Direktor Centra za regionalizam i suosnivač Igmanske inicijative, Aleksandar Popov, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o državnom dočeku tijela preminulog ratnog zločinca Ratka Mladića. Popov je govorio i o Balkanu kao stalnom mjestu konflikta za koji najveću odgovornost snose aktualne nacionalističke vlasti u regiji.

Rijetki glasovi razuma iz Srbije kritiziraju aktualnu vlast Aleksandra Vučića zbog vojnih počasti i državne organizacije sahrane ratnog zločinca Ratka Mladića. U jednom od komentara se navodi -„Ubismo se da individualizujemo krivicu, da objasnimo, da ne generalizujemo… I onda telo ratnog zločinca dočeka vojska, pokrije ga državnom zastavom, država mu organizuje komemoraciju i sahranu“! Kakvu poruku Srbija ovim činom šalje svijetu?

Ovo je samo vrhunac onoga što je ova vlast činila, odnosno što je ovaj režim učinio otkako je došao na vlast. Generali i drugi ratni zločinci koji su osuđeni u Haagu imali su doček na visokom nivou, a po neke od njih išao je i državni avion. Mnogi od njih su kasnije čak predavali na Vojnoj akademiji, imali otvoren pristup medijima, promovisali knjige itd.

Ratko Mladić je i pre nego što je umro ovde veličan na zidovima naših gradova kroz murale sa njegovim likom ili ispisane poruke da je on heroj. Tako da je ovo samo vrhunac svega toga.

Ovo je loša poruka i domaćoj i stranoj javnosti. Domaćoj javnosti šalje se poruka koja ohrabruje nacionalističke, desne snage koje oživljavaju duh devedesetih godina i pozivaju da se vratimo u to vreme kroz „srpski svet“ i na druge načine. S druge strane, poruka međunarodnoj zajednici pokazuje da ne postoji nikakva namera da se raskrsti sa prošlošću i da se sa svojim susedima uspostave najbolji mogući odnosi, kakvi su bili početkom ovog veka, kada su pala prva izvinjenja i kada je sve delovalo ohrabrujuće.

Igmanska inicijativa je tome doprinela kada je u Strasbourgu organizovala susrete četiri predsednika, a na njihovim sesijama usvojeno je i zajedničko saopštenje o evropskom putu. Međutim, sve je to na neki način palo u vodu kada su na vlast došli režimi SNS-a i SPS-a u Srbiji te HDZ-a u Hrvatskoj, što je kasnije dopunjeno i ekstremno desnim Domovinskim pokretom. Tako da sada u celom regionu imamo jednu situaciju koja je jako loša, u kojoj bi Evropa trebalo da otvori oči, a zapravo zatvara oči pred svim ovim što se dešava.

Stižu upozorenja, oštrija ili blaža. Međutim, pošto su i ranije stizala upozorenja zbog nekih drugih nepočinstava ovog režima, vlast na to odmahuje rukom. Znaju da od ozbiljnih sankcija neće biti ništa, pre svega zbog samog stanja unutar Evropske unije i onih koji rukovode Evropskom komisijom, a koji pripadaju istoj političkoj opciji. Desni trend je sve jači u Evropi. Među kandidatima za članstvo mi imamo prave „šampione“ u tome, ali to jednostavno ne nailazi na bilo kakvu ozbiljnu sankciju. To što neko ne napreduje u poglavljima i klasterima, nikoga previše ne zabrinjava. Mi smo svakako dobili sredstva iz Plana rasta za Zapadni Balkan. Očekivano je da se na ovo ne reaguje ozbiljno – ne govorim o Americi, jer evropske strukture uopšte ne reaguju na takve stvari – i onda je, naravno, sve dozvoljeno.

Pratili ste, pretpostavljam, ovo što se događalo u bh. entitetu Republika Srpska, od Bratunca, preko Banje Luke, Zvornika, Višegrada… Kako gledate na činjenicu da je veliki broj mladih izašao na ulice da odaju počast ratnom zločincu?

Oni nemaju dovoljno političkog ni životnog iskustva. Prvo, oni i ne znaju pravu istinu jer kroz izjave političara i kroz medije nisu ni imali šansu da saznaju šta se zapravo dešavalo devedesetih godina.

Na taj način se ponovo šire mržnja i netrpeljivost prema drugim nacijama. Zapravo se pravi revizija istorije. Ako se ratni zločinci proglašavaju za heroje, a tvrdi se da su samo naši bili žrtve, dok su svi drugi bili zločinci, šta preostaje mladima sa nedovoljnim političkim i životnim iskustvom nego da prihvate takav narativ? Tako se pripremaju nove generacije da ponove sve ono što se desilo devedesetih. To je jedna tačna i tragična činjenica. To nije slučaj samo u Republici Srpskoj ili u Srbiji, slično je i u Hrvatskoj.

U ovim haotičnim globalnim kretanjima i na tlu Evrope, gde Evropa traga za samom sobom i gubi neke svoje najbolje atribute, imamo jačanje desnice. Umesto partnerstva, imamo rivalstvo na transatlantskom nivou između Amerike i Evrope. Ratovi su aktivni na raznim stranama, i to ozbiljni ratovi koji dugo traju. Prvo rat u Ukrajini, pa se onda zaboravi na druge sukobe, pa Gaza koja je sravnjena sa zemljom – a na sve to se više niko i ne obazire.

U takvoj situaciji ovo što se kod nas dešava nikako nije dobro. Balkan su oduvek zvali „bure baruta“, a sada vidimo da to nije bilo slučajno, jer smo očigledno spremni da ponavljamo sve ono što nam se već desilo.

Jeste li zabrinuti za budućnost i izbijanje nekog novog rata u regiji?

Vidite, problem je u tome što bi se ovo lako rešilo da je reč o izolovanom problemu na Balkanu i da imamo ozbiljnost međunarodne zajednice. Čak bi se i pitanje Kosova rešilo za tren oka. Mislim da ovaj režim ne bi već 14 godina svima držao lekcije i sprovodio svoju volju. Umesto toga, mi zapravo dobijamo samo neka blaža upozorenja i ukore, što pokazuje da je sve to jedno veliko licemerje.

Pogledajte reakcije na ovo što se dešava u Republici Srpskoj, da ne govorimo o Hrvatskoj gde se ozbiljno revidira ne samo istorija, nego se i rehabilituje ono što je radio Ante Pavelić. To je opasna situacija koja može da izmakne kontroli.

Devedesete godine su bile drugačije. Imali smo stabilniju situaciju i u svetu i u Evropi, pa je opet rat na ovim prostorima potrajao četiri godine. U ovoj haotičnoj situaciji i previranjima, čovek ne može da prognozira šta će se desiti za par meseci, a kamoli za par godina. Ne verujem da će situacija da eskalira u nekoj skorijoj budućnosti, ali sama činjenica da je to zlo stalno prisutno – to je ono što najviše brine.

Moja generacija je prošla i devedesete i sve druge krize, mi smo svoje proživeli. Međutim, pitanje je šta ostavljamo u nasleđe našoj unučadi i novim generacijama na celom ovom prostoru. Ponižavajuće je za ceo Zapadni Balkan kada neki evropski ili međunarodni funkcioner ode, na primer, u Aziju pa kaže kako „neće dozvoliti balkanizaciju“ nekih tamošnjih prostora. Pojam „Balkan“ postao je takav jedan pežorativan izraz, sinonim za mesto gde su mržnja i sukobi stalni način komunikacije među susedima, umesto dobrosusedstva i normalnih odnosa među narodima koji ovde žive.

Na kraju, ovakav državni doček tela Ratka Mladića govori da ovaj režim punim kapacitetom stoji iza svega što je učinio Mladić, pa i Srebrenice.

(Slobodna Bosna, foto: Autonomija)