pre oko šest godina, po narudžbi harvardske Fondacije „From“.

Zamisao je bila da to bude komad za mlađu publiku, koji bi je upoznao sa savremenim zvukom i instrumentima, a bio istovremeno i poučna priča o moralu.

„Ovo je snažna priča o tome da se vredi boriti za svoje snove, da vredi biti uporan, da i u ovom surovom svetu uspevaju uporni i hrabri, oni koji svet čine drugačijim, boljim mestom za život. Bez takvih nema ni lepote, ni umetnosti“, dodaju iz Pozorišta mladih.

Kreativnost umesto princa

Autorka teksta i kompozitorka Aleksandra Vrebalov ističe da je u pitanju priča o neobičnoj devojčici, drugačijoj od ostale dece.

„Bez mame je, odrasta s ocem. Jako je kreativna i voli da se igra glinom i pravi razne figurice s kojima razgovara. Ima i svoj šahovski set koji je napravila. Tajno odlazi na takmičenje i mora da pobegne pre kraja. Međutim, pobedila je i hoće da proglase pobednika, a ona u tom bežanju izgubi lovca. To je paralela sa Pepeljugom, koja izgubi cipelicu, pa je nađu“, navodi Vrebalov.

Dodaje da su muzički narativ i zvuk pravljeni kao za odrasle, da ništa nije pojednostavljeno kako bi deci bilo prijemčivije.
„Deca su mnogo otvorenija od odraslih, ona mogu da prihvate najsavremeniji eksperimentalni zvuk i da im to bude normalno. Odrasli su ti koji koji imaju određen, izgrađen ukus i neku vrstu zatvorenosti. Deca to nemaju“, dodaje.

Rediteljka Emilija Mrdaković je istakla kako je duvački kvintet, koji je komponovan kao jedna nova vizija zvuka, bio potpuni izazov za nju i za glumce, a da će isto biti i za dečju publiku.

„To je korak ka približavanju nove muzičke partiture savremenom detetu koje je okruženo komercijalnim melodijama i zvukovima. Pored muzike, inspirisala me i tema – razvijanje sopstvene individualnosti kod dece i pravo dece na slobodan izbor i svoje mišljenje. Poruka naše predstave je da je veoma važno da budeš posvećen onome što radiš, da razvijaš svoje ideje i svoj unutrašnji svet – u svakom trenutku, a onda će uslediti rezultati“, navodi Mrdaković.

Ksenija Mitrović i Slobodan Ninković, foto: Srđan Doroški

Prepravka mita o Pepeljugi

Glumica Ksenija Mitrović (igra Kseniju i Lovca) navodi da ju je Kseniji privuklo to što je ona jedno slobodno i kreativno dete, što ne nailazi uvek na razumevanje njene okoline. Uprkos tome, ona istrajava u svojoj autentičnosti i nameri.

„Hrabra je. To je bitna poruka, kako za našu mladu publiku, tako i za sve nas koji smo učestvovali u ovom procesu. Nas ‘odrasle’ podseća na to kako je to biti dete i kako da koristimo tu dečju radoznalost, maštovitost i iskrenost u svom ‘odraslom’ životu, a deci pokazuje da je u redu zauvek negovati zaigranost i tu neku svoju „začudnost“ koja ih zapravo čini onim što jesu“, navodi Mitrović.

I njenog kolegu Slobodana Ninkovića (igra oca, učitelja, drugaricu i drugaricu koja nije baš drugarica) odmah je zaintrigirala devojčica Ksenija, želeo je da vidi kako jedno takvo neobično dete može da funkcioniše u ovakvom svetu, tim pre što vidimo da takvu, neobičnu, decu „društvo obično stigmatizuje i skrajne“.

„Upravo ti posebni, daroviti ljudi potrebni su ovom svetu, oni su jako važni. Lovac u jednom trenutku i kaže, ‘da nema nas ovako posebnih, nikad se ne bi desila umetnost’. Zanimalo me je na koncu kako će se Ksenija izboriti s tim svojim problemom, sa svetom oko sebe, kako će – prvo prihvatiti samu sebe, a tek onda kako će ljudi prihvatiti nju“, navodi Ninković.

Dodaje da je borba teška, da Ksenija u jednom trenutku, zbog uticaja okoline, počinje da sumnja u sebe.

„Vrlo je interesantan i lik oca koji se bori u okolnostima koje ni za njega nisu nimalo lake. U predstavi govorimo i o tome kako takva neobično darovita deca prolaze u školi, odnosno kako ne prolaze. Svima je lakše da ukalupe dete, da svi budu isti, da se niko ne izdvaja. Ni sam učitelj se ne snalazi u toj situaciji“, kaže ninković.

Dodaje da je ova predstava dobar put da se pokaže publici da postoje neobična, neukalupljena deca i isti takvi odrasli, da treba da ih oslušnemo, čujemo šta kažu, da obratimo pažnju na njih, kao i na sebe i svoje ponašanje.

(Autonomija, foto: Srđan Doroški)