Skip to main content

Kolika treba da bude plata za život: Potrebna je potpuno drugačija ekonomska politika

Građani 23. jan 2023.
4 min čitanja

"Javne politike se godinama unazad kroje isključivo u interesu bogatijeg sloja"

Ukoliko godinu dana primate istu platu, u odnosu na isti period prošle godine siromašniji ste za 15% koliko iznosi godišnja stopa inflacije. Nova godina donela je i povećanje minimalne zarade sa 201,22 dinara na 230 dinara. A da li je ovo dovoljno za život?

Prosečna zarada bez poreza i doprinosa u Bačkom Petrovcu u oktobru je bila 61.449 dinara, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Ona je nešto manja od republičkog proseka koji iznosi 64.559 dinara.

Narodna mudrost za ovu statistiku rekla bi da „mi jedemo kupus, oni jedu meso, zajedno jedemo sarmu.“ Zato je nešto realniji podatak stanja u društvu vrednost medijalne plate, što je maksimalna visina primanja 50% građana. Ona u Srbiji iznosi 57.810 dinara neto i 1,1 milion ljudi prima platu ispod te sume.

Pitali smo naše čitaoce i čitateljke na Fejsbuku i Instagramu, sa kolikom platom u Srbiji može da se živi dostojanstveno. Najviše glasova (91%) dobila je plata od 100.000 dinara i više, 9% je bilo onih koji smatraju da se može živeti i od prosečne zarade, dok nije bilo onih koji smatraju da se može živeti od minimalca. U anketi je učestvovalo 85 ljudi.

„Potrebno je prvo definisati šta znači živeti. Ne preživljavati, nego živeti,“ glasio je jedan od odgovora. Drugi odgovor je to i uradio: „ Hrana, obrazovanje, oblačenje, lečenje, porez, kuća, kola, more, planina.“

Šta je plata za dostojanstven život?

Plata koja pokriva sve troškove života osnovno je ljudsko pravo koje se garantuje Univerzalnom deklaracijom Ujedinjenih nacija, Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Evropskom socijalnom poveljom Saveta Evrope. Domaći Ustav jemči „pravičnu naknadu za rad“, ali prepušta Zakonu o radu da definiše šta to znači. Koordinator programa za radna prava Centra za politike emancipacije Vladimir Simović objašnjava šta je u stvari plata za život.

“To znači da plata treba da pokrije troškove hrane, stanovanja, zdravstva, obrazovanja, odevanja, telekomunikacija, kulture i rekreacije. Plata za život sadrži u sebi i skromnu mogućnost štednje, za nepredviđene troškove sa kojima se svi susrećemo,” navodi Simović.

On dodaje da je prema poslednjoj računici iz 2021. godine, plata za život bila 114.752 dinara. Narastajući troškovi u 2022. godini su ovu cifru sasvim sigurno učinili značajno većom, dodaje.

„Ako računamo da su troškovi hrane, zvanično, povećani za 23,5% relativno je lako obaviti računicu. Ali ovime ćemo se baviti u narednom periodu kada budemo imali pune podatke o inflaciji u 2022. godini,“ objašnjava Simović.

Jedna cela i petina tuđe plate kako bi se pokrili prosečni troškovi

Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) skreće pažnju da je prosečna neto zarada u Srbiji u septembru protekle godine bila za 17% niža od prosečne potrošačke korpe za isti mesec.

Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija daje podatke za avgust, kada je za jednu potrošačku korpu bila potrebna jedna prosečna i nešto manje od petine još jedne prosečne plate. Prosečna neto zarada tada je bila 75.282 dinara, dok je prosečna potrošačka korpa stajala 88.282 dinara.

Ministarstvo je takođe izračunalo, koliko nam je u proseku potrebno vremena provedenog u radu da bi obezbedili određene proizvode. Tako je u avgustu za jedno jaje bilo potrebno tri minuta rada, litar ulja – pola sata, kilo svinjskog mesa s kostima – jedan sat i 38 minuta, dok je za kilo mlevene kafe bilo potrebno raditi tri sata i 40 minuta. Ukoliko smo imali tu nesreću da nam se pokvari veš mašina, za novu je trebalo raditi celih 10 dana, dok bismo za novu Škodu Fabiju morali da radimo dve godine i dva meseca, po osam sati, bez dana odmora.

U slučaju minimalca – ko da jede, ko da gleda

U septembru prošle godine minimalna zarada od 35.021 dinara bila je za četvrtinu manja od minimalne potrošačke korpe, skreće pažnju Vladan Obradović iz Saveza samostalnih sindikata Srbije.

„Minimalna potrošačka korpa za tročlanu porodicu, na mesečnom nivou između ostalog sadrži: 200 grama limuna, 1 kg narandži, 1/2kg morske ribe, jednu sardinu od 125 gr, jednu mlečnu čokoladu od 200 gr, 3 litra mineralne vode, 1 kg pirinča,“ navodi Obradović.

On dodaje da je stopa rizika od siromaštva ili socijalne iskučenosti u Srbiji, prema poslednjim objavljenim podacima za 2021. godinu, iznosila 28,5% i bila je među najvišima u Evropi.

„Stopa subjektivnog siromaštva (mogućnost domaćinstva da sastavi kraj sa krajem) 2021. godini iznosila je 88,9%, što znači da od 100 ispitanika njih 89 je izjavilo da sastavlja kraj sa krajem veoma teško, teško i sa izvesnim teškoćama,“ navodi Obradović.

Ko je kriv za nedovoljne plate?

SSSS navodi da prilikom pregovora o minimalnoj ceni rada na sednicama Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, prethodnih godina, između socijalnih partnera (Vlade, Udruženja poslodavaca i reprezentativnih sindikata) nije postizan dogovor, tako da je Vlada jednostrano donosila odluku o visini minimalne cene rada. Savez samostalnih sindikata Vojvodine (SSSV) za ovakvo stanje okrivljuje nesrazmeru političke moći.

„Pregovori o minimalnoj ceni rada su godinama fingirani, najpre od poslodavaca, koji prilično nezainteresovano stoje po strani i čekaju da država, koja je i sama poslodavac, reši to pitanje u njihovu korist. Tu je poslovično i neovlašćeni upliv predsednika republike u ovo pitanje. On se već nekoliko godina i pre pregovora o minimalnoj ceni rada oglasi i unapred kaže iznos,“ navodi sekretar Veća SSSV-a Tomislav Stajić .

On izražava stav da je ovo je samo deklarativno socijalna država. Suštinski, javne politike i konkretne mere se godinama unazad kroje isključivo u interesu bogatijeg sloja – koji svoju ekonomsku moć pretače u uticaj na politički establišment. Vladimir Simović iz Centra za političke emancipacije slaže se da o minimalcu odlučuje isključivo Vlada.

„Nažalost, donosioci odluka nemaju sluha za argumetaciju sindikata i brojnih udruženja građana. Pritom, treba podsetiti da minimalna zarada treba da bude izuzetak. Nju bi kompanije trebalo samo privremeno da uvode u situacijama otežanog poslovanja, na period ne duži od šest meseci. Nažalost, minimalna zarada je postala realnost za više od 20% zaposlenih, odnosno, za više od 400.000 ljudi,“ objašnjava naš sagovornik.

Kako rešiti problem?

Vladimir Simović kaže da ne postoji jednostavan recept, ali neka rešenja ipak postoje. Predlaže progresivno oporezivanje zarada, odnosno, rasterećivanje najnižih zarada poreza i progresivno povećanje poreske stope kako idemo ka višim platama.

„Potrebno je progresivnije poresko opterećenje i samih firmi. Nije logično da neko ko otvori poslastičarnicu i gura iz meseca u mesec sa dosta neizvesnosti bude isto opterećen kao i neka velika kompanija koja ostvaruje ogromne profite,“ navodi naš sagovornik.

Simović podseća da najveće kompanije, „strani investitori“, bivaju oslobođene PDV-a, carina i poreza na dobit. Pride, oni dobijaju velike subvencije, besplatno zemljište, besplatne priključke za vodu i struju, a neretko im lokalne samouprave plate i izgradnju fabrike.

„To je sve primer sistema izvrnutog naglavačke. Da bismo imali veće zarade potrebna nam je potpuno drugačija ekonomska politika. Ne možemo imati veće plate ako privlačimo samo industriju koja proizvodi kablove za automobile i još im plaćamo sve. Ne možemo imati veće plate ni ukoliko se ne okrenemo progresivnoj poreskoj politici,“ objašnjava Simović.

Veća demokratičnost prilikom donošenja odluka o pravima radnika takođe bi pomoglo poboljšanju njihovog položaja. SSSV objašnjava svoj način borbe.

„Sindikat se bori za povećanje zarada kroz socijalni dijalog – ispostavljanje zahteva i razgovor o tim zahtevima, najpre kroz kolektivno pregovaranje sa poslodavcem neposredno, ali i sa organizacijama poslodavaca i državom kao poslodavcem ogromnog broja zaposlenih,“ navodi Tomislav Stajić.

(Storyteller, foto: Pixabay)