Skip to main content

Intervju sa blagajnicom iz kladionice: Sve se tu vrti oko love

Izdvajamo 20. dec 2021.
8 min čitanja

Anonimna sagovornica za VOICE govori o tome kako su nadležni i kolege u kladionici gde je bila zaposlena, solidarnim deljenjem navodnih minusa, pokušavali da iznude novac od nje.

Sagovornica, koja je želela da ostane anonimna, radila je u kladionici godinu i po dana. U toku svog angažmana, kako ona prepričava, doživljavala je brojne neprijatnosti – koliko od kolega i nadležnih, tako u pojedinim slučajevima i od gostiju.

Ona je za VOICE ispričala svoje iskustvo o tome kako su nadležni i kolege, solidarnim deljenjem navodnih minusa, pokušali da iznude novac od nje, dočaravajući dodatno i kakva je atmosfera u kladioničarskim objektima.

Prema podacima Eurostata iz 2020. godine, Srbija beleži pad u prijavama zločina, nasilja i vandalizma od 10,7 odsto u poređenju sa 2013. godinom. Pomenuti podaci prikazuju da se svega 9,5 odsto građana odlučuje da prijavi takve slučajeve nadležnim organima.

Poput većine oštećenih osoba u Srbiji, naša anonimna sagovornica svoj slučaj nije prijavila.

N: Kako je bilo na samom početku Vašeg angažmana i kakav je bio odnos nadređenih prema Vama?

S: Kad sam došla na radno mesto, nisu me dovoljno obučili. Neko ko ulazi i ko nema veze sa kladionicom može da ima mnogo problema ukoliko nije adekvatno obučen. Kad god da su bili manjkovi na kraju smene, nadležni su, zajedno sa kolegama, tražili od mene da solidarno delim taj minus, iako ja nisam bila kriva za to. Prvo su se kretali minusi sa hiljadu, dve – dok nisu došle cifre od 32.000 dinara.

Plate su svakako mizerne, a ja sam dolazila u situaciju da se borim da mi ne bi i to malo plate isisali na kraju. Pritisak od strane nadležnih i zaposlenih je krenuo kad nisam pristala da delim minuse. Elemente iznude sam prepoznala jer nama ništa nije stizalo od centrale, a ja nisam dobijala nikakav zvanični papir po tom pitanju od firme. Nisam htela da plaćam taj “solidarni minus” jer nisam učestvovala u kreiranju manjka. To sam mogla i da dokažem, pošto u lokalu postoje kamere. Međutim, kada god sam tražila da vrate kamere unazad, nikad nisu vraćali.

foto: Pixabay

N: Koliko često su se ti manjkovi dešavali i šta ste uradili povodom toga?

S: Rupe su se dešavale krajem svakog meseca. Kad su se već stoti put dešavale, zapretila sam da ću kontaktirati centralu. Nemoguće je da krajem svakog 20. u mesecu, pa do dolaska plate – mi imamo neki problem sa finansijama. To znači da neko krade. Onda kada treba to da se pokrije, ili se “solidarišemo” svi ili onaj koji ostane na kraju smene mora da plati celu sumu.

Kada su shvatili da sam spremna da se žalim centrali, pokušali su da me oteraju. Kasnije, svaki put kad je bio manjak, zvala sam tehničku kontrolu. Jednom se desilo da je šef uplatnog mesta napravio rupu od 300.000 dinara. Kako bi taj trošak pokrio, on je od nas zaposlenih tražio da mi to, opet, “solidarno” pokrijemo. On je od svih nas tražio da damo po 25.000 dinara – što je bilo van svake pameti.

“Možda se nekom zameriš pa ti napravi haos u životu”

N: Zašto ovaj slučaj niste prijavili nadležnim organima?

S: Ja sam na toj poziciji osećala veliki strah i kasnije sam dobijala neurološke ispade. Advokati nisu hteli da se bave time, oni mogu jedino sa mobingom da pomognu. Nisam na kraju prijavila, jer živimo u takvoj državi da ti možeš očekivati posledice od toga. Možda se nekom zameriš, pa ti napravi haos u životu. Nisam prijavila tužilaštvu zbog tog straha. Opet, sa druge strane, prolazila sam kroz prihičko zlostavljanje, a jednom i fizičko.

N: Na koji način ste doživeli fizičko nasilje?

S: U jednom momentu sam zvala regionalnog direktora da dođe u kontrolu i da reaguje. Dan posle njegovog dolaska, šef uplatnog mesta je fizički nasrnuo na mene. Ja sam došla, obukla uniformu, skuvala kafu – iako su mi klecale noge. On je prišao, uzeo svesku gde smo zapisivali koliko je prometovano i presek smene. Počeo je nervozno da prelazi tu svesku i da lupa cifre koje, opet, nisu imale veze sa mnom. Nakon toga, on je stao ispred mene i krenuo ramenom na mene – na glavu. Počela sam da plačem, sramota me je bilo jer sam dovela sebe u tu situaciju da radim tamo. 

N: Pominjali ste da ste se obraćali neurologu. Možete nam reći nešto više o tome?

S: Obratila sam se stručnoj pomoći kad je bio prvi pokušaj da me skinu sa pozicije. To je bio period kad sam ja, uz pomoć tehničke kontrole, počela da vodim evidenciju o tim manjkovima i da kontrolišem situaciju. Šef uplatnog mesta mi je, zbog toga, poslao poruku da bi bilo najbolje za mene i njega da odem sa posla. Posle te poruke sam počela da imam krvarenje, pa sam završila kod lekara.

U tom periodu sam imala velike glavobolje, a posledice toga osećam i sada. Psihologu sam se takođe obratila, ali nisam bila za psihologa – već za neurologa. Nikad mi ranije nije bio otvaran karton kod neurologa. Javljali su mi se napadi straha, imala sam situaciju da se tresem jer mislim da sam dobila otkaz.

N: Koliko često se dešavalo da dolaze maloletnici u lokal?

S: Nije se baš često dešavalo. Međutim, postoje glavna vrata i sporedni ulaz u kladionici, pa su se neki maloletnici ušunjavali na sporednom ulazu. Uglavnom su to bili dečaci, 16-17 godina ili na koraku do 18. Ja nisam nikad davala da uđu jer nisam htela da odgovaram. Nama je posle karantina dolazilo jedno dete od 17 godina, drugar od kolege i sin jednog od nadređenih. To dete je tako sedelo, pilo sokić i igralo bingo. Više puta je dolazilo samo, dok kafići nisu radili i kad nije imao trening. 

Bila je jedna koleginica koja je bila flegma – njoj je mogla dvogodišnja beba da ušeta, a ne bi primetila da je ušla. Ti srednjoškolci gledaju i prate ko radi, jer znaju kod koga mogu proći. Oni najčešće igraju aparate, ubacuju od 200 do 500 dinara. Pored aparata, često igraju i bingo. Najćešće dolaze vikendom i četvrtkom da bi nakrckali novca za izlazak. Imaju motiv zašto dolaze – to im je način da dođu do nekih para. Takođe, kladionica je na 600 metara od škole. Ja ih tom brzinom teram napolje da ni ne primećujem da li imaju još ranac na sebi ili ne.

N: Koliko često su se dešavali incidenti u lokalu?

S: Dešava se redovno da se dva pijana ili drogirana igrača potuku, ali to se može svuda desiti.  Pored toga, zanimljivo je da igrači ne vole kada su momci kucači tiketa. Ne mogu sa njima da ulaze u rasprave. Kad gubi tim ili su izgubili više tiketa u isto vreme, igrači su veoma nervozni. Jednom je koleginica, pod pritiskom, otkucala pogrešan tiket – što se dešava, normalna greška. Čovek kom je otkucala taj tiket je krenuo da preleti pult da je udavi. Šef uplatnog mesta tada nije mogao da dođe jer je, kako kaže, pekao papriku. Mi do tada nismo imali obezbeđenje, a u tom nekom intervalu, radio je samo jedan momak, bilo je više žena nego muškaraca. Tek dva meseca nakon toga smo dobili redovno obezbeđenje.

Naša ekipa je radila na uplatnom mestu sa malim ulozima, tamo gde dolazi mnogo nervozna kategorija igrača. Desilo se jednom da je igrač, za koga smo znali da je problematičan, napao dečka. To se brzo rešilo, ali opet – nema obezbeđenja, a šef uplatnog mesta – peče papriku.

“Tu se glave gube”

N: Postoji li neki deo ovog posla koji je opasniji od drugih?

S: Ono šta takođe može biti nezgodno sa igračima jeste rulet. Zato je veoma važna obuka u ovom poslu. U nekim kladionicama se ide na obuku i po šest meseci. Ne radiš – već ideš na posebne obuke. To je važno jer ako igraču u toku ruleta padne ruka, a ti u tom momentu ne znaš da isključiš kako treba – igrač može da te ubije te sekunde. Tu se glave gube. I mi koji radimo, ali i igrači međusobno. To su ti kockasti mozgovi. Dobije 100.000 pa kaže skini mi 96.200, ti to moraš iskalkulisati i uraditi odmah – a njemu ruka pada. To su jako stresne situacije i za nas i igrače. Ipak, sve se to da nekako opeglati. Oni se srode sa nama, sa zaposlenima. Kao neka vrsta porodice.

N: Jeste li imali možda situacije da vam dolaze neki ozbiljniji igrači za koje znate da su možda u dugovima, da igraju na ozbiljniji novac ili da pozajmljuju?

S: Svi tamo pozajmljuju novac, nemaš ti tamo nekog ko nije na nekoj kamati. Kad treba da padne džekpot na aparatu, tad se radi kao u rudniku. Onda su igrači pre mene ispred vrata i čekaju da ja otključam. Imala sam ja više problematičnih. Jednom je čovek sedeo za aparatom za koji smo svi mi, zaposleni, znali da ne daje pare. Baš zato što znamo taj aparat, mi smo ga posmatrali. Tako je on igrao, mnogo gubio novac, a uletao sa više desetina hiljada dinara. Posle nekog vremena mi se obratio, rekao da ne diram ništa i otišao. Vratio se potom sa velikom količinom novca, verovatno bio kod kamatara. Kasnije, nešto je palo u kazinu, a taj čovek je izašao krvavih ruku napolje. Ispostavilo se da je udario aparat. Mi kad smo došli do aparata gde je igrao, displej je popucao i bio je pun njegovih krvavih tragova.

N: Koliko često su vam se ispovedali igrači? Kakvih ste se priča naslušali?

S: Bio je jedan dečko koji vozi kamion u Americi, koji je imao neku saobraćajku u kojoj je udario glavu. On je jedne večeri digao oko 700.000 dinara. Otvorio mi se, pričao mi o saobraćajki. Ljudi koji inače dolaze i klade se, često su skloni i da cugnu. Znaš kako to ide, pijan čovek se i otvara – nekim igračima sam bila i rame za plakanje. Na kraju dana, bitno je da oni dolaze, jer oni ostavljaju pare. To je taj neki američki sistem: kezi se, slušaj sve, budi prijatan – a oni će dolaziti i ostavljati bakšiš. Da se razumemo, plata je mala, na kraju dana, tamo izađeš sa dobrom lovom – a to je sve bakšiš. Zato gledaš da budeš dobar sa njima: kad su loše volje, skuvaš kafu da se oraspolože, potrefiš šta piju, kako piju i tako ih na neki način osvojiš. Igrači tu, na neki način traže ventil, da izduše. Obično ih ljudi tretiraju kao stoku, a opet sa druge strane, tu je lepa atmosfera, čisto je. Vide da neko brine o njima na neki način.

N: Kakav je generalno odnos sa igračima i zaposlenima?

S: Igrač nije gost koji dolazi u kafić. To je posebna vrsta gosta. Ti sa njim nemaš šta da ulaziš sam u razgovor. Tek tada kada on pokrene, onda smeš. U suprotnom, sa njima se ne razgovara. To je tako jer su oni došli ovde zbog jednog razloga, oni su fokusirani na tiket, na pare – pustiš ih. Čak i kompanija vodi računa da ne ulazimo ni u kakve intimne odnose niti sa igračima, niti jedni sa drugima. Intimizacija sa igračem može da dovede do situacija koje su se ranije dešavale. Ako si dobar sa igračem, igrač je takav čovek da će 99,9 posto da ti kaže u jednom momentu: “Daj mi da se izvadim”. To će biti 5, 10, 15 ili više hiljada. Isto tako može i da navuče zaposlene, kao što je bio slučaj kod nas – jedan bivši zaposleni je tako napravio dug od 40.000 evra. Zato je važno biti posebno pažljiv u odnosima sa igračima – oni te gledaju i znaju da imaš pristup parama. Sve se vrti oko para.

Miloš Katić i Sanja Kosović (VOICE, nasovna fotografija: Pixabay)