Bilo bi korisno jednom, kada sve ovo prođe, osuditi na gubitak građanskih prava 700. 000 članova SNS-a, makar kao doživotni podsetnik da su plesali sa đavolom onda kad im se činilo da se ta igra isplati, kaže za Nova.rs pozorišni reditelj Kokan Mladenović.

Naša su pozorišta izabrala nezameranje, udobnost dotiranih kuća koje će svoju hrabrost pre uviti u trostruku oblandu estetike, nego dozvoliti sebi rizik i iskorak. Samo narod kukavica može sebi da dozvoli vlast poput one koja trenutno upravlja Srbijom, kaže za Nova.rs reditelj Kokan Mladenović, koji u Subotici, u teatru „Deže Kostolanji“ priprema novu predstavu.

Za svoj rad nagrađen je brojnim festivalskim i esnafskim priznanjima, među kojima su i pet Sterijinih nagrada, nagrade „Bojan Stupica“, „Bora Mihajlović“, Ardalion festivala u Užicu, grand prix za režiju na Međunarodnom pozorišnom festivalu u Budimpešti…

Bio je umetnički direktor pozorišta „Dadov“, stalni reditelj i umetnički direktor Narodnog pozorišta u Somboru, direktor drame Narodnog pozorišta u Beogradu i upravnik pozorišta Atelje 212.

Vanredni je profesor na predmetu pozorišna režija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gradu u kojem živi, ali najmanje radi.

Prošle sezone premijerno su izvedene čak četiri vaše predstave („Bura“, „Šindlerov lift“, „Konji ubijaju, zar ne“, najzad i dugo odlagana „Aplikacija Voland“) od kojih nijedna nije na beogradskoj sceni. Da li je to vaš izbor ili je posredi nešto drugo?

–Tokom protekle decenije ja sam u beogradskim oficijalnim pozorištima režirao samo dve predstave. To je cena mojih stavova o društvu u kome živim i o onima koji ga vode, ali i stavova o beogradskim pozorišnim kućama, onima koji ih vode i onima koji ih čine. U toj sprezi političkih i pozorišnih dželata ili čuvara časti odavno obeščašćene Srbije i odavno obesmišljenog prestoničkog pozorišta, izgubila se moja beogradska karijera. Navikao sam na svoj nomadski pozorišni život koji se godinama odigrava na relaciji Slovenija, Hrvatska, Bosna, Makedonija, Crna Gora, Mađarska, Rumunija. Radim tamo gde bez ikakvih uslovljavanja mogu na sav glas da govorim o onome što me tišti. Trudim se da ne pravim kompromise i da moje predstave imaju tu aktivnu kopču sa sopstvenim vremenom, da ukazuju na njegove nebrojene devijacije i retke lepote, jednom rečju – trudim se da u tom stalnom menjanju gradova i država ne izgubim sopstvenu pozorišnu i ličnu priču.

A koja je naša pozorišna priča u ovom trenutku? Kako je ocenjujete?

–Pošto je pozorište, kako kaže Šekspir, „ogledalo društva“, došli smo do jednostavne logike da je narod kukavica iznedrio pozorište kukavica koje je tu da mu prodaje šarenu lažu o sopstvenoj veličini, da pušta sipino mastilo estetike u čijem će se crnilu izgubiti razlika između moralnog i nemoralnog, pravednog i poslušničkog, umetničkog i umetničarenog. Postoji, naravno, vidljivi višegodišnji napor drame Srpskog Narodnog pozorišta iz Novog Sada da bude pozorišni sagovornik svog vremena, postoji veoma posebna pozorišna kuća, teatar „Deže Kostolanji“ u Subotici, kojeg godinama sa uspehom vodi moj sjajni kolega Andraš Urban. Postoji estetički i internacionalni iskorak Beogradskog dramskog pozorišta i postojao je značajan kvalitet dramskog repertoara Narodnog pozorišta u Beogradu u vreme kada je o njemu odlučivao Željko Hubač. Postoje izuzeci, predstave, nekoliki autori i reditelji, ali je to premalo da popravi opšti utisak umetničke i intelektualne kolaboracije koji obeležava naš teatar.

Na početku ove pozorišne sezone režirali ste u Narodnom pozorištu u Sarajevu Nušićevu „Protekciju“, komad kojim je ovaj teatar otvoren oktobra 1921. godine. Da li se radi o „jubilarnoj postavci“ ili je Nušić i dalje naš savremenik?

–U našim krajevima satirična literatura ne zastareva, jer su naše mentalitetske devijacije, naše gramzivosti, prevrtljivosti, sklonost udvorištvu, koristoljubivosti, ličnim i kolektivnim mitomanijama i dalje iste kao u vreme kada su ih Nušić ili Domanović detektovali i šibali svojom satiričkom oštricom. Adaptirajući Nušićev originalni tekst sa dramaturškinjom Milenom Bogavac, pokušali smo da pomognemo Nušiću da premosti pozorišne razlike do kojih je doveo razvoj teatra u proteklih sto godina. Ostalih razlika između onda i sada nema, pa je bilo uživanje upustiti se u jednu rugalicu našem vremenu, aktuelnu u svakoj državici nastaloj na ruševinama Jugoslavije. A, pogotovu u Bosni, u kojoj su ratna stradanja zamenila stradanja od beskrajne piramidalne, kantonalne, federalne i svakojake birokratije, koju ne bi izdržale ni mnogo bogatije i mnogoljudnije zemlje. Nismo, dakle, povodom jubileja, postavljali onog Nušića, kastriranog olako prikačenim etiketama „komediografa koji voli one koje kritikuje“, već onog Nušića koji je imao dovoljno britko pero i dovoljno lične hrabrosti da se za svoje stavove bori i da za njih robija.

Vaša koleginica Alisa Stojanović nedavno je na tribini „Poetika Igora Vuka Torbice“ u Užicu, prvi put govorila o tome zašto je on u prestonici režirao samo dve predstave, kao i o mogućim razlozima koji su ga slomili. Jedan od njih je tužba koju je protiv njega podneo reditelj Aleksandar Popovski. Bili ste na tom suđenju Igorov svedok.

–Igor Vuk Torbica nije bio čovek kompromisa. Samim tim se nije uklapao u, kako to Marčelo kaže, „kompromiskuitet“ beogradskih teatara. Uostalom, šta o licemerima, njihovom prihvatanju i uspehu, kao i našoj krivici za to što su oni tu gde jesu, misli, Igor je rekao kroz svoju sjajnu režiju „Tartifa“. Ja sam imao to bizarno iskustvo da kao svedok odbrane (već ne zvuči prirodno, zar ne?), svedočim u Igorovu korist u besmislenom, nepotrebnom i skandaloznom sudskom sporu kojeg je protiv Igora pokrenuo Aleksandar Popovski. Tužiti kolegu za uvredu, napraviti čitav jedan malograđanski teatar od sopstvene povređene sujete, onako kako je to Aleksandar Popovski uradio, slučaj je nezabeležen u pozorišnom iskustvu našeg teatra.

Šta je bio povod za tužbu?

–Da podsetimo, žiri Sterijinog pozorja 2017. godine, kojeg su sačinjavali Predrag Miki Manojlović, Aleksandar Popovski, Nikita Milivojević, Emina Elor i Isidora Žebeljan, doneo je, pažljivo kombinujući političke naloge i ličnu sujetu, skandaloznu odluku da ne dodeli festivalske nagrade, dostavivši javnosti obrazloženje u kome stoji da niti jedno delo izvedeno na festivalu, u bilo kom svom segmentu (tekst, gluma, režija, kostimografija, scenografija, muzika), ne zadovoljava profesionalne standarde koji bi ga preporučivali za nagrade. Među tim nenagrađenim „neprofesionalcima“ našli smo se i ja i Igor Vuk Torbica, Milan Nešković, Dino Mustafić, Snežana Trišić, Dušan Kovačević i ostale „osvedočene neznalice“ našeg i regionalnog teatra. Povoda za tužbu je, kao što se vidi, verovatno i bilo, ali je ta tužba mogla da usledi samo sa naše strane prema onima koji su osramotili najznačajniji pozorišni festival Jugoslavije i sve nas koji smo na njemu učestvovali. Takve tužbe, jednostavno, nije bilo, jer se te stvari, od kada je sveta i teatra, ne rešavaju na sudovima. Sve do Aleksandra Popovskog koji je, poput jednog drugog Aleksandra, najugroženiji onda kad je najkrivlji, rešio da tuži mladog kolegu zbog statusa na Fejsbuku. Verujem da je mučni proces i ishod tog suđenja imao svog udela u ogađivanju teatarskih ljudi i ljudi uopšte Igoru Vuku Torbici. Bio je previše pametan da ne bi prozreo to „bratstvo licemera“ i previše osetljiv da bi izbegao da ga ti isti povrede.

Radite na novoj predstavi. Kojom se temom bavite i kada je planirana premijera?

–Pre nekoliko dana smo u teatru „Deže Kostolanji“ u Subotici počeli sa probama predstave „Poslednje devojčice na svetu“, po tekstu Maje Pelević. Sam početni impuls za ovaj komad bio je slučaj „proizvedenih a nepreuzetih beba“, na početku pandemije korona virusa, u ukrajinskoj klinici za veštačku oplodnju BioTex. Sa zaprepašćenjem smo slušali kako se o bebama govori kao o robi, kako se propituju njihova tržišna vrednost i povećani troškovi održavanja više stotina „gotovih proizvoda koji stoje na lageru, a ne mogu da budu isporučeni i preuzeti usled lockdown-a“. Sve nam je to ličilo na definitivnu i vulgarnu pobedu neoliberalnog fašizma, na kraj civilizacije i kraj nama poznatog sveta. Polazeći od tog osećanja, Maja Pelević napisala je izuzetno angažovan i poetičan tekst, idealni libreto za muziku Irene Popović koja zaokružuje ovo muzičko-scensko delo. Verujem da ćemo se na premijeri, krajem decembra, susreti sa pitanjima dehumanizacije, smislom reprodukovanja ovakvog čovečanstva, pitanjima roda i pola i da će nam futuristički kraj nama poznate civilizacije ostaviti ipak dovoljno nade, nakon katastrofe i beznađa.

Oglasili ste se na Fejsbuku povodom murala posvećenog Ratku Mladiću u centru Beograda i napisali, između ostalog: „…Vi nas terate u gerilu i dobićete gerilu! Do pobede!…“. Kakav rasplet očekujete?

–Srbija klizi ka građanskom ratu, a to je najgori mogući scenario koji se može zamisliti. Teško je poverovati da će se ova kriminalna bratija koja upravlja zemljom i nemilosrdno otima i rasprodaje sve ono što može da zgrabi i otme, uključujući, vodu, zemlju i vazduh, mirno skloniti sa vlasti. Sa druge strane, nemoguće je da će „normalni ljudi“, željni elementarnog dostojanstva, poštovanja demokratskih vrednosti, reda i zakona u nedogled trpeti ove dahije. Valja napomenuti da bi bilo korisno jednom, kada sve ovo prođe, osuditi na gubitak građanskih prava 700. 000 članova SNS-a, makar kao doživotni podsetnik da su plesali sa đavolom onda kad ima se činilo da se ta igra isplati.

(Suzana Sudar, Nova / Foto: N1)