Tokom dugogodišnje političke karijere, u zavisnosti od političkog trenutka zvali su ga „Mali Sloba“, „šećerko“, ali nadimak koji mu je ostao do današnjeg dana je „Koferče“. Reč je o Ivici Dačiću, lideru Socijalističke partije Srbije, šefu diplomatije i prvom potpredsedniku Vlade Srbije.

Nadimak „Koferče“ došao je kao posledica čuvene afere „Kofer“, u kojoj je 2006. zablistao lider socijalista. Ta afera imala je sve elemente političkog trilera: od filmskog zapleta, preko napetog raspleta, pa sve do srpskog epiloga, koji je kao gumicom obrisao situaciju u kojoj se torba puna keša u jednom privatnom stanu muljala u rukama nekoliko državnih funkcionera.

Naime, 11. januara 2006. godine Dačić i tadašnji direktor SPS-a, Vladan Zagrađanin našli su se u stanu tadašnjeg viceguvernera Narodne banke Srbije Dejana Simića.

Policija je tada bukvalno upala i uhapsila Simića zajedno sa Vladanom Zagrađaninom, Dačićevim kumom i to pod optužbom da se u torbi nađenoj pored njih nalazi mito u iznosu od 100.000 evra, a sve u vezi sa vraćanjem dozvole za rad Kreditno eksportne banke (KEB).

U javnost je isplivao krucijalni detalj da je Dačić stan napustio samo 15 minuta ranije.

Simić i Zagrađanin pravosnažno su oslobođeni optužbi za primanje mita, a Dačić se u postupku pojavio kao svedok.

Na suđenju svedok Dačić rekao je da je njegov „utisak da su Vladan Zagrađanin i Dejan Simić žrtve, a i da je njemu naneta šteta“. Pred sudom se branio i tvrdnjom da je svratio kod prijatelja na vino, a zbog poziva tadašnjeg generalnog sekretara Vlade Srbije Dejana Mihajlova napustio je stan. Posle svega, ostala je samo kletva: dabogda ti Dačić svratio na čašu vina.

Kasnije je Dačić tvrdio da nikada više neće da ide u tuđe stanove, čak ni u švaleraciju. A na svaku aluziju na kofer, kasnije je odgovarao da zbog loših iskustava iz prošlosti ne nosi ni ceger, a kamoli kofer.

Te 2006. godine „Dačić nije spakovan sa aferom Kofer“, već je nastavio nesmetano da se penje sa jedne funkcije na drugu, a bogami do nesmenjivosti, učvrstio je i poziciju u Socijalističkoj partiji Srbije.

Nakon tog vatrenog krštenja sa aferom „Kofer“, Dačić je očvrsnuo, pa je iz svih potonjih afera koje su kasnije usledile, pa i one sa Mišom Bananom( Rodoljubom Radulovićem), članom Šarićeve kriminalne grupe, izašao potpuno neštećen. Uprkos tome što je BiA snimala tadašnjeg ministra policije( Dačića), kako ruča sa kontraverznim biznismenom.

Osim nadimka „Koferče“, Dačić je u skladu sa političkim periodima nosio i druge nadimke.

„Od kako sam ušao u politiku zovu me mali Sloba“, govorio je nekada Dačić. I dugo je on nosio taj nadimak, jer je važio za „Slobinu desnu ruku“.

Tvrdio je da je Srbija „mala zemlja s velikim predsednikom“, kao i da „na našoj političkoj sceni ima mnogo onih koji sebe nazivaju političarima – ima tri Vojislava, dva Vuka, ali da je samo jedan Slobodan“.

Hvalio je i njegovu vizionarsku politiku i žalio „što nas je Milošević odlaskom u Hag ostavio da lutamo kao guske u magli, ali kada je izabran za Miloševićevog naslednika objasnio je i svoj nadimak: „Ja sam novi predsednik SPS-a, a ‘mali Sloba’ me zovu još otkako sam ušao u politiku“.

U javnosti se dugo šuškalo da Dačić svoj uspeh duguje pravovremenom upoznavanju s „prvom drugaricom, Mirjanom Marković i da mu je ona nadenula nadimak „šećerko“, iako je on tvrdio da nikad nije čuo da ga tako zove.

Ovaj njegov demanti nije bio dovoljan da se u novinskim napisima ne pojavi da ga je „Mirjana Marković, kada joj je bio po volji, zvala šećerko, a u suprotnim okolnostima „debeljko“.

Bilo da je nosio naziv „šećerko“, „mali Sloba ili „koferče“, Ivica Dačić uspevao je da pliva u svim vodama, bile one mutne ili potpuno bistre i da se uspešno penjena lestvicama vlasti i naravno da opstaje.

(Danas, foto: Pixabay)