Od početka ruske agresije na Ukrajinu u Srbiju je stiglo oko 200 hiljada Rusa. Da li je ta činjenica uticala na promjenu stava srpskih političara, medija, javnih ličnosti, građana Srbije prema invaziji Rusije na Ukrajinu i predsjedniku Vladimiru Putinu? Jesu li direktna svjedočenja Rusa izbjeglih u Srbiju uspjela da barem malo izmijene stavove većine Srba o ”demokratiji” predsjednika Putina i njegovoj krvavoj ”specijanoj vojnoj operaviji” u Ukrajini?

”Nisu”, odgovara profesor Beogradskog univerziteta i konsultant u Međunarodnoj agenciji za nuklearnu energiju Ivan Videnović. Profesor Videnović kaže i da su Rusi koji su pobjegli iz Rusije u Srbiju uglavnom ljudi koji se bave IT industrijom, koji su zaposleni u velikim IT kompanijama i za koje se pretpostavlja da su naviknuti na evropski način života, evropski standard i evropski kvalitet usluga.

”To traže i u Srbiji. Bežeći od rata, došli su da bi zaštitili svoje biznise i probili zid sankcija podignut oko Rusije. Verujem da takvi ljudi poboljšavaju poslovnu klimu u Srbiji i da se osećaju bolje i sigurnije nego u zemlji iz koje su došli.

Sa druge strane, moguće je da su se u toj reci izbeglica iz Rusije našli i Putinovi agenti. U tom smislu, nije isključeno da je u Srbiji stvorena nova baza za delovanje ruske agenture, koja može da putuje, koja ima pristup evropskim bankama, komunikacijama, tržištu i sl. Nadam se da je ova prva grupa ruskih emigranata prevagnula i da se u Srbiji dobro osećaju”, kaže profesor Videnović. „Srpsko-rusko prijateljstvo potvrđeno je i tokom dva velika talasa ruskih izbeglica, koji su bežale pred poludelim ruskim režimima: jedan dvadesetih godina prošlog veka, drugi dvadesetih godina 21. veka. Da bismo zaštitili Ruse koji su došli u Srbiju, njihove poslove, njihovu egzistenciju, moramo biti jasno distancirani od režima u Moskvi.”

AUTONOMIJA: Vidjeli ste kako su prošli ruski opozicionari koji su dolazili u Beograd?

VIDENOVIĆ: Reč je o velikoj izdaji koju su srpske vlasti priredile ruskom narodu. Predajom spiska i transkipata razgovara ruskih opozicionara šefu ruske tajne službe režim u Beogradu izdao je ruski narod.

AUTONOMIJA: Jedan od ruskih opozicionara osuđen je u Moskvi na 25 godina robije.

VIDENOVIĆ: U 21. veku čovek je osuđen na srednjevekovnu kaznu. Dvadeset i pet godina robije je srednjevekovna kazna! Tome je svoj doprinos dala srpska vlast. Danas je naša dužnost da takve ljude zaštitimo, ne samo u smislu njihovih ekonomskih interesa i biznisa, nego i da im garantujemo da direktor BIA Aleksandar Vulin neće praviti nove spiskove, odneti ih Patruševu i tako te ljude vratiti u klanicu ukrajinskog rata, u koju se šalju mladi Rusi.

AUTONOMIJA: Je li prisluškivanje i praćenje ruskih opozicionara od strane BIA imalo odjeka u javnosti u Srbiji?

VIDENOVIĆ: Srbija je odavno oguglala na svaku samovolju vlasti. Imali smo saopštenja jednog ili dvojice opozicionih lidera, eto to je bila reakcija na pomenuti skandal evropskih i svetskih razmera. Obaveštajna služba jedne države predaje podatke o političkim protivnicima režima drugoj državi. Srbija Rusiji predaje “dokazni materijal” protiv ruskih opozicionara, koji će onda u Moskvi biti osuđeni na drakonske kazne. Neki od opozicionih lidera taj su postupak nazvali brukom, sramotom Srbije…Ali, to nije bruka!

AUTONOMIJA: Šta je?

VIDENOVIĆ: To je zločin, saučesništvo u zločinu. U tom smislu, možemo da biramo – ili prijateljstvo sa ruskim narodom ili prijateljstvo sa Putinom! Oboje ne može. Ako hoćete prijateljstvo sa ruskim narodom, onda poštujmo obavezu da zaštitimo lične i ekonomske i interese onih koji su došli i potražili utočište u našoj zemlji; ako smo opredeljeni za prijateljstvo sa Putinom, onda smo neprijatelji onih koji su došli ovde i kojima nad glavom visi stalna opasnost da budu vraćeni u svoju zemlju.

AUTONOMIJA: Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, utisak je da je većinski stav da je Srbija prijatelj ne ruskom narod, nego režimu u Moskvi i Vladimiru Putinu?

VIDENOVIĆ: Da, to je istina, koja svoje utemeljenje ima i u činjenici da je pre petnaest godina Srbija Ruskoj federaciji predala NIS. Proputinovsku kampanju jednako vode mediji tabloidne orijentacije, oni ne tako tabloidne orijentacije, kao i oni koji sebe nazivaju ozbiljnim. Ta je kampanja potpomognuta i finansirana iz finansijskih izvora NIS-a, koji pripada Ruskoj federacij, što ima za posledicu ubeđenost srpskog javnog mnjenja da je Putin prijatelj Srbije. Naravno, sam Putin je više puta pokazao da je njegov režim neprijateljski, tj. da Rusija prema Srbiji ima neprijateljski odnos.

AUTONOMIJA: Kako to?

VIDENOVIĆ: Podsećam da je Rusija izvrgnula ruglu i odbacila presude srpskog pravosuđa koje je tražilo izručivanje porodice Slobodana Miloševića. To nije samo odbačeno, nego je ismejano u toj meri da je porodica Milošević u Rusiji dobila diplomatski status, odnosno diplomatsku zaštitu. Ne samo azil, nego i diplomatsku zaštitu. To je nije samo izvrgavanje ruglu srpskog pravosudnog sistema, nego i neprijateljski akt Rusije prema Srbiji.

AUTONOMIJA: Sjećate li se komentara na ruskoj državnoj televiziji povodom ubistva Zorana Đinđića?

VIDENOVIĆ: Naravno. Reč je o jednom od najgnusnijih komentara, koji ne čudi ako znate šta misle, govore i pišu vedete ruske propagande.

Više od 200 hiljada Rusa je, kažem, dobilo utočište u Jugoslaviji onog vremena; sličan broj ga je dobio danas u Srbiji. Istovremeno, u Rusiji su utočište dobili samo Srbi odbegli od srpskog zatvora. Ko su ti Srbi? Porodice Milošević i Karić. Tu prestaje svako poštovanje i prijateljstvo sa režimom u Moskvi.

AUTONOMIJA: Ko generiše rusku propagandu kako u medijima koje kontroliše predsjednik Vučić, tako i u onima koji važe za slobodne i opozicione? Zar ta vrsta propagande nije dovela do toga da se, kako bi rekao istoričar Milovoj Bešlin, srpski nacionalizam rusifikuje?

VIDENOVIĆ: Generator je finansijer, a u Srbiji imate mnogo izvora finansiranja. To što je NIS u rukama Rusije od 2008. godine dovelo je do potpune kontrole i provladinih medija i onih opozicionih. Pritom, kada je reč o ključnim problemima današnjice, o odnosu Srbije prema susedima, o Kosovu, Ukrajini, o EU, ne vidim ozbiljnu razliku u izveštavanju tzv. nezavisnih medija i Vučićevih tabloida.

AUTONOMIJA: O Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini da ne govorimo.

VIDENOVIĆ: Ponavljam: ne vidim ozbiljnu razliku u načinu izveštavanja, u načinu na koji nezavisni i kontrolisani mediji prezentiraju javnosti relevantne stavove. Kada pogledate kako i o čemu pišu, videćete da je reč o međusobnom “pumpanju važnosti” određenih tema, što dovodi do toga da se javnost drži u, kako bi rekao profesor Nikola Samardžić, stanju potpune idiotizacije.

AUTONOMIJA: Koliko državna crkva Srbije doprinosi rusifikaciji srpskog društva?

VIDENOVIĆ: Uloga i uticaj SPC je i u tom smislu ogroman, iako potpuno nelegitiman, ni na čemu zasnovan, ni na kakvim izborima verifikovan. SPC kontinuirano ne osuđuje antihrišćanska dela pripadnika srpske i ruske nacije – kako srpskih zločinaca u ratovima devedesetih, tako i ruskih zločinaca u Ukrajini. SPC je danas jedina prekogranična sila koja je Srbiji preostala otkako je nestala JNA. Srbija više nema oružane sile, ali ima one duhovne, koja deluje na definisanju i promociji ideologije „srpskog sveta“ u susednim zemljama, u kojima ozbiljan deo stanovništa čini srpski narod.

AUTONOMIJA: Državna crkva Srbije uspješno nastavlja da instrumentalizuje Srbe u susjednim državama. Cilj je destabilizacija regiona?

VIDENOVIĆ: Nažalost, reč je o kontinuitetu politike po kojoj granice nekadašnjih jugoslovenskih republika, danas samostalnih država, nisu do kraja definisane. Srbija ne prihvata da se njene granice završavaju tamo gde su danas, zastupajući tezu da one sežu dotle dokle seže uticaj SPC. Simbioza države i crkve ozbiljno je maligna po susedne zemlje i po njihovu stabilnost. Srbija ima obavezu da konačno raskrsti sa svakim delom politike Slobodana Miloševića – od odnosa prema Kosovu i susedima, do odnosa prema Rusiji, prema zapadnoj Evropi, NATO…

AUTONOMIJA: Koliko je to realno?

VIDENOVIĆ: Većina srpskih političara i u vlasti i u opoziciji osluškuje šta građani žele; opipava puls, pa se prilagođava populističkom talasu koji vlada i u Evropi. Postoje četiri velika pitanja na koja političari u Srbiji konačno moraju da odgovore. Prvo je bezuslovno članstvo Srbije u EU i, kao ključni korak u tom pravcu, uključivanje u kolektivnu evropsku bezbednost kroz članstvo u NATO. Sledi obaveza priznanje faktičke nezavisnosti Kosova i prihvatanje članstva te zemlje u UN-a, i to u smislu i duga prema našim građanima.

AUTONOMIJA: Kojim građanima?

VIDENOVIĆ: Ne samo Srbe i Albance sa Kosova, nego i sve građane bivše Jugoslavije doživljavam “našim građanima”. U tom smislu, ako kažemo da su Srbima na Kosovu temeljno ugrožena ljudska prava, zašto bismo im smetali da postanu članica UN-a? Treća obaveza je priznanje genocida u Srebrenici. U Srebrenici je počinjen genocid, a prihvatanje te činjenice uključuje priznanje i izgradnju kulture sećanja u odnosu na sve zločine počinjene devedesetih godina. Na kraju, otklon od politike Slobodana Miloševića podrazumeva i spremnost da se konačno prihvati da se Srbija prostire do svojih današnjih granica, ne dalje, te da su svi građani koji pripadaju srpskom nacionalnom korpusu a ne žive u Srbiji građani tih država. Njihova dužnost je da svoje probleme rešavaju u svojim državama, a da Srbija, kao buduća članica EU, ima pravo da proveri da li su ljudska prava Srba u Crnoj Gori, na primer, zaista ugrožena.

AUTONOMIJA: Posljednji put je nešto slično rekao Marko Nikezić Srbima u Bosni i Hercegovini, ali ta epizoda s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. vijeka veoma je kratko trajala.

VIDENOVIĆ: Veoma kratko. Ipak, izuzetno je važan intelektualni uzlet tadašnjih srpskih vlasti: prva posleratna generacija političara u Srbiji koja je bila na ozbiljnom putu da definiše evropski karakter naše države.

AUTONOMIJA: ”Neželjena elita”, o kojoj je govorila Latinka Perović.

VIDENOVIĆ: Jeste. To je bila elita koja nikome nije bila potrebna, što je neminovno vodilo do Miloševića kao operativca besmislenog narodnjačkog populizma Dobrice Ćosića. Srpska politika pretvorila se u antitezu srpske politike.

AUTONOJIA: Zanimljivo je da elita o kojoj je pisala Latinka Perović nije bila samo neželjena, nego je bila označena i kao ”antisovjetska”.

VIDENOVIĆ: Da, njihova smena označila je Titov definitivan povratak SSSR-u. Tito nikad tu ljubav nije uspeo da izbriše iz svog srca, čak i nakon 1948., godine, ali ni nakon Staljinive smrti 1954, kada nije uspeo da zemlju povede u u pravcu moderne – pa neka to bude i socijalistička! – i demokratske evropske države. Umesto toga, vratio se u zagrljaj SSSR-u i tamo ostao do smrti.

AUTONOMIJA: Kad već pominjemo Tita i njegov pokušaj balansiranja između tadašnjeg SSSR-a i Zapada, kako gledate na pokušaje predsjednika Vučića da oponaša tu politiku, tj. da gradi prividnu ravnotežu između Rusije i Zapada? Je li aktuelna Vlada Srbije više proruska ili proamerička?

VIDENOVIĆ: Vlada nije proamerička, tim pre što nema ozbiljnog iskoraka u pravcu kolektivne evropske bezbednosti i izvlačenja Srbije iz opasne ruske zone. Srbija je trenutno Kuba okružena NATO državama, koja koketira sa Rusijom. U takvoj bezbednosnoj konstalaciji Srbiji je namenjeno potpuno ekonomsko, ljudsko i ekološko uništenje.

AUTONOMIJA: Kako u tom smislu vidite Crnu Goru? Zar kao članica NATO, Crna Gora danas nije – ne samo voljom svojih građana, nego i uz pomoć zapadnih partnera – ruski “trojanski konj” unutar Sjevernoatlanske vojne alijanse?

VIDENOVIĆ: Zaista je teško dokučiti motive i instrukcije zapadnih diplomata u Crnoj Gori. Je li Crna Gora kompenzacija Srbiji, Vučiću i “srpskom svetu” za faktičko priznanje nezavisnosti Kosova? Ako jeste, to je veoma loša računica. Mislim da je vrednost Crne Gore na geostrateškom polju potcenjena od strane Zapada.

AUTONOMIJA: U kojem smislu?

VIDENOVIĆ: Crna Gora se očito doživljava kao mala država, koja može da bude tamo ili ovamo. Suštinski, Crna Gora sa Bokom i svojim prirodnim položajem predstavlja veoma ozbiljnu tačku evropske odbrane. Mislim da Zapad u tom smislu čini ozbiljnu grešku, posebno njihove diplomate i ambasadori, što će se tek videti.

Generalno, imam utisak da Zapadu nije stalo do Zapadnog Balkana. Tokom dvadesetogodišnjeg procesa pristupanja EU, Srbija nema iskrenu želju da obavi sve administrativne, tehničke, pravne poslove neophodne za članstvo u EU. Naši političari uvek traže nekakav sitan ćar, kalkulišu šta dobijaju a šta gube eventualnim uvođenjem sankcija Rusiji koja sprovodi klanicu u Ukrajiini. To je nesolidarnost, nespremnost na pomoć, okrenutost samo sebi, što se onda preliva i na javno mnjenje, na građane. Na kraju, to se zna, to se oseća u Evropi, koja onda nema obavezu da nas prihvati. To se obezbeđuje ozbiljnim radom, trudom i time što završite sve svoje poslove i ustrojite svoju zemlju po principima pregovaračkih poglavlja, čime unapređujete vlastito društvo.

AUTONOMIJA: Je li Zapad ikada pokazao ozbiljnu namjeru da preostale zemlje Zapadnog Balkana prihvati, da ih uključi u EU? Vlada Zorana Đinđića predano je radila na tome. Đinđić je, na primjer, Slobodana Miloševića izručio Haškom tribunalu. Je li taj potez bio valorizovan od strane Zapada?

VIDENOVIĆ: Mislim da grešite… Bio sam akter nekih događaja i, nakon ubistva Zorana Đinđića, učesnik početka procesa pregovaranja Srbije sa EU. Imali smo Solunsku agendu iz 2003. godine o perspektivi Zapadnog Balkana, tj. obećanje EU da će čitav Zapadni Balkan biti deo EU. Izručenje Slobodana Miloševića Hagu jedini je iskren korak Srbije ka EU, u smislu da je Đinđić to prepoznao kao interes i obavezu Srbije. Istovremeno, znao je da suđenje Miloševiću nije moguće u Srbiji, i to zbog okolnosti kakve imamo i danas. Srbija Miloševića nije predala zato što je to međunarodna obaveza, zato što ga traži Haški tribunal, nego zato što je to naša obaveza prema nama samima i prema našoj savesti. Ostala izručenja Haškom tribunala bila su iznuđena i objašnjena građanima kao međunarodna obaveza Srbije.

AUTONOMIJA: Đinđićeva Vlada je otvorila pitanje genocida u Srebrenici, pitanje etničkog čišćenja i zločina počinjenih nad kosovskim Albancima, govorilo se o hladnjačama, o tzv. asanaciji terena na Kosovu… To su ogromni koraci u smislu pokušaja čišćenja užasa i zločina koji je prethodna vlast ostavila iza sebe. Zapad je tu Vladu pritiskao, nije joj dao da diše, iako su znali da cio Miloševićev zločinački sistem srpskom premijeru drži nož pod grlom. I, šta smo dobili? Na kraju, Zoran Đinđić je ubijen u akciji koja se zvala „Stop Hagu“.

VIDENOVIĆ: Ne, nije tako, niste u pravu. Đinđić je od Zapada dobio otpis dugova Srbiji, što je predstavljalo skidanje ogromnog kamena oko vrata; istovremeno, dobijena je velika podrška Zapada demokratizaciji i evropeizaciji Srbije. U tom smislu, nije da nismo imali odgovor i podršku EU, što je bilo gradirano u skladu sa našim postupcima.

AUTONOMIJA: Niste očekivali više? Pogledajte kakve ustupke Zapad pravi predsjedniku Vučiću.

VIDENOVIĆ: Od nas sam očekivao više – nacionalni konsenzus oko pristupanja EU. To ovde ne postoji.

AUTONOMIJA: Nakon 2000. godine, nakon 5. oktobra, ta podrška je bila visoka.

VIDENOVIĆ: Nakon 5. oktobra da, zato što je to bila platforma na kojoj je opozicija nastupala i bila je relativno jedinstvena. Srbija danas nema konsenzus o pristupanju EU. Naše najuticajnije institucije društva otvoreno su antievropske. SPC i Vojska Srbije, institucije kojima građani navodno poklanjaju najveće poverenje, otvoreno su antievropske; ili oportunističke poput, recimo, SANU i Univerziteta, koji uglavnom ćute. Dakle, nemamo konsenzus, nismo ga imali nikada; nismo dovoljno brzo i složno uradili sve poslove koje je trebalo da uradimo. Pa, 16 godina smo razvlačili saradnju sa Haškim tribunalom, što se može brzo završiti pod uslovom da imate volju da to ispunite i ako imate nacionalni konsenzus da je to put koji je neophodan.

AUTONOMIJA: Jedan od uslova za sinhronizovanje odnosa između Srbije i EU su i sankcije Rusiji, što zvanični Beograd uporno odbija da učini. Koliko to može biti prepreka?

VIDENOVIĆ: Najnoviji izveštaj Evropskog parlamenta o Srbiji pokazuje da je usklađenost sa politikom EU od 2022. do danas pala sa 60 procenata na ispod 50. Najvažniji razlog je, naravno, odbijanje da se uvedu sankcija Rusiji, kao i neusklađenost Srbije sa politikom prema Rusiji u odnosu na agresiju na Ukrajinu.

AUTONOMIJA: Zašto predsjednik Vučić to izbjegava, šta mislite?

VIDENOVIĆ: Sve u Srbiji zavisi od volje jednog čoveka – od Vučićeve volje. Naprosto, Vučić nema kapacitet da to uradi. Njegov politički background i njegovo poreklo ga sprečavaju u tome: ako bi uveo sankcije Rusiji, sebi bi izmakao sve lične oslonce koje ima u porodici, u Srpskoj radikalnoj stranci iz koje je potekao. U svom političkom delovanju, Vučić se oslanja na brata, na oca, na porodicu; kad bi uveo sankcije Rusiji, taj oslonac bi mu izmakao.

Mislim da Vučić neće uvesti sankcije Rusiji. Na kraju, u ovom momentu to i nije toliko važno.

AUTONOMIJA: Kako nije važno?

VIDENOVIĆ: Srbija stagnira u evropskim integracijama od 2012. godine, to je rezultat njegove politike. Vučić zakači značku da je na evropskom putu, ali kad se dođe do suštine, jasno je da Srbija nije napredovala.

AUTONOMIJA: Zašto Zapad to toleriše? Vidjeli ste javni izliv bijesa predsjednika Vučića na ambasadore zemalja Kvinte, nazvao ih je lažovima.

VIDENOVIĆ: Lažovima, ali i onim što bi se na engleskom jeziku moglo prevesti kao “bastards”. Možda je reč o dogovoru. Jer, ako smo izliv besa gledali juče, prekjuče smo videli da se predsednik Vučić slikao sa ambasadorom Kristoferom Hilom, koji kaže da je sastanak sa predsednikom Srbije bio produktivan i dobar. Dakle, tu nešto očito postoji.

AUTONOMIJA: Šta?

VIDENOVIĆ:Verovatno vrsta dogovora koja otprilike glasi – mi radimo to što moramo, dok Vučić na planu propagande i unutrašnje politike radi šta misli da treba; na to se nemojte obazirati. Ne znam kako drugačije da objasnim ignorisanje Vučićevih veoma čestih izliva besa i nevaspitanja prema diplomatama, prema predstavnicima međunarodne zajednice, ambasadorima Kvinte osim prećutnim dogovorom da se to toleriše, a da se sa druge strane sprovode zaključci onako kako su dogovoreni.

AUTONOMIJA: Kako se tolerisanje takvog ponašanja čita među prozapadno orijentisanim građanima Zapadnog Balkana?

VIDENOVIĆ: Kao poruka da Zapadu nije stalo do regiona. Dakle, njih nije briga da li ćemo ovde imati hibridan režim ili ćemo biti autokratija.

AUTONOMIJA: Tekst Januša Bugajskog „Podjela Zapadnog Balkana na sfere uticaja“, u kome se govori o navodnom planu SAD-a i Brisela za Zapadni Balkan, koji podrazumijeva ostvarenje velikodržavnih interesa tri najveće zemlje regiona – Srbije, Hrvatske i Albanije, izazvao je pažnju u regionu. Šta mislite, koliko je u ovom momentu taj plan realan i kakve mogu biti posledice?

VIDENOVIĆ: Ako govorimo o Otvorenom Balkanu, moramo reći da je to verovatno prva zajednička politička inicijativa Albanije i Srbije. Istovremeno, OB teško može biti prihvaćen u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, pa i na Kosovu, i to sve dok postoji otvoreni imperijalni nacionalizam koji je dominantna politika srpskih političkih struktura. Dakle, dok se ta politika ne napusti, a to znači potpuni raskid sa Miloševićevom nacionalističkom i imperijalnom politikom, nema poverenja susednih zemalja prema Srbiji.

Uzgred, postoje dve vrste nacionalizma: imperijalni nacionalizam, kao što je u regionu srpski, a na globalnom nivou ruski, i tzv. odbrambeni nacionalizam. U Ukrajini se morao razviti nacionalizam, ne možete bez nacionalizma braniti zemlju koja je napadnuta. Ako vam neko ugrožava pravo na postojanje i državu, ako vam ugrožava identitet, morate razviti nešto što se zove odbrambeni mehanizam, tj. odbrambeni nacionalizam. Ako u OB imamo pomirenje imperijalnog nacionalizma i odbrambenih mehanizama, onda to teško može da funkcioniše bez ozbiljnih ustupaka. Drugo, Srbija nije jedina zemlja koje se nešto pita, koja sama odlučuje da li će biti zadovoljna „srpskim svetom“ ili velikom Srbijom.

AUTONOMIJA: Pita se i Albanija?

VIDENOVIĆ: Naravno. Ujedinjenje Albanije i Kosova je nemoguće i zato što bi to bilo direktno miniranje svake političke pomoći Ukrajini: ujedinjenje Albanije i Kosova znači ujedinjenje Krima i Rusije. Teško da bi tako nešto bilo legitimisano i dozvoljeno od strane Zapada. U tom smislu su neopravdani strahovi srpske opozicije da bi prihvatanje francusko-nemačkog plana i ulazak Kosova u UN automatski značilo ujedinjenje Kosova i Albanije. To se neće dogoditi, to se ne može dogoditi sve dok je u toku rat u Ukrajini. Eho te agresije i njene posledice gledaćemo narednih dvadesetak godina. Intervencijom NATO iz 1999. godine Kosovo je uspostavljeno kao nezavisna država, koja će takva i ostati. Ako američki legat želi da bude očuvan, Kosovo mora ostati država nezavisna od Srbije, ali jednako nezavisna i od Albanije. Mislim da plan o kojem piše Bugajski nije realan.

AUTONOMIJA: Mislite da nije realan ili da ne postoji kao ideja?

VIDENOVIĆ: Znamo da postoji kao ideja, čiji je cilj namirivanje velikih imperijalnih nacionalizama – srpskog, hrvatskog i albanskog. Baš zato i ne verujem da je ta ideja razrađena kao strategija umirivanja Zapadnog Balkana i smirivanja tenzija u regionu. Najzad, ona ne može uspeti a da njom ne budu značajno oštećene crnogorska nacija u Crnoj Gori ili Bošnjaci u Bosni i Hercegovini. Zato mislim da bi to više mogla biti ruska ideja, ruski plan za nemir.

AUTONOMIJA: Šta je plan za mir?

VIDENOVIĆ: Priznavanje postojećih granica i priznavanje nadležnosti država nad teritorijim i nad građanima tih zemalja. I građanski karakter svih država regiona. Svi građani Srbije nisu jednaki po svim pravima, Srbi su “jednakiji” od drugih. To mora da se promeni. Drugo, Srbija mora da shvati da se prostire do svojih granica, dalje ne. Za građane koji se u Crnoj Gori osećaju kao Srbi odgovorna je Podgorica i vlast Crne Gore; za građane koji se osećaju kao Srbi u BiH odgovorno je Sarajevo kao glavni grad Srba u BiH. Kao članica i UN-a i buduća članica EU, Srbija ima pravo na monitoring ljudskih prava onih koji se izjašnjavaju kao Srbi a žive u Hrvatskoj, BiH, Kosovu ili Crnoj Gori.

AUTONOMIJA: Koja prava su građanima srpske nacionalnosti ugrožena u tim državama?

VIDENOVIĆ: Nijedno od ljudskih prava građana koji se izjašnjavaju kao Srbi u Crnoj Gori ili u BiH nije ugroženo. Pogledajte listu ljudskih prava – pravo na život, na obrazovanje, na preduzetništvo, kulturu, objektivno informisanje, na jezik… Sve što je na spisku, ništa nije ugroženo. Šta jeste? Samo pravo da od država u kojima žive prave delove velike Srbije. Ali to da država u kojoj živite bude deo druge velike države ne spada u korpus ljudskih prava. Reč je, dakle, o velikom nacionalističkom mehuru od sapunice.

Zanimljivo je, najzad, da osim u Rusiji, nemate primer da jedna zemlja građane druge zemlje doživljava svojim građanima. Ne postoji Francuz u Nemačkoj; postoji nemački građanin koji ima francusko poreklo. Jedno su građani Nemačke, drugo građani Francuske. Država stoji iza svojih građana, iza ljudi koji nose njene pasoše; ne stoji iza naroda koji živi u drugim državama. Ima pravo da pokuša da poboljšava položaj tog naroda u tim državama, ali to se jedino može ostvariti kroz blisku saradnju vlada i vlasti u jednoj i drugoj državi. Upravo za to se zalaže politička struja kojoj pripadam. Samo tako možemo da napravimo Otvoreni Balkan, koji bi ličio na skandinavske zemlje, u kojima su potpuno rešena pitanja nadležnosti nad svojim građanima, nakon čega su moguće otvorene granice, ekonomska saradnja i sve što želimo da imamo jedni sa drugima.

Tamara Nikčević (Autonomija)

Intervju je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.