Najskuplja fraza, mitsko biće i nedostižni cij, to su prve asocijacije na održivost medija u Srbiji.

Zašto je tako? Ima više razloga, nisu svi opravdani, idemo redom.

(Samo)održivost je tema kojom se bave nezavisni mediji. Mi dakle ovde pričamo o medijima čije je poslovanje u Srbiji već sada ugroženo, jer nisu pioni vlasti. To su oni portali i novine kojima vladajuće strukture „podmeću nogu“ na svakom koraku, pa su im inostrane institucije (skoro) jedini izvod prihoda. Te međunarodne organizacije su svesne da je važno da donacijama podrže novinare koji pišu objektivno i nepristrasno, jer tako u diktatorskim zemljama čuvaju bar jedan od stubova demokratije – pravo na istinito informisanje građana.

E sad, upravo međunarodni donatori pokreću pitanje „održivosti“ i podsećaju ugrožene medije da moraju da budu spremni da se potpuno samostalno bore na tržištu.

Tu dolazimo do prvog (u nizu) paradoksa, jer Srbija nema slobodno medijsko tržište. Da ga ima – ne bi nezavisnim medijima ni trebala međunarodna podrška da prežive.

Slobodno tržište znači da imate ravnopravne uslove da dolazite do pažnje publike. Da li se to dešava u našoj zemlji? Ne.

Postoji jasna podela medija koju je režim napravio, a to je podela na podobne i nepodobne. Podobni ili poslušni mediji su tabloidi i televizije koji ne izveštavaju, već kreiraju lažnu sliku stvarnosti Srbije i za to bivaju debelo nagrađeni novcem iz budžeta građana. Oni su plaćeni da ćute ili da laju, u zavisnosti od situacije i potrebe. Oni su „moćni igrači na tržištu“, isključivo kod njih se oglašava najveći klijent – država.

Sa druge strane, nepodobni mediji su svakodnevno kažnjeni zbog svoje neposlušnosti. Ako pišu objektivno i pritom, daleko bilo, poput KRIK-a otkrivaju i slučajeve državne korupcije, pa jedino što im sleduje su inspekcije, prisluškivanje, praćenje, blaćenje njihovog imena po tabloidima, neosnovane tužbe, možda i povremeno obijanje stana, uz redovnu kofu bolesnih laži i različitih pritisaka. Tako vezanih ruku i nogu ne može se igrati medijska utakmica.

Ali, kako često ponavlja čuveni domaći govornik – predaja nije opcija.

Ma koliko teško bilo, sve ovo zaista nije razlog da se tema održivosti medija u Srbiji proglasi nerešivom.

Da bismo se oko bilo čega saglasili moramo prvo da vidimo imamo li iste definicije o toj problematici. Opšte prihvaćena definicija održivosti medija je ona po kojoj mediji moraju biti potpuno samostalni, tačnije da mogu opstati bez ikakve pomoći donatora. Ako ćemo ovo bukvalno da tumačimo – to znači da ne postoji ni jedan održiv medij u Srbiji, a posebno ih nema među režimskim glasilima! Razmislite, kako bi tabloidi preživeli da se prodaju po ceni od 20 dinara po komadu, a da nemaju obilne finansijske infuzije direktno iz državne riznice? Kako bi provladine televizije radile da počnu stvarno da plaćaju sav onaj porez koji im se prašta? Lako je biti glavni igrač kad ti je tata sudija.

Jasno je da nam treba nova definicija, a jednu od boljih dala je Dragana Obradović, direktorka Birn Srbije, kada je nedavno rekla da održivost treba da se meri po tome da li neki medij zavisi samo od nekog pojedinačnog velikog donatora, dakle ako taj donator prekine saradnju – medij se gasi.

Poznato je da ovo ni jedan profesionalan medij ne dozvoljava sebi. Možete analizirati sve nezavisne medije u Srbiji (lako je, ima ih malo i njihove finansije su javne i transparentne) i videti da oni najkvalitetniji zapravo uvek sarađuju sa više donatora. Time su osigurali svoju nezavisnost, uz činjenicu da manji pojedinačni grantovi (tj. donacije) nisu ni blizu dovoljni da pokriju sve troškove jedne redakcije i da je uvek potrebno imati nekoliko grantova.

Osim toga, važno je reći da su istraživačke redakcije u Srbiji poslednjih godina pokazale da mogu da sakupe značajnu podršku i direktno od svojih čitalaca. Portal KRIK je pravi pionir u ovoj oblasti, donacije građana ne samo da mnogo finansijski znače, već su i dokaz kvaliteta rada i razlog da se istraje. Sve više čitalaca je spremno da izdvoji novac za važna otkrića, pa čak i da izađe na ulice i stane u zaštitu ugroženih novinara.

Zato su nezavisni mediji bukvalno održiviji od režimskih! Kako? Prosta matematika – država je glavni i najveći „donator“ provladinih medija i ako ona odluči da okrene leđa nekom od svojih, taj medij je odmah pokojni. Sa druge strane, nezavisni mediji imaju više malih donatora i tako ne zavise ni od jednog, dok istovremeno snažno rade uprkos tome što im je država davno „okrenula lađa“ i stalno ulaže napore da ih ugasi.

Naravno, sve možda deluje lagano na papiru, ali potrebno je neprekidno praviti kvalitetan sadržaj i godinama sticati poverenje publike da bi se došlo do statusa nezavisnog medija. Od tada pa zauvek – taj status se osvaja i čuva svakog dana, zajedno sa oznakom održivosti. I to prema novoj definiciji.

Autorka je novinarka KRIK-a.

(Okruženje, foto: Pixabay)

Okruženje je platforma otvorena i dostupna svima iz regiona ili Zapadnog Balkana čiji je glas vrijedan pažnje i koji žele da svojim tekstovima, video zapisima ili drugim formatima iznesu svoj kritički pogled, ponude nove ideje i zapažanja o svim dešavanjima u okruženju. Okruženje je zajednička inicijativa Evropskog fonda za Balkan i Evropskog pokreta u Srbiji.