Na mestu na kojem se rađaju životi umrla je beba Nikolina. Umrla je nakon mučnog porođaja dok je njena majka trpela nasilje uz teške uvrede uključujući i one na verskoj osnovi.

Možemo li se boriti protiv nasilja kada se nasilno rađamo? Znamo li šta je to nasilje ili tu reč tako samo olako i usput koristimo, uglavnom kad se nasilje završi smrtnim ishodom:

Kad dete ubije decu u školi, nakon brojnih svedočenja porasta vršnjačkog nasilja i problema u našim školama;

Kad sahranimo ženu koja je već prijavila nasilje ali to nije bilo dovoljno snažno da nas dodirne;

Kad beba umre uprkos višedecenijskom svedočenju akušerskog nasilja i dubokog sistemskog zanemarivanja porodilišta.

Dosta reči – nek zakmeči

“Stisni zube”

“Šta se dereš tu”

“Nisi se derala kad si ga pravila”

“Kako misliš da izguraš bebu”

Nesposobna si, bezvredna, još jedna na pokretnoj traci fabrike u kojoj se rađaju naslednici. Ali rađaj, ne odgađaj! Kakva si ti to žena ako nemaš decu?! Žene, rađajte nam decu, treba nam dece, ništa nam ne vredi bez dece…

Evo ti ova mlitava, jadna viršla na limenom tanjiru, pojedi to, nisi u hotelu. Na pokretnoj traci si… ćuti, trpi i rađaj.

Čestitamo tata! Bravo tata!

Ta koverta, može naravno, valja se… takav ti je običaj u nas Srba. Predaj tu kovertu pa u kafanu. Nek se slavi. Šta ćes na porođaju, to je za žene. Zna se gde je čije mesto.

I dok slaviš ona je nemoćna. Ona leži bez hrane, vode, rađa u bolovima. Ako si ostavio kovertu možda je neće vređati, možda će malo bolje proći od one do nje, čiji muž nema da plati ili misli da nije u redu da se dostojanstven porođaj plati. Misli čovek, već smo to platili i jesmo. To su naše pare, to su naša porodilišta. Dišu na aparatima, prokisla, sa prljavim i oštećenim toaletima ali naša su. Jasno i dosledno oslikavaju društvo u kojem živimo, odnos prema ženama, deci, roditeljstvu, porodici.

Ne zaslužujemo svi isto – čak ni kad se rađamo

Postoje tu i neki apartmani, naravno. Kao i u svemu postoji taj neki VIP koji nije za svakoga. Postoji ogromna razlika jer nismo sve iste čak ni kad rađamo. Tu na žalost, najveću cenu plaćaju one žene koje imaju najmanje. Na njih se viče jer nema ko da ih brani, jer nisu ničije, jer one će da ćute, navikle su. A mi ćemo da žmurimo, okrećemo glavu, ćutimo… sve dok jedna od njih, hrabra Marica ne progovori nakon što joj se desilo ono najgore.

Danas, Marica postaje heroina i zaštitnica svih žena koje su prošle isto ili slično kao i onih koje je tako nešto tek moglo da sačeka.

Ako istrajemo i ne dozvolimo da bol i glasan vrisak jedne majke koja je u porodilištu izgubila dete, bude samo još jedan talas koji će da se povuče i vrati sve na staro, ako nastavimo da pričamo, prijavljujemo, borimo se za ono što bi moralo da bude zagarantovano svakoj od nas, možda uspemo da konačno menjamo stvari na bolje.

Porodilišta su nam odavno na aparatima, a možda je konačno došlo vreme da ih isključimo pa probamo sve iz početka.

Nasilno rađamo, nasilno živimo u društvu koje je zatrovano nasiljem

Tako treba, tako smo navikli, tako ti je to u nas Srba. Kad podigneš glas ili podmitiš dobiješ ono što ti treba, ne mareći za druge – termin za pregled, operaciju, diplomu, posao. Povukli smo se u svoje mikro svetove, udobno se smestili i dok je nama dobro ćutimo na brojne propuste sistema. A onima koji taj sistem uređuju to i odgovara. Ono što ti nije striktno zabranjeno – dozvoljeno je. Ono što je samo reč u Zakonu, a ne poštuje se – dozvoljeno je. Pa nam tako niču kladionice oko škola, maloletnicima se služi alkohol, deca se vode u streljane, muževi nam prete oružijem, a oni koji treba da nas čuvaju tuku nas na ulici, oni koji treba da nas leče muče nas – rečima, vezivanjem, nipodaštavanjem.

Lekari koji ne mogu da progutaju takav sistem odlaze ili ćute dok jednom i oni ne odu. Od nekih drugih napravili smo bogove koji mogu kako hoće jer – ginekolog me je porodio, on nam je napravio bebu (išli smo na vantelesnu oplodnju), on mi je spasao život, njemu ću platiti koliko god, samo da budem sigurna, samo da nestane ovaj strah – ne od rađanja već od lekara, babica i sistema kojem ne verujemo, koji već odavno i ne postoji.

Kome da se žalimo u sistemu koji ne radi za nas

Gotovo svaka priča o nasilju završi se rečima: Zašto nije prijavila?

Pa evo zašto:

• Zato što se plaši
• Zato što ne veruje
• Zato što će izaći iz zatvora i ubiće je 
• Zato što joj je pretio
• Zato što nema svedoke
• Zato što joj neće verovati
• Zato što se ništa neće desiti dok se ne uzburka javnost, dok se ne vikne, dok se ne izađe na ulice
• Zato što ono što je za nju nasilje za neke druge je samo ustaljena procedura
• Zato što je naučila da ćuti i trpi
• Zato što smo svi mi naučili da ćutimo, ne čujemo, okrenemo glavu dok ona trpi

I zaista ništa se neće promeniti dok se ne promenimo mi sami.

Ako želimo da stanemo na put nasilju potrebna nam je potpuna reanimacija. Ako ne želimo da nam umiru bebe u porodilištu, žene rađaju u nasilju, deca ubijaju decu, a muževi svoje žene, moramo ubiti nešto drugo. Moramo ubiti diskriminaciju, korupciju, nepravdu. Moramo misliti i na druge, ne samo na sebe. Moramo reagovati na svaki vid nasilja. Moramo isključiti aparate na kojima sada dišemo.

Moramo menjati kulturu rađanja i kulturu življenja.

autorka je psihološkinja

(Autonomija, foto: Pixabay)