Jelena Jaćimović (1992) je aktivistkinja, dizajnerka i ilustratorka iz Beograda. Na Odseku za ggafiku i knjigu Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu diplomirala je i završila studije mastera primenjenih umetnosti. Sarađuje sa Befemom, Ženama u crnom, Inicijativom “Ne davimo Beograd”, “Ulicama za bicikliste”, Kontrast izdavaštvom, dnevnim listom “Danas” i uličnim magazinom “Liceulice” Njen društveni angažman počinje, kaže, sviješću da ne može samo da čeka i da se nada promjenama u svoje ime, kroz odrastanje i stasavanje u ličnost koju su osnažili roditelji. Dobitnica je Befem nagrade za aktivistički dizajn za 2019.  U julu 2021. godine, u Memorijalnom centru u Srebrenici, izložen je njen rad “ArchiWar”, serijal crteža posvećen otporu dominantnoj politici sjećanja u Srbiji.

“U javnom prostoru i diskursu sam postepeno postala vidljiva kroz razne akcije, proteste i ilustracije na dnevne i političke teme koje se tiču najviše ljudskih prava. To je sve nekako dolazilo do ljudi. Stvarno ne znam ništa drugo da radim osim da crtam i da razmišljam svojom glavom. Tako da sam te svoje karakteristike spojila selotejpom i ljudima ostavila sebe na raspolaganju uvek kada mogu da podržim”, kaže Jelena Jaćimović u razgovoru za Autonomiju.

Ciljevi i namjere njenog aktivističkog angažmana su zajednička borba za solidarniji i bolji svijet, mir. “Nismo spremni svi za sve i uvek, ali postoje spremni ljudi i smatram ih saborcima i saborkinjama. Možda malo više da budemo punk, ali ok. Svi problemi su realni i ima ih previše. Ali, mora da se počne od nečega. Ako je Srbija kuća (ili recimo ceo Balkan ili bivša Jugoslavija) – onda je lepa, ali je prljava i mora da se sredi sve od podruma do krova. Ja bih počela od temelja, ali nekad je bolje početi od krova. Svi smo ovde u problemu, a realno je i da smo svi isfrustrirani – zato mi je nemoguće da je nekome lakše da ipak odluči da mrzi ili ugnjetava. Nikome neće biti dobro ako nemamo uslove da ovde živimo. Većina nas nema gde” – upozorava Jelena.

Kako posmatraš borbu mlade osobe u društvu koje već desetinama godina odbija da se suoči sa zločinima počinjenim u ime svih?

To je sistemski problem. Obrazovanje, vaspitanje i slično. Patrijarhat. Sve to i eto jedinog rešenja kad ništa drugo nemaš – priklanjanje masi i bes. Stvaraju se generacije kojima se niko ne bavi i kojima se govori da vrede samo za vojsku ili radnu snagu. Žena vredi samo kad rađa i kad je osmi mart. I onda kad sve to sagledamo – mislim da se radi na tome da se u školi ne uči, na fakultetu ne preispituje i u životu ne zaključuje svojom glavom. To je tužno jer država mrzi svoju decu. Suočavanje sa ratnim zločinima, ratovima, genocidom u Srebrenici i nadasve prošlošću jeste teška stvar, ali vodilja treba da bude – nikome se ne ponovilo. Beskompromisna borba za mir zahteva od nas da prihvatamo odgovornost. 

Koje mogućnosti slobodnog političkog organizovanja vidiš u javnom prostoru i prostoru društvenih mreža? 

Društvene mreže su samo alat i njima ne bih davala mnogo na značaju. Samo koliko se mora. Javni prostor je nekad javan, a nekad mi nismo javnost kojoj taj prostor pripada. Nekad se za mirne borbe i iskazivanje nezadovoljstva na civilizovan način ne treba tražiti dozvola. Moguće je sve, ali prosto i mi moramo da osetimo da to možemo. Mislim da se mali broj ljudi sporo, ali sigurno budi.  

Da li mladi u regionu imaju resurse potrebne za društvene promjene i uticanje na svijest svoje generacije – konkretno, borbi protiv zaborava i amenzije društva?

Nemaju opipljive resurse, ali imaju sebe. I jedni druge. Imaju i nas koji smo uvek tu negde. Vidim umetnost kao divan resurs. Pisanje, film, likovna umetnost, muzika… Mladi najviše treba da budu – mladi. Da putuju, da se upoznaju, rade zajedno, uče od drugih, dozvole da budu pitani i da sami pitaju pitanja. Sve će se nekako složiti na kraju. Tome se i ja nadam.

Politička borba nije stvar pripadanja samo ovoj ili onoj strani – politika je više od ličnosti koje su tu decenijama i koje su nam ogadile bilo kakav angažman u sferi političkog i društvenog delovanja. To ne treba da bude tako. Mladi su po prirodi buntovni, pa mi je logično da teže kontriranju svemu što rade oni „odrasli“. Nije li onda bolje kontrirati tako što nećeš biti za rat, smrt, oružje i mržnju? Jer ti „odrasli“ misle da je to pravi put. 

Koji je tvoj stav prema artističkim pristupom suočavanja sa političkim i društvenim problemima, suočavanju sa posljedicama prošlosti? 

Pa očigledno da sam i sama nešto uspela. Isto tako i umetnici i umetnice koji/e u svom radu imaju aktivistički i antifašistički pristup. Možda nekoga zainteresujemo, nekoga malo iznerviramo, a nekome damo podršku i potvrdu da nisu sami/e. Bitno je edukovati se samostalno da bi se razumelo što više o posledicama mračne prošlosti koja nikome, osim već tada moćnima, nije donela ništa dobro. Možda umetnost može ljudima da pokaže kako svet može da izgleda, kao i da objasni neke lične priče koje se ne mogu razumeti kroz arhive, brojke i politiku. Na primer, imamo Darka Cvijetića, Safeta Zeca, Jasmilu Žbanić kao sjajne uzore – u vidu pristupa, izrade i završenih dela koja svoj život nastavljaju kroz iskustva onih koji su ih doživeli. Suočiti se sa mrakom prošlosti zapravo treba da vodi ka svetlijoj budućnosti. Niko ko voli nekoga (ali i sebe) ne želi da opet bude rata. 

Postoji li zajednica spremna da omogući vidjivost tog potencijala i njegovu realizaciju? Da li to postaje politička borba ili vidljiva angažovana umjetnost? 

Neformalna zajednica postoji jer mi svi znamo jedni za druge, ovako ili onako. Možda se tek ozajedničimo. Vreme je teško, ali ljudi možda baš tad traže najmanji tračak svetla. Lično je onda stvarno shvaćeno kao političko. Mislim da su ljudi shvatili to malo bolje zbog svih problema na ovim prostorima. Onda je i umetnost potencijalni vid angažovane antiratne i nadasve mirovne borbe. Da bi je ljudi našli – moraju da traže sebe, a mi kao umetnici i umetnice iz ove sfere delovanja treba da im približimo to što im je potrebno: razumevanje, solidarnost, nadu, kritiku vlasti i društva. Koliko je angažovana (u ovom slučaju antiratna) umetnost jasno pokazuju besne reakcije, prebacivanje odgovornosti i poricanje. 

Koje prakse korištenje grada (javnog prostora) kao scenskog i izložbenog prostora primjećuješ u tom kontekstu? 

Grafiti i stensili su odlična stvar. Mali komentari po ulici, mali znakovi po kojima se prepoznaje antifašistički otpor, dnevnopolitička kritika kroz humor – sve to ljudima znači. Performansi i mirni protesti mogu biti divan primer mirovne borbe – imamo primer Žena u crnom. To je pank, to je vid nenasilnog otpora, to je osvajanje slobode. 

Ljupko Mišeljić (Autonomija, naslovna fotografija: N1)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!