Skip to main content

Istorijat zrenjaninske Fabrike vode očima povređenog radnika: Svi znaju i svi ignorišu

Izdvajamo 20. jan 2022.
6 min čitanja

„Zovem se Jovan jer sam rođen na Svetog Jovana, 1978. godine. Evo, na današnji dan prošlo je 18 godina kako je uvedena zabrana vode za piće. Pola života nisam pio vodu iz česme. Zaposlio sam se 19.12, na Svetog Nikolu (koji opet ima veze s vodom), a dve godine kasnije nastradao par dana pre ovog datuma. Moram da razmislim, verovatno postoji još neki datum vezan za moj život i život mog kolege sa kojim sam nastradao“, crnohumorno konstatuje Jovan Milekić, teško povređeni radnik zrenjaninske Fabrike vode o kojem je VOICE pisao, nakon što je u oktrobru prošle godine izgubio pravo na zdravstveno osiguranje.

Samo godinu dana nakon Jovanovog rođenja u Zrenjaninu je postavljeno prvo pilot postrojenje za prečišćavanje vode. Do zabrane korišćenja vode za piće 2004, bilo je još nekoliko neuspešnih i preskupih ispitivanja i pilot postrojenja.

Jovan se 2006. oženio, a gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević i direktor JKP Vodovod i kanalizacija Bratislav Tomić potpisali su Ugovor o izgradnji fabrike vode sa kompanijom „S&A Capital” iz Čikaga.  Tada  je rečeno da će čista voda poteći 2007.

Godine 2009, kada je Jovan dobio sina, ali i nekoliko godina ranije, obeležila su obaranja tendera za konačnu realizaciju plana fabrike vode. Vreme nakon toga obeležile su krajnje problemtične rabote na svim nivoima vlasti i građanski aktivizam u začetku.

Iako je imao još jednu ponudu, Jovan se krajem 2018. zaposlio u Fabrici vode. Posle silnih peripetija, na kraju i promenom Zakona o komunalnim delatnostima fabrika je u to vreme puštena u rad. Promenom ovog Zakona privatnicima je dozvoljeno da, uz saglasnost osnivača javnog preduzeća, obavljaju komunalne delatnosti.

Poslednje postrojenje koje je trebalo da, između ostalog reši, i pitanje visokih koncentracija arsena, nije bilo dugog veka. Arsen nije u zrenjaninskoj vodi samo poslednjih decenija, ali dostupna znanja iz medicine koja ga istražuju jesu. Dr Dragana Jovanović je za VOICE objašnjavala, a u svojoj doktorskoj disertaciji na primeru populacije iz Zrenjanina dokazala da je arsen u pijaćoj vodi doprinoseći faktor koji utiče na nastajanje i razvoj dijabetesa tip 2. Utvrđeno je i da standardizovana stopa na 100.000 stanovnika u Zrenjnaninu za svih pet godina ispitivanja iznosi za populaciju Zrenjanina 178,9, a za populaciju centralne Srbije 120,9. Svi koji su bar 40 godina, dakle Jovanovi vršnjaci, pili i koristili zrenjaninsku česmovaču, imaju veću šansu da obole od ove bolesti, ali i kancera kože, mokraćne bešike, pluća, bubrega, jetre, kardiovaskularnih bolesti.

Profesor nnovosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta Božo Dalmacija je prošle godine komentarišući dostupne delove izveštaja stručne komisije zrenjaninskog JKP „Vodovod i kanalizacija“ o radu Fabrike vode rekao: „Normalno je da bez projekta nisu ispunili ni jedan od tih 34 zahteva jer su mislili ‘lako ćemo’. Međutim, u tehnici i tehnologiji nije baš tako. Ukoliko norme nisu ispoštovane, još na papiru bi se znalo da to neće da pije vodu“. 

Jovan i njegov kolega teško su povređeni u eksploziji fabrike vode 14. decembra 2020. Ceo Zrenjanin je tog jutra ostao bez vode, a velikom brzinom proširila se zvanična vest da je u eksploziji „jedan radnik teže, a jedan lakše povređen“. I danas Jovan ne može da se složi sa ovakvim medijskim izveštajima: “Pa ne prolaziš ovo što smo mi prošli zato što si lakše povređen. Kad mediji objavljuju onakve gluposti, neka objave i fotografije kako sam ja izgledao posle eksplozije, pa nek mi kaže neko posle da sam bio lakše povređen!“

Nemogućnost lečenja i ćoravi dinar

Jovan je, kao i svi ostali, juče saznao da je Fabrika vode prodata, kako kaže, bez javnosti, „ispod tezge“. Razočaran je. „Da se to tako namesti da praktično mi zaposleni ne dobijemo ništa, jer je koliko sam razumeo prodata samo oprema, a ne fabrika kao pravno lice. Kada se banka naplati za zaposlene neće ostati ništa. To je stvarno strašno, pogotovo za nas dvojicu koji smo postali invalidi zbog nečije nemarnosti. Mi se već tri meseca ne lečimo jer smo izgubili zdravstveno osiguranje. Vodimo se i dalje kao zaposleni. I kad bih hteo da dam otkaz – ne mogu, jer ne postoji služba kojoj mogu da se obratim. I kad bi neko hteo da me ovakvog zaposli, ne bi mogao. Ovo je velika ludnica. Strašno.“

Najnoviji vlasnici Fabrike vode prodate 13.01. su u Zrenjaninu odranije poznati. Osim što su registrovane na istoj adresi, firme „Pannonian Water“ koja je kupila fabriku i „Begej Water“, kojoj je pre nekoliko nedelja na sednici Skupštine grada izglasana Odluka o izmeni i dopuni odluke o snabdevanju vodom za piće, prečišćavanju i odvođenju atmosferskih i otpadnih voda i dato da vrši „komunalnu delatnost prečišćavanja otpadnih voda na teritoriji grada Zrenjanina“ – imaju iste vlasnike.  U pitanju je Emserb Water“, deo Metito korporacije iz UAE, osnovan za srpsko tržište.

Neke njegove kolege tužile su firmu za neisplaćen novac. On nije. Misli da su njihove šanse da naplate dugovanja veće: „Nisam smeo da rizikujem 20-30.000 dinara. Sad mi je žao. Ostaću i bez ćoravog dinara i bez ruke.“

Ovaj splet okolnosti uticao je na to da ni njegova supruga ne može da ostvari zdravstveno osiguranje: „Rečeno nam je da je zakon takav. Kada je jedan supružnik prijavljen, drugi ne može da dobije zdravstveno preko Biroa. Mogli smo da se vakcinišemo. I bili smo. Nije bilo veze što nemamo osiguranje. Ali, da nam je bilo loše nakon vakcinisanja, ne bismo mogli da se lečimo. Bog nek ti je u pomoći onda.“

Vreme nosi šanse za povratak funkcija ruku

Od maja prošle godine bez plate, Jovan i njegova porodica su bili prepušteni sami sebi. U početku su ih pomagali rođaci i prijatelji, ali Jovan je retko i teško prihvatao tu vrstu pomoći. Sada radi kao pomoćni fizički radnik koristeći samo jednu ruku. Dok je bilo toplije, radio je na krovu. Sada ponekad pomaže u poslovima koji su u zatvorenom prostoru jer zbog loše cirkulacije u rukama ne može dugo da radi napolju.

„Kada me ljudi pitaju kakva je situacija kažem im da ne postojim. Na kraju, tako ispadne. Ne postojim kao ljudsko biće, jer ljudi ostvaruju po zakonu svoja prava, idu kod lekara, na posao, dobijaju svoja primanja. Kolega i ja nastradamo, jedva ostanemo živi i praktično nas svi ostave. Ne znam šta je bolje. Da smo poginuli, da li bi neko zapalio sveću? To je neverovatno, ali istinito“, emotivan je Jovan.

Čak ni predizborni marketing koji bi za cilj imao pomoć barem dvojici povređenih, po Jovanovom mišljenju nije opcija. On se proteklih meseci obraćao različitim pojedincima i institucijama, ali bez uspeha. U rešenje koje će im pomoći bar da mogu da povrate osnovne funkcije ruku ne veruje: „Ne verujem jer zna ceo grad za našu situaciju. Džabe što sam se obraćao i predsedniku države i premijerki i zaštitniku građana. On mi je tražio i dopunu kome sam se sve obratio. Ja sam to u roku od pet dana kako su tražili, dostavio. Sad se ni oni ne javljaju. Svi se prave ludi. Ne znam više i kome da se obratim.“

Odbornica Mirjana Grujić je na sednici Skupštine grada prošlog decembra tražila da grad preuzme barem obavezu oko lečenja i rehabilitacije povređenih radnika, budući da je u vreme eksplozije bio u nekoj ugovornoj obavezi sa Fabrikom vode. „Ako je potrebno da to bude odluka Gradskog veća, neka bude tako. Ako je potrebno da Skupština donese takvu odluku, neka je donese. Mislim da je sramotno da svi dignemo ruke i ne brinemo o ljudima koji su stradali na svom radnom mestu, u Fabrici vode, koja je generalno problem svih nas. Celokupna fabrika i sve što se oko nje dešava postaje skandal“, rekla je Mirjana Grujić tada. I taj pokušaj ostao je još uvek bez rezultata, bez obzira što je gradska vlast dužna da na odborničko pitanje, kako je bilo postavljeno, odgovori.

Lekari su, odmah po prijemu, Jovanu i njegovom kolegi rekli da će se dugo lečiti. Lečenje mora da bude u kontinuitetu: „Najgore je što se ne lečimo. Možda će biti kasno kad ostvarim uslove za lečenje.“

U istoj su situaciji obojica povređenih. Imaju povređenu levu ruku s tim što Jovan ne može da ispravi četiri prsta, a njegov kolega ne može da savija prste: “Što više vreme prolazi, manje su šanse za oporavak. Za ova tri meseca sam trebao da se operišem bar dva puta. Posle operacije na VMA doktor mi je rekao da je oporavak jako, jako dug, da moram biti strpljiv i da sam non stop na rehabilitaciji. To jako dugo znači par godina, da bi spasio što više prstiju. Za jedan kažiprst znam već da nema šanse, ali za tri prsta na drugoj ruci je bilo. Ali eto šta me sprečava u tome. Neverovatno.“

Rođendanska želja

Nekada nasmejani i optimistični Jovan potpuno je izgubio veru u ljude i državni aparat. Nije očekivao ovakav razvoj događaja.

Jednu rođendansku želju ne može da kaže iz prve „jer ga je sa svih strana stislo“.

„Najveća mi je želja kad bih uspeo da se vratim lečenju i da pokušam da se što bolje oporavim da bih mogao da radim za sebe i za svoju porodicu. To je želja broj jedan.“

Ista kao i prošle godine. 

Ivana Gordić (VOICE)