„Redakcija Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) iz Novog Sada obaveštava javnost da je rad naše novinarke iz Zrenjanina Ivane Gordić ugrožen zbog različitih vrsta pretnji“, glasi početak jučerašnjeg (nedelja) saopštenja koji je objavio VOICE na svom portalu.

Ako vam ovo ime zvuči poznato, to je zbog toga što se proteklih dana često spominjalo u, treba li to naglašavati, tek delu domaćih medija a u vezi sa pričom o užasnim uslovima za život blizu 500 radnika iz Vijetnama, angažovanih na izgradnji fabrike gume Linglong u Zrenjaninu.

Upravo je Ivana bila prva koja je tu priču objavila, tamo još 6. novembra, na sajtu VOICE-a. Od tada pa do danas, međutim, suočava se sa nizom teškoća u radu ali i sa pretnjama.

Krenulo je od toga da su nepoznati muškarci pokušavali da je tokom posete Industrijskoj zoni u Zrenjaninu, gde su smešteni radnici iz Vijetnama, onemoguće da snima i fotografiše, da bi naposletku, opet nepoznata lica, pokušali da novinarskim ekipama – u kojima je bila i Ivana – fizički, automobilima, prepreče put.

„Redakcija VOICE-a i naš izdavač Nezavisno društvo novinara Vojvodine će zaštititi našu novinarku, a ukoliko se pretnje nastave, zahtevaćemo od nadležnih organa da sankcionišu sve osobe koje prete novinarki Ivani Gordić i o tome obavestiti relevantne međunarodne institucije“, navedeno je u saopštenju.

Poslednjih dana u Zrenjaninu su prisutne ekipe brojnih stranih medija, a od N1, koji je prvi nakon VOICE-a počeo da prati temu, priloge je preuzelo blizu 30 stranih televizija, uključujući CNN. Domaće vlasti su danima ćutale, ali ih je tolika medijska pažnja na kraju primorala da se oglase i reaguju. Vijetnamski radnici premešteni su na nove lokacije s boljim uslovima za život, videćemo da li privremeno, i svima su vraćeni pasoši, koji su im bili oduzeti po dolasku u Srbiju.

Zbog svega toga, ne zvuči kao preterivanje reći da je Ivanina priča podigla ogromnu prašinu, ali i da je uticala da se položaj radnika promeni. I to je ono zbog čega se pravi novinari i bave novinarstvom!

„Sigurno je da su mediji odigrali značajnu ulogu u razvoju cele priče. Biću optimistična pa ću reći da snaga postoji i da mediji nisu slučajno prozvani silom. Ovde su značajnu ulogu odigrale i društvene mreže koje su uz medije podigle priču na drugi nivo“, kaže Ivana u osvrtu na protekle dane ispunjene adrenalinom.

Do same priče, skromno kaže, došla je sasvim slučajno. Do velikih novinarskih priča i dolazi se najčešće „slučajno“. Samo što se ta „slučajnost“ ne dešava svakome, već novinarima od integriteta, koje ljudi poznaju i kojima veruju. Istovremeno, uverena je to da za to u kakvim nehumanim uslovima žive radnici iz Vijetnama nije bila jedina koja zna. „Ne verujem da neki drugi i obavešteniji novinari nisu znali za to. Previše je ljudi uključeno da se ne bi znalo. Zašto nisu objavili, to je već sasvim drugo pitanje.“

„Znala sam da je priča velika. Ali sam s početka mislila da će je pre i efikasnije zataškati. Jedino što nisam predvidela je ovolika medijska pažnja. Posao u VOICE-u mi se dopao i zbog jedne vrste anonimnosti koju pruža. Istu onu koju sam imala nekada na Radio Zrenjaninu, kasnije na Kojotu. Iako je ova priča sa Vijetnamcima imala mnogo negativnih uticaja na moj i život moje porodice, vratila mi je veru da ipak kod nas postoje dobri i čestiti ljudi. Kada je reč o našoj vlasti i Kinezima, bojim se da ova promena nabolje ne bude samo dok bude trajalo interesovanje medija i slikanje. Ti ljudi mogu vrlo lako da se vrate u neke mnogo gore uslove. Preseljenje kojem sam prisustvovala u subotu pokazuje da će se tako nešto, moguće, dogoditi u budućnosti.“

Poseban kuriozitet vezan za ovu priču o radnicima iz Vijetnama jeste, fakat, to što je za trenutak vratila medijima nekad slavni epitet „sedme sile“, ali ovo možda i više od toga: nju je otkrila zapravo – povratnica u novinarstvo!

Eto, dok veliki broj kolega razmišlja o tome kako zauvek da pobegne od novinarstva, Ivana se toj profesiji, nakon više od 15 godina provedenih u nevladinom sektoru, vratila i to – uz veliki prasak.

„Radila sam na projektima i programima koje je EU sprovodila u Banatu. To je bio jedan veoma lep i intenzivan period u kojem sam upoznala mnogo ljudi kod nas i u inostranstvu. To iskustvo, kao što sam već rekla, jeste dragoceno.“

Karijeru je započela 1999. na Radio Zrenjaninu, odakle je 2000. godine prešla kod legendarnog Đoke Kojota (Đorđe Vojnović, 1949 – 2008) na Radio Kojot i u Press radionicu civilnog sektora, gde su se pod palicom svoga mentora, kalili beskompromisni mladi zrenjaninski novinari. Ivana je 2004. – evo, ispostaviće se, ne zauvek – napustila novinarsku karijeru.

„Malo sam otišla, a malo su mi pomogli da odem. Kada imaš stav i ne služiš partijskom politikanstvu, većinom nemaš mesta u novinarstvu. U Zrenjaninu ne sigurno.“

Posle Radio Zrenjanina, Radio Kojot bio joj je prirodan izbor, između ostalog – a možda ponajpre zbog toga – što su dve stanice razvile saradnju u vidu zajedničke emisije „Priča o gradu“. Uređivali su je skoro dve godine zajednički Ivana i bivši novinar Radio Zrenjanina, a tada novinar Radio Kojota, Darko Šper.

„Novinarka spremna za akciju svake vrste“, priseća se tog doba Šper, danas urednik u VOICE-u. „Nju je posao uvek ispunjavao, jednostavno – živela je za novinarstvo.“

Tolike godine nakon radio-mosta, jedan slučajan susret dvoje nekadašnjih urednika emisije „Priča o gradu“ kumovao je njenoj odluci da se krajem prošle godine vrati novinarstvu.

„Moj povratak bio je spontan i neplaniran“, kaže Ivana. „Sasvim slučajno sam se posle mnogo godina srela sa Darkom i on me je pozvao u redakciju VOICE-a. Nisam ni sanjala da ću se posle 15 i više godina ponovo baviti ovim poslom. Kod mene je bilo presudno to da znam koja je i kakva ekipa i da imam slobodu da se bavim temama kojim želim.“

Rođena je 11. oktobra 1975. u Zrenjaninu. Udata je i ima troje dece.

Denis Kolundžija (VOICE Newsletter, na fotografiji su novinarke Ksenija Pavkov, Nataša Kovačev i naša Ivana Gordić Perc)