„Politika je mrtva“, kaže francuska spisateljica Ani Erno u Godinama opisujući stav većine ljudi u vreme pada Berlinskog zida. „Nastao je novi svetski poredak. Bliži se kraj istorije, demokratija će zavladati svetom. Bili smo čvrsto uvereni da se svet zaputio u novom pravcu.“

Kao što je rekao romanopisac Edmund Vajt, njena knjiga je „kolektivna autobiografija“ o drugoj polovini 20. veka ispričana iz dvostruke perspektive pojedinca i sveta. Neobičan spoj istorijskih činjenica i fikcionalizovane autobiografije u delu Ani Erno čudesno dočarava neobičnost 90-ih godina 20. veka i nadu da bi „smrt politike“ mogla doneti doba demokratije i blagostanja.

Trideset godina kasnije, doba post-politike povuklo se pred opštim cinizmom građana prema politici i cinizmom političara prema demokratiji. Živimo u dobu sveprisutne politike koja prožima svaki aspekt našeg života, od rada do seksa, ali u kome je ipak teško ostvariti istinsku društvenu promenu. Kao što kaže politički filozof Anton Jeger u najavljenoj knjizi Hiperpolitika, to je doba „ekstremne politizacije bez političkih posledica“.

Termin „kraj istorije“ skovao je analitičar američke spoljne politike Fransis Fukujama u svom čuvenom eseju iz 1989. „Možda prisustvujemo“, napisao je Fukujama, „kraju ideološke evolucije čovečanstva i univerzalizaciji zapadne liberalne demokratije kao konačnog oblika ljudske vladavine.“ Po završetku Hladnog rata, „svetski ideološki sukob, koji je iziskivao smelost, hrabrost, imaginaciju i idealizam… zameniće beskrajno rešavanje tehničkih problema… i zadovoljavanje prefinjene potrošačke tražnje.“

Dijagnoza politikologa Samjuela Hantingtona bila je sasvim drukčija. Po završetku Hladnog rata, tvrdio je on, svet neće biti definisan krajem istorije već „sukobom civilizacija“, pre svega zapadne, konfucijanske, japanske, islamske, hinduističke, slovenske pravoslavne, latinskoameričke i afričke. Prema Hantingtonu, izvor budućih sukoba bile bi „kulturne linije razdora između tih civilizacija“.

Danas, kad se liberalni univerzalizam zaglibio, a politika identiteta postala valuta društvene razmene, preovlađuje mišljenje da je Hantington bio u pravu, a da se Fukujama prevario. Ali priča nije tako jednostavna. Uprkos svojim pogrešnim pretpostavkama, Fukujama je shvatio da Hladni rat nije bio samo geopolitički sukob između zapada i Sovjetskog Saveza već i fundamentalni ideološki sukob između dva društvena i ekonomska sistema. Kada kapitalizam ostane da „stoji sam“, kao što je rekao ekonomista Branko Milanović, neće prestati samo sukob između kapitalizma i komunizma, smatrao je Fukujama, već i svi drugi ideološki sukobi.

Hantington je bio u pravu kada je tvrdio da će posustali ideološki sukob biti zamenjen politikama identiteta. Ipak, kraj istorije i sukob civilizacija nisu samo suprotni pogledi na svet posle Hladnog rata već i komplementarni odgovori na zbrku izazvanu padom Berlinskog zida. U svetu u kome su oslabile ideološke privrženosti i klasna solidarnost, ljudi su se manje pitali „kakve vrednosti i institucije želimo da uspostavimo“, a više „ko smo mi“. Drugim rečima, vrednosti i institucije bile su manje definisane političkim i ideološkim kategorijama, a više istorijom, nasleđem i identitetom. Čini se da je upravo to ojačalo Hantingtonovu tezu.

Oživljavanje političkog aktivizma u narednoj deceniji navelo je neke da objave „kraj kraja istorije“. Ali, mada je druga decenija 21. veka bila „decenija protesta“, u njoj se ipak, kao što je primetio Jeger, „nastavilo osipanje članstva sindikata, političkih partija i crkava“. Šta god da se završilo, još se nije nazirao početak nečeg drugog.

Pre dvadeset pet godina, američki sociolog Robert Patnam izneo je poznato zapažanje da se Amerikanci sve češće „kuglaju sami“ – to jest da odlaze u kuglanu kao pojedinci, a ne u grupi. Patnam je smatrao da je to znak šireg propadanja „društvenog kapitala“ i da se interakcija među ljudima smanjuje, od nižih stopa volontiranja do izumiranja komšiluka.

Jeger preuzima Patmanovu metaforu da bi nam sugerisao da sada čak i protestujemo sami. Sa opadanjem kolektivnog organizovanja i kolektivne akcije, opoziciona politika sve više postaje individualistička i efemerna: „građani dolaze na jednodnevni protest na koji ih influenseri pozivaju jednosložnim tvitom.“ Tako smo svedeni na oblik politike koji podrazumeva „mali trošak, malo trajanje, a često i malu vrednost“ i čiji je pokretač dosada bar isto onoliko koliko i vizija novog sveta.

Uhvaćeni smo u klopku sveta u kome sve može biti politizovano, ali u kojem politička aktivnost ne donosi bitne promene. Zato se čini da nas, dok stupamo u 2026, pokreću samo gnev ili nemoć. Demokratija propada bez kolektivno organizovane politike.

Naratorka u romanu Ani Erno nas vodi kroz priču o prošlosti „vraćajući… kolektivno pamćenje u individualno pamćenje“. Ako želimo da pišemo priču o budućnosti moraćemo da obnovimo vezu između individualnog i društvenog.

Prevela Slavica Miletić (Peščanik/The Observer/foto:Pixabay)