Dve glavne teorije zavere na Zapadnom Balkanu vrte se oko konačnog rešavanja tekućih regionalnih sukoba. Ove dve teorije sadrže mnogo dokaza, a analitičari su dužni da pokušaju da razlikuju činjenicu od fikcije. Oni se zasnivaju na uverenju da je sve veća frustracija Vašingtona i Brisela u rešavanju nerešenih sporova dve decenije nakon jugoslovenskih ratova iznedrila dve radikalne odluke – plan podele i tripartitni plan.

Oba navodna plana sugerišu da se glavni sukob na Zapadnom Balkanu dešava između Srba i Albanaca, a ako se potisne ili prekine, u regionu se može uspostaviti dug period mira i stabilnosti. Plan podele postao je poznat za vreme administracije Donalda Trampa kako bi se rešio problem neprihvatanja državnosti Kosova od strane Srbije.

Trampove diplomate smatrale su da je osnovni problem etnički sukob, a ne politička ambicija, i da trenutna mapa ne odgovara etničkoj pripadnosti. Takođe su bili uvereni da je Beogradu potrebna dovoljno velika šargarepa da bi zadovoljio svoje težnje.

Ideja o podeli je formulisana kao prekrajanje granica ili sprovođenje teritorijalnih korekcija. Lideri u Beogradu, Prištini i Tirani bili su uključeni u proces izrade prihvatljivog teritorijalnog rešenja. Konkretno, Srbiju i Albaniju namamila je potencijalna podela Kosova između njih.

Otuda česti i srdačni kontakti između premijera Edija Rame i predsednika Aleksandra Vučića. Američki političari su verovali da će to osigurati pobede za sve tri strane. Beograd bi mogao da tvrdi da je dobio srpsku zemlju i ujedinio srpsko stanovništvo u severnom delu Kosova, bez potrebe da prizna otcepljenu državu, jer bi ona nestala.

Tirana bi mogla tvrditi da je stvorila veliku etničku Albaniju u skladu sa istorijskim težnjama. I, pretpostavlja se, Priština bi bila zadovoljna apsorpcijom Kosova u sastavu Albanije, uprkos odustajanju od neke teritorije.

Ovaj plan zavere je propao uglavnom zato što Vlada Hašima Tačija nije želela da izgubi teritoriju bez dobijanja opština sa albanskom većinom na jugu Srbije i nije pozdravila stvaranje pokrajinske uprave u proširenoj Albaniji.

Kako je plan procurio u medije, izazvao je i strah od novih balkanskih ratova, jer će ga brojne etničke grupe koje čine većinu u pograničnim oblastima smatrati presedanom za teritorijalnu podelu i aneksiju srodnih država.

Kao rezultat toga, opcija razdvajanja je postepeno pala u drugi plan, iako se u budućnosti može vratiti u izmenjenom obliku.

Pod administracijom Džoa Bajdena otvoreno se materijalizovao novi plan za rešavanje glavnih sporova na Zapadnom Balkanu. Zasnovan je na premisi tripartitne podele uticaja – između Srbije, Albanije i Hrvatske – bez potrebe za promenom granica ili direktnom teritorijalnom podelom. Plan nije objavljen, što ostavlja teren otvorenim za spekulacije i još dublje teorije zavere.

Kreatori tripartitnog plana smatraju da bi se region mogao stabilizovati da su Beograd, Tirana i Hrvatska nagrađeni političkom i ekonomskom dominacijom nad manjim susednim državama.

Shodno tome, Beograd bi u velikoj meri kontrolisao srpski etnitet u Bosni i Hercegovini, vodio srbizaciju Crne Gore i razvijao svoju inicijativu “Otvoreni Balkan”. Pod takvim aranžmanom, Beograd bi čak mogao da prizna nezavisnost Kosova de facto, ako ne i de jure, kako predviđa sadašnji francusko-nemački predlog.

U međuvremenu, Albanija i Kosovo bi se mogli zbližiti čak i bez zvaničnog spajanja, a Zagreb bi mogao stvoriti faktički hrvatski entitet u Bosni i Hercegovini koji bi zadovoljio njegove vlastite regionalne ambicije.

Tripartitni plan bi očigledno osigurao dominaciju tri regionalne sile, a pod međunarodnim pritiskom moglo bi se očekivati da se male države povinuju. Međutim, ova trosmerna šema takođe sadrži tri glavna nedostatka.

Prvo, Crnogorci, Bošnjaci i Kosovari, čiji je poseban nacionalni i državni identitet ojačan nakon raspada Jugoslavije, oduprće se bilo kakvim pokušajima da ograniče svoju nezavisnost i potčine ih bilo kojim širim političkim mehanizmima.

Drugo, Srbija, Hrvatska i Albanija mogu tumačiti tripartitni plan jednostavno kao prvi korak ka direktnom zauzimanju teritorije, koji su odobrili Vašington i Brisel. I treće, tripartitni plan bi omogućio još veći prodor Rusije u region privlačenjem više balkanskih klijenata za Kremlj.

Dakle, plan za konačno rešavanje svih nerešenih sporova stvorio bi nove regionalne sukobe u praksi. Iako je potrebno biti oprezan u verovanju u sve teorije zavere, treba biti oprezan i u slučaju prakse zavere.

Autor je viši saradnik Džejmstaun fondacije u Vašingtonu

(The Geopost, Foto: N1)