Irina Sejdhanova rođena je u Moskvi. U Rusiji je živjela do 14. godine, kada je preselila u rodni grad svoje majke, Mariupolj, koji je prošle godine u globalnim okvirima postao sinonim za razaranje i patnju, grad koji je Rusija uništila da bi se u konačnici ponosila preuzimanjem njegovih ruševina.

Sejdhanova je pravnica i novinarka, ali ju je 2010. godine ljubav iz Ukrajine dovela u Beograd, gdje je živjela dok sa suprugom prije tri godine nije preselila u Sloveniju.

No, dok je bila u Srbiji, gdje se upoznala s lokalnim prilikama, ponajviše kada je riječ o stanju u Ukrajini, Sejdhanova je novinarstvo zamijenila aktivizmom i širenjem informacija o Ukrajini, u moru propagande koju su plasirali proruski mediji.

To radi čak i sada, kada živi u Sloveniji, jer, kako priznaje, i dalje je vezana za Srbiju. Za sebe kaže da je “doktorirala razbijanje ruske propagande“, a u razgovoru za Al Jazeeru onima na Balkanu koji u Rusiji vide prijatelja i “brata“, poručuje da od Moskve bježe što dalje, jer će taj “brat“, prije ili kasnije, doživjeti sudbinu Ukrajine.

Na početku razgovora Sejdhanova je u opisala kako gleda na događaje iz Ukrajine.

“Genocid. Veoma jaka reč. I veoma lepo opisuje to što Rusija radi s mojim narodom vekovima. Na svakih 100 godina od postojanja Moskovije imali smo strašne zločine koje je Rusija – prvo Moskovija, pa carska Rusija, SSSR i Ruska Federacija – činila nad Ukrajincima. To što vi gledate od 24. februara mi živimo već vekovima. Ne u istim razmerama, jer ovo sad je brutalno uništenje svega ukrajinskog”, kaže.

“Ovo je skoro godina osmogodišnjeg rata, koji, zapravo, traje vekovima. Sigurna sam, kao i svaki Ukrajinac, da ćemo konačno uspeti da se otkačimo od ‘brata’. Mi nismo oni, oni nisu mi. Sad gledate kako mi debratifikujemo Ruse. Krajnje vreme je da shvate da nisu nam braća i da to nikad nisu bili.”

Vladimir Putin je krenuo na Ukrajinu, između ostalog, da bi ‘zaštitio ljude koji govore ruskim jezikom’. Vi ste završili školu i fakultet na ruskom jeziku. Kako biste opisali taj Putinov izgovor za rat?

–To je narativ ruske propagande. Izgovor. Laž. Više od pola Ukrajine govori ruskim jezikom. Na žalost. To su posledice nasilne rusifikacije, koju naš sused sprovodio jako dugo, počevši od Petra Prvog i Katarine Druge, pa do SSSR-a i Ruske Federacije. Ali, svest nacije se budi, iako je dugo dremala. Već je 2014. godine mnogo ljudi svesno prešli na ukrajinski jezik. Od 24. februara [prošle godine i početka ruske agresije na Ukrajinu] bukvalno svako koga znam govori ukrajinski ili ga barem koristi u javnom prostoru, čak i ako su ceo život upotrebljavali ruski, jer niko ne želi govoriti jezikom terorista koji te ubijaju.

Školu i fakultet sam završila na ruskom, magistrirala takođe, vodila ruskojezične novine. Godine 2008. smo pokrenuli kampanju za popularizaciju ukrajinskog jezika, jer je u tom periodu kvota ukrajinskog u svim medijima bila samo 20 odsto, tako da je sve ovo vreme u Ukrajini više bio ugrožen ukrajinski jezik, kao i Ukrajinci koji nisu nikad prestajali da govore naš jezik.

Svi koji ponavljaju tu laž Kremlja o zaštiti ruskog jezika moraju samo da razmisle zašto li je Putin, štiteći rusko govorno stanovništvo Ukrajine, ubio 100.000 ruskogovorećih ljudi u Mariupolju? U Soledaru? U Bahmutu? U Harkovu?

Živjeli ste u Srbiji jedno vrijeme. Jeste li za to vrijeme uspjeli sebi objasniti otkud tolika ljubav Srbije prema Rusiji, zašto toliko vole i cijene Putina i ne žele osuditi ništa što on radi?

–Sve je to propaganda. Rusija jako veliki novac ulaže u to. Kupuje sebi ljubav. Podmićuje ljude, infiltrira agente, menja istoriju, prepravlja stvarnost… Koristi slabe tačke i pritišće bolne živce. Rusija je uveliko prisutna u Srbiji, mnogo i dugo, sigurno od kraja 19. veka. Zamislite šta za to vreme može da uradi propaganda. Sve ide u njihov rad – i veštačko uplitanje istorije, i iskrivljavanje istine, i nametanje bratskosti, i prijateljstva, iako, gledajući kroz istoriju, jasno možemo videti da je Rusija isto tako “brat” Srbiji kao i bilo kojoj drugoj zemlji. Ali, Rusija nikome nije brat i nikome nije drug. Ona ne sledi niti interese sopstvenog naroda, već isključivo interese svoje elite.

Uz to, tu su i verski fanatizam, nacionalizam i promocija navodno tradicionalnih vrednosti, što ustvari znači divljački nivo netolerancije. To je “soft” okupacija. Igra pojmovima “iste boje, iste vere, istog naroda”… Tako to počinje. Znamo mi kao niko šta znači kad te Rusija odabere za brata, rekao je gospodin Volodimir Tolkač [ambasador Ukrajine u Srbiji]. Sto odsto sam sigurna da će veoma brzo će doći do toga da je “srpski jezik pokvareni ruski”, ili da je “rusko govoreće stanovništvo u Srbiji ugroženo”. Prema zvaničnom podacima, u Srbiji je trenutno oko 200.000 Rusa. Po srpskim merama, to je nekoliko malih gradova.

Iako većina Srba gleda na to pozitivno, bolje bi bilo da se raspitaju kod Litvanaca, Estonaca i Letonaca kako je to kad te okupira Rusija. Ako već ne veruju nama.

Kako protumačiti tvrdnje da je Rusija Srbiji najveći prijatelj?

–U ovom trenutku svako ko javno izjavljuje da mu je Rusija najveći drug potpisuje podršku teroristima. Svaki političar koji podržava Rusiju samo obezbeđuje svojoj državi put na dno, zajedno s terorističkom federacijom. Niko neće uspeti da sedi na dve stolice. Svet sve vidi i sve pamti. Ako rukovodstvo Srbije i deo srpskog društva vide u Rusiji najvećeg prijatelja, to je njihov izbor. Mogu samo da izjavim saučešće velikom delu Srba kojima je stalo do njihove zemlje i koji se bore protiv ruskog uticaja u Srbiji.

Vidjeli smo da je u Rusiji bilo nekih antiratnih protesta i okupljanja, ali i da ih je vlast brutalno ugušila. S obzirom na tako snažnu represiju, vidite li načina za radikalnije promjene unutar same Rusije?

–U Rusiji nema odakle da nikne demokratija tako skoro. Oni su navikli da žive pod diktatorima generacijama. Rusija je zaglavila u 19. veku. Imperijalizam, industrijska ekonomija, nepismenost, sujeverje, verski fanatizam, crkveni ekstremizam, nedostatak ljudskih prava, nedostatak civilnog društva, toaleti u dvorištu, nasilje nad decom, ženama… I još: nedostatak slobodnih medija, odsustvo političkih partija, odsustvo parlamentarne opozicije, nedostatak demokratske tradicije, nedostatak demokratskih vrednosti u društvu… Lista je beskrajna. Da bi na tom prostoru rodila demokratija i zdravo društvo treba barem pola veka, i to uz pomoć Zapada.

Problem ruskih protesta je u tome što nisu istrajali i što se nisu svi bunili, jer velikoj većini sve što se dešava u Rusiji odgovara. Oni su srećni da žive kolenima u blatu, ali s glavom punom mitova o veličini nacije i države.

Ono što Rusi smatraju represijama, a to je su pritvor ili zatvor, ne može se porediti sa užasno visokom cenom koju plaćaju Ukrajinci, koji gube živote. Godine 2014. na Majdanu Ukrajinci su bili ubijani u pobuni protiv diktatora. Najmanje 100 ljudi je ubijeno tokom Revolucije dostojanstva. Sloboda nikad nije besplatna i često za nju treba platiti strašnu cenu. Platili smo tad, plaćamo i sad. Da sada pitate običnog Ukrajinca da li on želi da se preda ili da se dogovara sa Rusijom, odgovor će na oba pitanja biti ne. Samo borba do pobede. Ovaj rat ne smemo preneti našoj deci.

Vlast je tu da služi narodu. Mi to znamo i zato smo i oterali predsednika [Viktor Janukovič] koji je počeo da se brine više o sebi, a ne o narodu. Tako radi demokratija. Rusi to ne razumeju i još dugo neće, tako da sam sigurna da se padom Putina ne bi ništa promenilo. Sudeći po trenutnoj političkoj sceni, Rusiji ima i gorih kandidata za predsednika.

Za sebe kažete da ste ‘doktorirali razbijanje ruske propagande’. Koliko je ona prisutna u zemljama Balkana i koliko je ljudi ovdje prihvataju?

–Ovde je sve propaganda. Samo u poslednjih četiri-pet meseci su počele da se probijaju istinite vesti o dešavanjima u Ukrajini. Još 2010. godine, kad sam tek došla u Beograd, kosa mi se dizala na glavi od nivoa “novinarstva”. I tačno se videlo kakav uticaj na narod imaju repetitori propagande Kremlja.

Ruska, i svaka propaganda diktatorskih režima, veoma dosledno prati [Josepha] Goebbelsa. Ako se sećate, on je rekao da svaka laž ponovljena više puta postaje istina. I da je preko masovnog medija od svakog naroda može napraviti stado. Na žalost, to je prosek balkanskih putinofila – stado kojem je glavu zamenio televizor ili Informer.

Za mene, kao pravnicu, novinarku, aktivnu korisnicu interneta, užasna je činjenica da u 21. veku neko i dalje veruje i deli lažne fotografije, vesti i videa kad je sve lako proveriti u nekoliko klikova. Lenjost i amorfnost društva ide na ruku diktatorima i lažnoj propagandi.

Kako je ta propaganda izgledala u Ukrajini i Rusiji dok ste bili tamo i je li se bilo moguće boriti protiv nje, s obzirom na to da je ukrajinsko društvo do februara 2022. godine ipak bilo znatno polarizirano?

–Evo, i Vi pričate o polarizovanom društvu. To je to u šta Rusija pokušava ubediti svet – da nije ona počela rat 2014. godine, nego da je u Ukrajini izbio građanski sukob, a ona je tu kao mirotvorac.

Nije naše društvo polarizovano. Tačno je da je do 24. februara deo ljudi govorio ukrajinski, deo ruski. I sad je isto. Ali, ni jedni, ni drugi nisu se svađali, niti su hteli da ih Rusija spašava. Od vremena SSSR-a propaganda nam servira podelu na zapadnu i istočnu Ukrajinu. To se nabijalo i u naše glave, u smislu da su “oni tamo zapadenci” i da su svi “nacionalisti“, a da su u Donbasu “naši“, “Rusi“. Ima, naravno, mnogo ljudi koji su padali na te priče. Ali, na naših 44 miliona, ta količina je uvek bila mala.

Kako onda objasniti da ja iz Donbasa sa brdom kolega, školskih, fakultetskih i drugih prijatelja nikad nisam bila za Rusiju, iako sam rođena, igrom slučaja, u Moskvi i živela tamo? Iako smo svi do 2014. godine govorili ruski, čitali ruske knjige, gledali ruske filmove, pa i posle toga. Jer, nismo mi ti koji otkazuju kulture. Nismo mi ti koji pale knjige na tuđem jeziku. Nismo mi došli na tuđu zemlju da namećemo svoj svet.

Sad u redovima Oružanih snaga Ukrajine hiljade Ukrajinaca govore ruski. I oni se bore da se mi konačno otkačimo od Rusije, da je skinemo sa grbače. Na ruskom ih “teramo u tri lepe“, sa oproštenjem, a oni nikako da razumeju da je nama bez njih najbolje.

Što se tiče dela pitanja o propagandi, njoj su najviše bili podložni ljudi kojima je veći deo života bio u doba SSSR-a. Tada su bez interneta i bukvalno bez veze sa spoljašnjim svetom narodu punili glave takvim nebulozama da je to strašno. Ali, već moja generacija nije “kupovala” te priče. Da budem fer: velika većina nije, a ipak je bilo i tih kojima je to odgovaralo. Sadašnja omladina je rođena u nezavisnoj Ukrajini, oni nisu osetili šta znači biti pod okupacijom. Zato se i desila revolucija 2014. godine. Zato što je porasla generacija koja zna šta je sloboda, koja je slobodno putovala i upoređivala život u Evropi sa onim šta nam nudila Rusija. I zbog naše omladine i budućnosti naše dece smo odabrali put napred, a ne “back to the USSR“.

Kako će završiti invazija na Ukrajinu?

–Našom trijumfalnom pobedom. Ne sumnjam u to. Pobedom pod našim uslovima. Nama nije dovoljno samo isterati Ruse sa naše teritorije i vratiti svaki metar okupirane zemlje. Nama treba isplata reparacije. Rusi moraju platiti za sve što su uništili u Ukrajini. Nama treba sud nad svim ratnim zločincima. I nama trebaju garancije da Rusija više neće predstavljati pretnju Ukrajini.

Ako smem da maštam, ja bih volela da se Rusiji oduzme nuklearno oružje i da bude demilitarizovana. Ali, polako, korak po korak. Ukrajina će pobediti jer se bori za slobodu. Rusija će izgubiti jer se Rusi bore za pravo da ostanu robovi svojih diktatora.

S obzirom na to da, kako kažu i mnogi stručnjaci, dijele slične probleme s Ukrajinom po pitanju miješanja Rusije, njene propagande i dizanja tenzija, šta bi zemlje Zapadnog Balkana morale naučiti iz ukrajinskog primjera, naročito one gdje je ruski utjecaj najjači, a to su Srbija i bh. entitet Republika Srpska?

–Jedino što treba da nauče je to da se drže od Rusiji što dalje. Trebaju da isteraju Kremlj iz svih sfera života. To treba da bude prioritet. Rusija je koncentrisani haos i najbolje se snalazi kad je svuda haos. Rusija stoji iza stalnog podgrejavanja međunacionalne mržnje na Balkanu. I to joj ne treba dozvoliti. To je radila i kod nas. Kod određene grupe ljudi na istoku Ukrajine je podgrejavala mržnju prema Ukrajincima iz zapadnih delova i obrnuto. Htela je i nas da ubedi da imamo građanski rat. A kad to nije uspelo, onda je dovela vojsku u Donbas. Provereno je to sa desecima država – tamo gde je Rusija uvek se, navodno slučajno, desi građanski rat.

(Muamer Tanović, Al Jazeera / Foto: Pixabay)