Skip to main content

Kako se ruska „kulturna i humanitarna“ propaganda tiho infiltrira u druge zemlje

Planeta 11. jan 2024.
7 min čitanja

Centralna agencija odgovorna za „meku moć“ Rusije je Rosotrudničestvo. Ima 85 „Ruskih kuća“ u više od 70 zemalja. U centru pažnje su zemlje Istoka.

Rat protiv Ukrajine, praćen parolama o „rusofobiji“ i pozivima da se „obnovi sovjetska imperija/ruski svet“, zadao je porazan udarac svakoj kulturnoj i humanitarnoj saradnji u ime Rusije. U tom kontekstu, država i njeni zastupnici nastavljaju da sponzorišu brojne organizacije, fondacije i privatne strukture čiji su zvanični ciljevi promovisanje „meke moći“, piše istoričar i doktor političkih nauka Konstantin Pahaljuk u tekstu za Novaja Gazeta Evropa.

On pojašnjava kako funkcioniše ovaj složeni sistem, gde Vladimir Medinski, Vladimir Jakunjin i Konstantin Malafejev koegzistiraju sa pokušajima izvoza „Besmrtnog puka”, godišnjicama Petra I i izveštavanjem o broju zapaljenih komemorativnih sveća u Biškeku.

«… Budite prijatelji sa Rusijom, ujedinite se sa Rusijom, zato što je sigurna, dobra i profitabilna, jer su prednosti koje vam saradnja sa Rusijom daju – tradicionalne vrednosti u kombinaciji sa tehnološkim modernizmom, bezbednost i nezavisnost od mekih i teških napada spolja koji kvare državu…

Ovakav pristup podrazumeva obračun naših troškova — a mi idemo od pretpostavke da je u prelepoj Rusiji budućnosti to korisno i za druge zemlje“, napisao je krajem 2020. godine Jevgenij Primakov, aktuelni šef Rossotrudničestva.

Podsetimo Primakova je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić primio u Beogradu 16. februara 2022. kada je razgovarano o kulturnoj, naučnoj i obrazovnoj saradnji dveju zemalja, kao i o sveukupnim bilateralnim srpsko-ruskim odnosima.

Bez predstavništva Rossotrudničestva i Fondacije Russkij Mir, „kulturna i humanitarna“ propaganda Ruske Federacije za strance je nezamisliva. Posebno, kroz prodor u druge zemlje i formiranje (barem spolja) proruskih mreža, Kremlj koristi mehanizme „meke moći“ svom snagom, navodi.

Međutim, arsenal propagandnih resursa nije ograničen na to: on takođe uključuje povećanje broja parohija Ruske pravoslavne crkve u različitim delovima sveta i masovno postavljanje spomenika u inostranstvu.

Ruska država, vođena principima „meke moći“, daje prednost naizgled ne-ideološkim projektima, ali ih politizuje pretvarajući bilo kakav neutralni kulturni prostor u propagandni resurs.

Svaki takav projekat procenjuju promoteri strategije prema nejasnim i situacionim kriterijumima „korisnosti“ koje je pomenuo Primakov.

Interesovanje države za „meku moć“ manifestovalo se posle rata 2008. U to vreme upotreba trupa protiv Gruzije nije mogla da se opravda u očima međunarodne zajednice pozivajući se na koncept „humanitarne intervencije“, a 2013. posle niza protesta i Putinovog povratka na mesto predsednika, koncept „meke moći“ prvi put se pojavio u ažuriranom spoljnopolitičkom konceptu.

„…’Meka moć’ je sveobuhvatan alat za rešavanje spoljnopolitičkih problema zasnovanih na sposobnostima civilnog društva, informisanja i komunikacije, humanitarne i drugih alternativa… metoda i tehnologija… povećana globalna konkurencija… dovodi do rizika… nezakonite upotrebe koncepta „meke moći“ i ljudskih prava u cilju vršenja političkog pritiska na suverene države, mešanja u njihove unutrašnje stvari, destabilizacije tamošnje situacije, manipulisati javnim mnjenjem i svešću“.

Koncept „ruskog sveta“ nije bio ništa manje kontroverzan, ukazuje istoričar i politikolog.

U praktičnom smislu, to je ukazivalo na spremnost da se radi sa dijasporom ruskog govornog područja u bilo kom obliku – najvažnije je da su ljudi spremni da se uključe u vladine projekte i deluju kao „agenti uticaja“.

Američki politikolog Džozef Naj, koji se smatra autorom pojma „meka moć“, zapravo je njime oplemenio stariji koncept „hegemonije“, dodajući humanitarnu dimenziju vojno-političkoj.

A man wearing a T-shirt with letter Z, which has become a symbol of the Russian military, carries a red banner, during the Immortal Regiment march at the Nevsky prospect, the central avenue of St. Petersburg, Russia, Monday, May 9, 2022, marking the 77th anniversary of the end of World War II. (AP Photo/Dmitri Lovetsky)

Rusija, iako je koristila iste reči, nije bila ni politički ni ekonomski sposobna i nije bila spremna da bude uvučena u takve globalne hegemonističke projekte.

Za „humanitarce“ (naučnike, kulturne ličnosti, filantrope), apel države na „meku moć“ pomogao im je da dobiju sredstva za svoje projekte.

U kojoj meri su oni odgovarali „državnim interesima“ je posebno pitanje. Svaka humanitarna aktivnost mogla bi se upakovati u „patriotski omot” pred zvaničnicima, baciti je nakon dobijanja granta i uzeti nazad radi izveštavanja.

Godine 2012, Modest Kolerov, glavni i odgovorni urednik novinske agencije Regnum i bivši šef odeljenja predsedničke administracije za međuregionalne i međukulturne odnose, kritikovao je šefa Rossotrudničestva zbog smanjenja „meke moći“ na „imidž države“ i zbog nedelovanja.

Leonid Rešentikov, direktor Ruskog instituta za strateške studije (analitička ruka predsedničke administracije), žalio se 2016. da je Rusija zaboravila na Ruse na postsovjetskim prostorima, priznajući: „Sva naša meka moć je zanemarljiva.“

Pravoslavni oligarh Konstantin Malofejev rekao je 2019. da je Rusija imperija koja mora da deluje čvrsto, a „meka moć“ se odnosi na pogubni Zapad.

Glasovi takvih „analitičara“ izgledali su marginalno među stručnjacima, ali su postepeno osvajali političare koji su hteli da igraju na proruskim osećanjima na Balkanu ili nostalgiji za SSSR-om na postsovjetskom prostoru.

Opšta ideja ovih krugova bila je priznanje da država ne „štiti Ruse“ dovoljno. Ovaj specifičan diskurs uključivao je mnoge od onih koji su kasnije postali učesnici ili dirigenti politike moći 2010-ih, a nakon invazije na Ukrajinu, ove ideje su bile posebno tražene.

Jezik, istorija i mediji

Mreža zvaničnih i formalno nezavisnih struktura dizajniranih da postanu „agenti meke moći Rusije“ formirana je postepeno. Uglavnom – oko konkretnih zadataka (promovisanje ruskog jezika, istorije, interakcija sa sunarodnicima, rad sa ekspertskim mrežama) ili ličnosti.

Nakon raspada SSSR-a, ruski jezik je izgubio svoju poziciju u svetu, ali je ostao kao glavni jezik UN i ostao jedan od dva državna jezika u Belorusiji, kao i u Kazahstanu i Kirgistanu.

Ima jedan ili drugi stepen priznavanja na opštinskom ili regionalnom nivou u Moldaviji, Rumuniji, Australiji, SAD (u SAD ne postoji službeni državni jezik, ali države imaju spiskove jezika na koje se moraju prevesti državni dokumenti) i druge zemlje u kojima postoji značajna manjina koja govori ruski.

Proteklih 30 godina, broj onih koji govore ruski jezik kao maternji i onih koji ga govore opada: 1990. godine 74,6 miliona stranaca je studiralo ruski širom sveta, 2004. godine – 51,2 miliona, a 2018. – 38,2 miliona. Na postsovjetskom prostoru, pad je još ozbiljniji: sa 20 na jedan milion. Najznačajniji je postao u istočnoj Evropi i na Balkanu: 1990–2015. Broj ljudi koji govore ruski pao je sa 38 na 8 miliona.

Prema izveštaju Russkiy Mir za 2020. godinu (poslednji objavljen na sajtu), bilo je 119 „ruskih centara“ u 52 zemlje, i 139 „kancelarija na ruskom jeziku“ u 58 zemalja.

Pored toga, fondacija sponzoriše desetine različitih manifestacija i kulturnih programa svake godine. U izveštajima se ističe godišnji kongres „sunarodnika“ pod nazivom Skupština ruskog sveta.

Od 2007. održavaju se povodom 4. novembra, Dana nacionalnog jedinstva, i ujedinjuju se, s jedne strane, ruski zvaničnici, a sa druge razni aktivisti. To su ruski naučnici, učitelji i razni društveni aktivisti koji danas reprodukuju teze ruske propagande i pokazuju lojalnost Putinovom režimu.

Kako Kremlj održava istorijsko pamćenje živim

Interesovanje za istoriju počelo je da raste 2000-ih, kada su baltičke države i druge bivše sovjetske države počele da preispituju svoju prošlost pod vlašću Moskve.

Prve kvazi-nezavisne strukture pojavile su se u isto vreme: dok je Fondacija za istorijsku perspektivu Natalije Naronickaje (2007) prestala da igra značajnu ulogu 10 godina kasnije, Istorijsko sećanje istoričara Aleksandra Dajukova (2008), koje je podređeno predsedničkoj administraciji, još uvek je uspešno sa stanovišta ruskih vlasti.

On se fokusirao na kritikovanje „glorifikacije nacizma“ u baltičkim državama i Ukrajini, i uspeo je da izgradi sopstvenu „ekspertsku mrežu“ oko ove teme.

Fondacija je spojila obrazovne i naučne aktivnosti sa osetljivom pažnjom na želje vlasti u oblasti politike sećanja.

Otuda i opravdanje Pakta Molotov-Ribentrop, aneksija i okupacija baltičkih država, a danas i zalaganje Aleksandra Đukova za tezu ili o „genocidu nad sovjetskim narodom“, ili o „genocidu Slovena“, ili o „genocidu Nad Rusima“ (ovde još nije odlučio).

Rosotrudničestvo je pomerilo kampanju Besmrtnog puka u inostranstvo. Takođe, prema procenama zasnovanim na materijalima Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije, u 2012-2018. godini, u evropskim zemljama postavljeno je oko 100 spomenika, spomen ploča ili drugih znakova koji veličaju rusku vojsku ili, nešto ređe, kulturu.

Među njima: spomenici vojnicima Ruskog ekspedicionog korpusa Prvog svetskog rata u Parizu, Kanu i drugim gradovima; Muzej koncentracionog logora Moribor u Sloveniji; bista Solženitsyna u Montevideu; spomenik „Ždralovi“ u Ljubljani u znak sećanja na ruske i sovjetske zarobljenike rata oba svetska rata.

Razni spomenici i ratni grobovi pretvoreni su u „mesta sećanja“, a proruski političari i javne ličnosti pozvani su da učestvuju u komemorativnim manifestacijama.

Kako Kremlj jača svoj medijski i ekspertski uticaj

Najpoznatiji rezultat meke moći bio je nagomilavanje medijskog uticaja, koji je išao u dva pravca. Prvi su državni mediji: Radio Sputnjik (do 2014. godine, Glas Rusije), koji je deo holding kompanije Rossiya Segodnya i emituje program na 24 jezika, i holding Russia Today, koji emituje na engleskom (od 2005), arapski (od 2009), francuski (od 2017), i nemački (od 2021), koji takođe ima sajt na srpskom jeziku i emituje se onlajn na kineskom.

Drugi je neformalni rad na društvenim mrežama (posebno Prigožina „fabrika trolova“).

U drugim slučajevima, radi se o podršci ekspertskim i naučnim institucijama koje su se trudile ne toliko da postanu agenti države da zauzmu svoje i, po mogućstvu, prestižno mesto na međunarodnoj sceni stručne misli.

Kvazi-nezavisni Savet za spoljnu i odbrambenu politiku (SVOP), koji objavljuje časopis „Rusija u globalnim poslovima“ od 2002. godine (i još uvek jeste) (sa obaveznom engleskom verzijom) takođe može biti uključen u ovu kategoriju.

Od 2009. do 2017. godine Ruski institut za strateške studije (RISS) bio je aktivan na postsovjetski prostor i na Balkanu, sprovodeći analitičke aktivnosti u interesu Izvršne kancelarije predsednika.

Njen tadašnji direktor Leonid Rešetnikov bio je blizak Malofejevu, a posle smene radio je u svojim strukturama. Odlazak Rešetnjikova, general-potpukovnika SVR, u stručnim krugovima povezivan je ili sa neuspelim državnim udarom 2016. godine u Crnoj Gori, ili sa rotacijom kadrova od strane novog zamenika šefa predsedničke administracije Sergeja Kirijenka, kome više nije bili potrebni “pravoslavni monarhisti“.

A šta je sa Rosotrudničestvom?

Centralna agencija odgovorna za „meku moć“ Rusije je Rosotrudničestvo. Nastao je u septembru 2008, ubrzo posle Petodnevnog rata. Ima 85 „Ruskih kuća“ u više od 70 zemalja i delimično priznate teritorije (Abhazija, Južna Osecija i Palestina).

Postoje dva predstavništva u Belorusiji, Egiptu, Kirgistanu i Tadžikistanu, četiri u Kazahstanu i prt u Indiji (neke institucije u zemljama EU su zatvorene, ali druge nastavljaju da rade).

U centru pažnje su zemlje Istoka, uglavnom u Aziji (u Africi, Rosotrudničestvo je zastupljeno samo u Tunisu, Zambiji, Tanzaniji, Etiopiji i Južnoj Africi).

Danas, međutim, uprkos ratu protiv Ukrajine, meka moć Rusije i dalje zadržava neki potencijal. Zasnovana je na tri fenomena.

Prvi: „Sovjetska nostalgija“ među određenim grupama stanovnika postsovjetske oblasti koji su nezadovoljni svojom situacijom. Takvi ljudi odigrali su ulogu u invaziji na Ukrajinu, a njihovo prisustvo u Belorusiji i Moldaviji je nesporno. Neprepoznatljivi politički subjekti kao što su Abhazija, Osecija i Pridnjestrova, koji su pod ruskim uticajem, ostaju aktivni.

Drugo, antizapadna osećanja onih koji su, zbog objektivnog gubitka od globalizacije ili eksploatacije „istorijskih žalbi“, spremni da pozdrave Rusiju kao antizapadnu alternativu.

Treće, militarizovani imidž Rusije usko je povezan sa politikom „moćnog preduzetništva“, tačnije prodajom vojnih i „informativnih“ (propagandnih) usluga autoritarnim režimima u Africi i na Bliskom istoku.

Ovde „meka moć“ dolazi u svom najtežem obliku. Od kraja 2010-ih, Vagner je relativno uspešan u ovoj oblasti: takođe nudi političke konsultantske usluge afričkim političarima. Prema pisanju medija, u nekim slučajevima (kao što su Gvineja i Zimbabve) takva saradnja je bila uspešna, u drugima (kao na Madagaskaru) nije.

(Danas/Novaja Gazeta Evropa, Foto: Beta, Pixabay)