Jurij Andruhovič (Stanislav, današnji Ivano-Frankivsk, Ukrajina, 1960), jedan je od vodećih ukrajinskih pisaca, autor brojnih i veoma čitanih zbirki pesama, romana i eseja, prevodilac Šekspira, Rilkea, Šulca, američke poezije. Njegove knjige objavljuju se u inostranstvu: Nemačkoj, Poljskoj, Kanadi, SAD, Rusiji, Hrvatskoj i još desetak zemalja, gde ih svrstavaju u postmodernističke.

Ovaj intervju je rađen onlajn za vreme književnih gostovanja Jurija Andruhoviča po evropskim gradovima. Na dan godišnjice od početka rata u Ukrajini, vraća se u svoju zemlju. U Ukrajini, njegove knjige su često nazivane prevratničkim jer su radikalno raskidale kako sa sovjetskom, tako i s nacionalnom tradicijom. Prema rečima novinara Mihala Ramača, vrsnog poznavaoca ukrajinske književnosti, a kome zahvaljujemo i za prevod ovog intervjua, romani Jurija Andruhoviča „Rekreacije“, „Moskovijada“, „Perverzija“ i „Dvanaest prstenova“, u značajnoj meri utiču na rušenje uvreženih predstava o ukrajinskoj književnosti kao nekoj vrsti periferije sovjetske i ruske.

Neposredno pre izbijanja rata u Ukrajini, Kulturni centar Novog Sada objavio je njegove izabrane eseje u knjizi „Moja poslednja teritorija“ (2021, edicija „Džepni anagram“). Knjigu koju je izdavač najavljivao rečima „staklići sudbina stvaraju istoriju, staklići teksta – sliku Srednje Evrope“, prevele su Milena Ivanović i Ala Tatarenko, a čitaoci u ovim esejima mogu otkriti drugačiju sliku Ukrajine jer, njihov autor je erudita, duhovni srednjoevropejac, angažovani umetnik, rodoljub koji kritički posmatra svoju otadžbinu. Dobitnik je, pored mnogih ukrajinskih, Lajpciške književne nagrade za doprinos evropskom razumevanju, Književne nagrade Srednje Evrope Angelus u Poljskoj, Međunarodne nagrade Vilenica u Sloveniji, nagrade Hana Arent za političku misao i druge.

Gospodine Andruhoviču, približava se godišnjica od početka rata. Još nema mirovnih pregovora, a na Zapadu su sve učestalije kritike davanja oružja Ukrajini jer to produžava rat. Gde ste Vi bili 24. februara prošle godine, kad je počeo rat?

Bio sam kod kuće u IvanoFrankivsku. Bila je noć, tačnije rano jutro. Još je bio mrak kad sam se probudio od čudnih zvukova. Ispostavilo se da su to eksplozije. Bilo je to raketiranje našeg aerodroma, ali to sam saznao kasnije. Još sam bio u krevetu. Ispružio sam ruku prema tabletu i pročitao vest da je PUTIN POČEO RAT.

Godinu dana pre izbijanja rata 2021. u Novom Sadu je, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, objavljena Vaša knjiga eseja „Moja poslednja teritorija“. Ako se ne varam, knjiga je izvorno objavljena u Berlinu pre tačno 20 godina…

Prvo je izašla u Poljskoj 2002. godine, a u Nemačkoj 2003. Kasnije na još nekoliko jezika.

Želim da naglasim da ovu knjigu „otvara“ izuzetan esej o ruševinama koji ste pisali nekoliko godina pre objavljivanja knjige. U Vašoj zemlji i doslovno oko Vas su ruševine, da li to znači da nismo uspeli da „oslobodimo budućnost od prošlosti“ ili da „čoveka oslobodimo njegovog kostura“?

Ne, nismo uspeli. To je mnogo dugotrajniji proces, on neće stati u jedan ljudski život, čak ni ako je taj život dugačak. Međutim, jedan od odlučujućih događaja na tom putu odvija se u današnjoj Ukrajini. To je rat u osnovi kojeg leži antagonistički sukob između prošlosti i budućnosti. Rusija ratuje za prošlost, Ukrajina za budućnost. Za oslobođenje od Rusije, od prošlosti.

U knjizi se pitate zar nemate pravo da se nadate da svako raspadanje donosi novi početak ili bar nešto što ne daje ovom svetu da se skameni? Gde danas vidite nadu?

Nadu mi svakog dana donose Oružane snage Ukrajine. One ratuju tako da ruska invazija posta je beznadežna. Rusija je osuđena ne samo da izgubi ovaj rat, ona će u njemu izgubiti i samu sebe, svoje postojanje. To je pravedno jer je ona to sama htela, sama nas je napala.

U eseju „Kijev. Suzavac“ objavljenom u Njujork tajmsu napisali ste: „Postoje neki koji se usuđuju da nam kažu da je to „pir ukrajinskih nacionalista?“… Pa i sada – iako je ukrajinski rat zahvaljujući tehnologijama dokumentovan i nedvosmisleno pokazuje veličinu i brutalnost ruske agresije – iz Rusije se plasiraju takvi spinovi…

Da, to je jedino što im je preostalo. Ali, u tome nema ničeg novog. Ruska propagandna mašinerija izmislila je tu laž još uoči Narandžaste revolucije, to jest još negde u leto 2004, kad je nametljivo (i ne bez aktivnog učešća u to vreme provladinih ukrajinskih medija) opozicionog predsedničkog kandidata Viktora Juščenka povezivala s „fašizmom“ i „nacizmom“. Bez obzira na rezultat predsedničkih izbora, to je trebalo da pocepa Ukrajinu na „pronacističku“ (prozapadnu) i „antinacističku“ (prorusku). Mora se priznati da je Rusija tada u značajnoj meri ostvarila taj cilj. Punom snagom taj „diskurs“ je proradio 2014, od trenutka bekstva predsednika-izdajnika Janukoviča i pobede Evromajdana. Najkraće rečeno, danas ova ideološka podloga glasi: Ukrajina je državna tvorevina nacista, a Rusija je jednostavno u obavezi da je dokrajči. Ne mari što sve ovo nema nikakve veze sa stvarnošću. Tim gore po stvarnost. Jer, u stvarnosti – fašistički je upravo ruski Putinov režim.

Napisali ste da nikada niste svoju domovinu voleli toliko kao tih „majdanskih“ dana. Kako se osećate danas, nakon godinu dana neprekidne brutalne agresije na Vašu zemlju?

Volim svoju zemlju isto kao i tada. Istovremeno, osećam se mnogo bolje nego tada jer dosad nije bilo takvog jedinstva Ukrajinaca pred neprijateljem. Drugim rečima, odrasli smo i konačno smo shvatili ko nam je neprijatelj, a ko prijatelj. To je veoma važno.

U knjizi je objavljen i Vaš esej o gradu Lavovu koji vidite kao „grad brod“. Kažete da je specifičan i po tome što ispod „zazidanih podzemlja“ i kaldrma prolazi razvođe dva morska basena – Baltičkog i Crnog. Kako je danas u Lavovu?  

U Lavovu ima veoma mnogo novih ljudi – doseljenika iz istočnijih oblasti zemlje, koje Rusija planski uništava razaranjem. Grad se obnavlja zahvaljujući njima. Lavov je pouzdana pozadina, preko njega stiže sa Zapada oružje i humanitarna pomoć. Lavov je, dakle, logistički čvor, a istovremeno i grad bezbroj inovacija, koje nam omogućavaju da bolje ratujemo. Lavov je ogromna bolnica, gde lekari masovno spasavaju živote civila i vojnika. Lavov je i međunarodna platforma za intelektualce koji dolaze kod nas i s čuđenjem otkrivaju kako mnogo može građansko društvo. Lavov je i izuzetno bogat kulturni život, gde se svaki koncert, svaka izložba, promocija i premijera završava prikupljanjem ogromnih sredstava za potrebe armije.

Poljski pesnik Adam Zagajevski, rodom iz Lavova, napisao je da je „gorka besmrtnost zemalja koje spavaju na mekim mapama od voska zemalja čije granice premešta vetar“… Osećate li vi tu gorku besmrtnost?

Ne, ne osećam. Teško mi je da shvatim šta je Adam imao u vidu. Smatram da je imao u vidu nešto različito od onog što mi imamo danas.

Prašina i raspadanje

Opčinjavaju me takođe svežnjevi starih papira, svici molbi i relacija, prepotopski časopisi s reklamama automobilskih klaksona i damskih steznika, žutilo novina i knjiga koje se prelistavaju naopako, ulične ploče s natpisima na nekim od jezika Carevine, portreti Franca Josifa, Ševčenka, Gruševskog, Sigmunda Frojda, bilo koji drugi portreti i gravure, gramofonske ploče, s kojih više neće zapevati ni Karuzo, niti jedan drugi, kasniji tenor italijanskog prezimena Pavaroti, pozorišne ili cirkuske karte za konačno i davno u nepostojanje ispraćene predstave, dopisnice iz kolonija, modernih banja ili s linija fronta, karte za kanastu, bridž ili poker, tarot karte, fotografije s faksimilnim potpisima kupidona nemog filma ili slavnih serijskih ubica. Moja alergija odaziva se bolno na to: prašina i raspadanje, raspadanje i prašina. Ali ipak stalno iznova zaranjam u ova neprolazna područja – kao da tamo ima nečeg osim nereda. Da, sve je to raspadanje i prašina. Ali, posle više pristalica filozofskog optimizma, prema tradiciji zvanoj dijalektika, zar nemam pravo da se nadam da je svako raspadanje zapravo novo uspostavljanje? Ili barem nešto što ne daje ovom svetu da se skameni. Raspadanje je pretvaranje prošlosti u budućnost, rekao bi neko od mene skloniji aforizmima.

(Iz eseja „Srednjoistočna revizija“ iz knjige eseja „Moja poslednja teritorija“ Jurija Andruhoviča, KCNS, 2021, u prevodu Milene Ivanović i Ale Tatarenko oprema: redakcija Novi magazin)

Nedavno je kod nas objavljena vest da su Rusi u Lugansku u pećima spaljivali ukrajinske knjige iz biblioteka i škola. Ovo tvrdi Nacionalni centar otpora, organizacija koju predvode ukrajinski vojnici. Oni izjavljuju da su ukrajinske knjige, pogotovo književna dela, spaljivane u okupiranim Rovenjkama… Imate li saznanja o tome i kako vidite činjenicu da zločinci nikada, dosta je primera iz prošlosti, ne zaboravljaju da uništavaju i kulturu jednog naroda?

Čudi me da je ta vest tek sada stigla na Zapad, pa i u Srbiju. Spaljivanje ukrajinskih knjiga, doslovce, događa se od prvih dana rata. Nije to neki pojedinačni slučaj u Rovenjkama.

Navela sam samo najnoviji primer…

To je sistematski pristup Rusa svemu ukrajinskom: uništavati, spaljivati, streljati, silovati. Pripremajući napad na Ukrajinu, Rusi su godinama prikupljali i sistematizovali informacije o ukrajinskim knjigama i njihovim autorima. Time se bavilo posebno odeljenje njihove FSB (političke policije – prim. prev.). Kad su u februaru i martu 2022. okupirali ukrajinske gradove na istoku i jugu, odmah iza tenkova išli su pripadnici tog odeljenja s gotovim „crnim spiskovima“ ukrajinskih knjiga za spaljivanje. Upadali su u biblioteke i započinjali čistke. Posavetovao bih Vam: prestanite da se čudite kad gledate današnje Ruse. Nema tog zla koje oni neće počiniti u Ukrajini. Spaljivanje knjiga nije ni blizu njihov najteži zločin. Kad Ukrajina pobedi i kad rusko rukovodstvo bude suđeno na velikom procesu, recimo u Hagu, saznaćete još strašnije stvari.

Razgovarala: Gordana Nonin, prevod sa ukrajinskog: Mihal Ramač (Novi magazin, foto: Anastasiia Mantach)