Početkom šezdesetih godina 20. vijeka, u Prosvetinoj ediciji Jugoslovenska proza, četiri mlada i do tada gotovo nepoznata pisca objavili su svoje prve knjige. Nedugo zatim, urednik Prosvete Momčilo Milankov u Borbi je napisao tekst o književnicima koji su polako počinjali da osvajaju jugoslovensku umjetničku scenu: Borislav Pekić, Danilo Kiš, Mirko Kovač i Filip David.

Nedugo nakon što je pomenuta književna grupa stupila na kulturnu scenu, jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić je, na pitanje Večernjih novosti koje pisce voli, odgovorio: “Volim Kiša, Kovača i Davida, a najviše Davida”.

“Naša književna grupa formalno zaista nije postojala, ali nama to ‘formalno postojanje’ nikada i nije bilo potrebno. Družili smo se, osećali međusobnu bliskost. Počelo je tako što smo u istom broju studentskog književnog časopisa “Vidici”, čiji je urednik bio Danilo Kiš, početkom šezdesetih godina 20. veka Mirko Kovač, Borislav Pekić i ja objavili svoje prve proze”, kaže Filip David. “Naše druženje krenulo je spontano. Odmah na početku, Danilo Kiš je definisao naš međusobni odnos: svaki od nas četvorice ići će svojim putem; jedni drugima nećemo nameštati izdavače i nagrade; naše književno i privatno druženje mora biti zasnovano na književnim afinitetima i drugarstvu, ne na koristoljublju”.

TAMARA NIKČEVIĆ: Poštovali ste pravila Danila Kiša?

FILIP DAVID: Jesmo. Držali smo ih se uvek i do kraja; zato je naše prijateljstvo i ostalo nenarušeno.

T.N: Među vama nije bilo surevnjivosti?

DAVID: Zaista nije. Iako su pripadali modernoj, savremenoj književnosti, naši književni uzori bili su različiti. Može izgledati čudno, ali je i ta različitost učvrstila trajnost našeg prijateljstva. Među nama nikada nije došlo do ozbiljnije prepirke ili svađe. Istina je da smo često razgovarali o onome što smo pisali, i to sasvim iskreno, iz čega je svaki od nas izvlačio književnu korist.

Sećam se, na primer, da sam na jednoj od seansi Kišu, Kovaču i Pekiću čitao svoju tek napisanu priču.

“To što si pročitao samo je pola priče”, kazao mi je Kiš. “Nedostaje druga polovina”.

Naravno, uvažio sam Danilove sugestije i ta je priča kasnije ušla u nekoliko antologija. Hoću da kažem da bi bez sugestija koje sam dobio na sastanku naše “grupe” to što sam napisao ostalo samo koncept, skica, nedovršeni tekst.

T.N: Kakav status pisci vaše “grupe” danas imaju u književnostima nekadašnjih jugoslovenskih republika?

DAVID: Mirko Kovač je jednom napisao da smo nas četvorica “poslednji dinosaurusi jednog shvatanja književnosti”. Mnogo toga se u međuvremenu promenilo, znate… Došle su nove tehnologije, svet je drugačiji. Pa ipak, ono što su napisali Kiš, Pekić i Kovač nesumnjivo ostaje velika i značajna zaostavština; književnost koja predstavlja još nedosegnut vrh u savremenoj jugoslovenskoj literaturi. Kao pisac, Kovač pripada crnogorskoj, srpskoj, hrvatskoj i bosanskoj književnosti; Kiš srpskoj i crnogorskoj; Pekić takođe. Istovremeno, sva trojica imaju značajno mesto u savremenoj evropskoj literaturi. Preko svojih priča, romana, scenarija, sva trojica su itekako prisutna i uticajna u književnostima, kako se to kaže, naših, sličnih i bliskih jezika.

Kiš i ja smo preživeli Holokaust

T.N: Kako upoznali Danila Kiša?

DAVID: Tek nedavno sam, i to sasvim slučajno, među svojim stvarima pronašao fotografiju iz novembra 1960. godine, na kojoj, zajedno sa dobitnicima nagrada konkursa Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, stojim pored Danila Kiša. Tu je dobro dokumentovano i mesto i vreme gde smo se Kiš i ja upoznali. Danilo je već bio diplomirao na Odseku za opštu književnost, dok sam ja, kao student druge godine jugoslovenske i svetske književnosti, istovremeno bio upisao Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju.

Kiš i ja smo se uskoro ponovo sreli u redakciji uticajnog studentskog književnog časopisa “Vidici”, koji mi je tada ponudio saradnju. Danilo me je uveo u svet umetničkog Beograda, mladih slikara i pisaca. Upoznao me sa harizmatičnim Leonidom Šejkom, sa neobičnim i darovitim Mirom Glavurtićem1, osnivačima slikarske grupe Medijala.

T.N: Kako biste opisali svoj odnos sa Danilom Kišom? U čemu ste se slagali, gdje ste se razilazili?

DAVID: Kiša sam pre svega uvek poštovao. Prema meni je bio veoma dobronameran, ponašao se kao da mi je stariji brat. Na to je možda polagao pravo i zahvaljujući razlici u godinama – bio je, naime, pet godina stariji od mene. Delili smo i zajedničku sudbinu malog broja onih koji su preživeli Holokaust. Naime, Danilov otac je čudom preživeo iz tzv. novosadske hladne dane, tokom kojih su nacisti Jevreje bacali u zaleđeni Dunav. Žrtve su stajale, mirno čekale da budu bačene pod led i, kada je red došao na Kišovog oca, rekli su – nema više mesta. Dunav je bio pun. Kišov otac je kasnije odveden u Aušvic odakle se nikada nije vratio.

Više od pedeset članova moje porodice je stradalo, mnogi od njih završili su u nacističkim logorima. Majka, mlađi brat i ja takođe smo bili odvedeni u logor u Sremsku Mitrovicu, ali smo, srećom, odatle pušteni nakon svega nekoliko dana.

T.N: Koliko ste imali godina?

DAVID: Dve i po.

T.N: Pamtite li tih nekoliko dana provedenih u nacističkom logoru?

DAVID: Kao kroz maglu, bio sam dete. Ipak, kada je rat završen, u trećem razredu osnovne škole napisao sam priču o tome kako smo majka, brat i ja od sela u kojem smo živeli do logora u Sremskoj Mitrovici prepešačili četrnaest kilometara. Od nacista smo uspeli da sakrijemo da smo Jevreji. Sećam se da je put bio mučan i težak, da sam bio izmoren i da sam, ne mogavši dalje da hodam, stalno zastajkivao. Svesna da će svako ko zaostane biti streljan, majka je, kako bi me motivisala, strepeći rekla da se na kraju puta nalazi veliko trešnjino stablo – a trešnje sam najviše voleo – i da će ga, ako ne stignemo na vreme, obrati ovi pre nas. Na konkursu, među četiri hiljade radova, osvojio sam prvu nagradu.

T.N: Gdje ste proveli rat?

DAVID: Majka, brat i ja smo rat proveli u nekom sremskom selu, u kojem su nam, primivši nas u kuću, život spasili divni, hrabri, čestiti ljudi, Srbi, čije smo prezime jedno vreme nosili. Zvao sam se Filip Kalinić, po domaćinu koji nas je krio u svojoj kući. Iako su znali da nacisti streljaju sve one koji kriju Jevreje, Kalinići su, rizikujući mnogo, mojoj porodici spasili živote.

Kada razmišljam o istoriji i sudbini srpskog naroda u 20. veku, uvek najpre pomislim na porodicu Kalinić, a ne na Milana Nedića i njegov kvislinški režim.

T.N: Šta se dogodilo sa vašim ocem?

DAVID: Bežeći od antijevrejskih zakona, moj otac je 1941. otišao u partizane i tako preživeo rat. Bio je blag čovek, učio nas je da ne mrzimo, da drugome ne nanosimo zlo i da, bez obzira na tragičnu sudbinu naše porodice, suzbijemo svaku želju za osvetom.

T.N: U Srbiji, kažu, nikada nije bilo antisemitizma. Je li?

DAVID: Bilo ga je, naravno. Odnosi Srba i Jevreja su u 19. veku bili veoma zategnuti. Srbija je donosila antisemistske zakone, sve dok na Berlinskom kongresu 1878. nije bila prinuđena da Jevrejima prizna građanska prava. Taj singerovski materijal kasnije je istraživala Ženi Lebl.

U periodu nacističke okupacije, u Srbiji je već 1940. godine uveden “numerus clausus”, kojim je određenom broju jevrejskih đaka bilo dozvoljeno da se upiše na fakultete. Sličan zakon je postojao i u Nemačkoj. Nemojte zaboraviti ni da je već krajem 1941., pre zvanične odluke o rešavanju jevrejskog pitanja, iz Beograda u berlinsku centralu Trećeg Rajha stiglo obaveštenje o tome da je u Srbiji istrebljeno preko devedeset procenata srpskih Jevreja. Bio je to najveći procenat u Evopi! Za to je odgovoran Milan Nedić.

T.N: Da, ali to je radio Gestapo.

DAVID: Jeste, ali uz logističku pomoć Nedićeve žandarmerije. Oni su pravili i Nemcima dostavljali spiskove srpskih Jevreja. Gestapo je bio krov, nacistička vrhovna komanda, ali je beogradski specijalni odel za Jevreje, koji je brinuo o tome da spiskovi budu potpuni, da se Jevreji okupe na jednom mestu, vodio Dragi Jovanović1. Nemci su na osnovu tih dostava Jevreje izvlačili iz kuća, iz razreda, sa posla i slali ih u logore. Rade Konstantinović2 je svedočio da su trojicu njegovih jevrejskih drugova nacisti pokupili sa časa i iz učionice ih odveli u logor.

U Beogradu su postojali logori Topovske šupe, Staro sajmište, iz kojih niko živ nije izašao. Svi su ubijeni. U Topovskim šumama je pobijeno gotovo pet hiljada Jevreja, dok je sedam hiljada žena i dece stradalo na Starom sajmištu. Ti su ljudi tamo otpremani u čuvenom kamionu-dušegupki, koji je bio „proba“ za Aušvic i za masovno uništenje Jevreja. Ove se činjenice ne samo prećutkuju, nego se čak traži rehabilitacija Milana Nedića. Uprkos svemu, nikada neću reći da je Srbija antisemitska država. Doduše, postoje atisemitske tendencije.

T.N: Iz kojih krugova one dolaze?

DAVID: Srpska pravoslavna crkva jedan je od glavnih izvora antisemitizma, sadržanog u nekim njenim dogmama, u njoj bliskim organizacijama. Patrijarh Varnava je 1937. gdine u Beogradu, tokom razgovora sa nemačkim predstavnicima, “izrazio simpatije prema borbi Firera i državnog kancelara protiv boljševičke svetske opasnosti”, ocenivši da ”Firer i veliki nemački narod zajedno vode borbu koja služi na korist celom čovečanstvu”. Ovakve “pozdrave” srpskog patrijarha preneo je Glasnik Srpske pravoslavne patrijaršije, njeno zvanično glasilo u svom izveštaju iz 1937. U knjizi “Kroz tamnički prozor” Nikolaja Velimirovića3, novoproglašenog sveca SPC-a koji ne samo što je antisemita, nego je 1935. godine od Hitlera primio odlikovanje, možete, recimo, naći veoma teške reči o evropskoj kulturi koja je “pepeo, prah, ništa, manje od jedinice”. Nikolaj Velimirović mrzi zapadnu, evropsku civilizaciju koja je, tvrdi, delo Jevreja i njihovog oca – đavola. Velimirović je predstavnik najkonzervativnije misli, koju sociolog religije Mirko Đorđević4 naziva “trijumfom filozofije palanke”.

Nažalost, kada razgovarate sa pojedinim ljudima iz SPC-a, sa kojima se koliko-toliko još uvek može razgovarati, kažu – vladika Nikolaj to nije napisao.

T.N: Kako nije napisao?! Pa, upravo ste mi pročitali…

DAVID: Knjigu Nikolaja Velimirovića uvek nosim sa sobom i ovo što sam vam upravo pročitao čitao sam i na skupu kojem su prisustvovale i pristalice ultranacionalističke organizacije Obraz. Govorio sam o antisemitizmu Nikolaja Velimirovića, nakon čega su počeli da mi dobacuju: Lazeš, lažeš! Onda sam uzeo knjigu i pročitao neke izrazito antievropske i antisemitske delove. Odjednom, zapljeskali su i krenuli da galame.

“Bravo, bravo!”, vikali su.

Oni to podržavaju, tako misle. A reč je o mladim ljudima, gotovo deci.

Kada već govorimo o antisemitizmu, postoji i nešto što je proučavano i što se u psihijatriji naziva jevrejskom samomržnjom.

T.N: Šta je jevrejska samomržnja?

DAVID: Patološko društveno ponašanje. Kada osete da ih većinska grupa odbacuje, Jevreji postaju veći, militantniji nacionalisti od pripadnika većinskog naroda sa kojim žive. Ta je pojava naročito izražena u turbulentnim vremenima. Neke od najtežih optužbi na račun Jevreja napisali su upravo Jevreji. Objašnjenje verovatno leži u potrebi za prihvatanjem zajednice čiji ste deo, a koja vas ne želi. Zaboravljate svoje poreklo, negirate ga, skrivate kako biste izbegli probleme. Tako se rađa otpor prema sopstvenom poreklu, što utiče na deformisanost i ličnosti i karaktera.

U Hrvatskoj je, verovali ili ne, Jevrejin osnovao nacističku partiju! To su teške traume iz kojih čovek neminovno izlazi oštećen. I ratovi devedesetih i celokupna istorija naučili su nas da, zagrebete li po biografijama nekih žestokih šovinista, možete otkriti njihovu bližu ili dalju pripadnost nacije koju negira i kritikuje. Reč je o pokušaju zamagljivanja sopstvenog porekla, o naporu da se bude „veći katolik od pape“. Tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj i Austriji imali ste veoma mnogo asimilovanih Jevreja, od kojih su neki u početku čak i podržali Hitlera i nacizam. Uzalud, to ih nije spasilo: čim su doneti rasistički zakoni, odvedeni su u Aušvic.

T.N: Jednu od priča u zbirci Grobnici za Borisa Davidovića Danilo Kiš je posvetio vama. Zašto baš priču Psi i knjige, šta mislite?

DAVID: Kako bismo međusobno obeležili dugogodišnje prijateljstvo, Kiš, Kovač, Pekić i ja obećali smo jedan drugome posvete u svojim knjigama. Priča Psi i knjige se po tematici donekle razlikuje od ostalih pripovedaki u zbirci Grobnica za Borisa Davidoviča. Kiš je znao da sam u svojoj književnoj tematici delimično okrenut jevrejskoj tradiciji i jevrejskoj istoriji i da je, u tom smislu, razumljivo da ona “pripadne” meni. Žao mi je što je upravo zbog nje Kiš kasnije proživeo mnoge teške trenutke, optužbe zbog kojih je, kao osetljiv i častan čovek, ozbiljno propatio.

T.N: Govorite o takozvanoj aferi Kiš2?

DAVID: Tako je.

T.N: U knjizi Pisanje ili nostalgija Mirko Kovač kaže kako je “povijest raspadanja” započela hajkom na Danila Kiša sredinom sedamdesetih godina prošloga vijeka, te Kišovim definitivnim odlaskom iz Beograda u Pariz. Kako je Danilo Kiš, a kako ste vi, njegovi najbliži prijatelji, doživljavali i preživljavali tu sramnu hajku?

DAVID: Kovač je uvek imao izuzetnu sposobnost predviđanja i tačne procene događanja. Sada, iz perspektive vremena koje se udaljava, postaje jasno da je u progonu Danila Kiša postojala anticipacija svega što će za koju godinu zadesiti Jugoslaviju – jačanje nacionalizma, mržnja, ratovi, zločin. Još sredinom sedamdesetih, Kiš je zapisao da je “nacionalizam ideologija banalnosti i kiča”, odnosno da je “totalitarna ideologija”.

T.N: Šta je bila pozadina hajke na Danila Kiša? Šta je bila suština te “književne afere”, iza koje je ostao Kišov Čas anatomije?

DAVID: Počelo je kao intriga, zajedljivo ogovaranje u beogradskom Klubu književnika, o čemu me je obavestio poznanik, koji se jedne večeri slučajno zatekao za stolom intriganata. Zamolio me je da Danilu prenesem šta se priča. A pričalo se da su “Psi i knjige” ustvari prepisan srednjovekovni dokument. Ne želeći da Kiša uznemiravam besmislenim čaršijskim intrigama, taj sam razgovor zadržao za sebe. Međutim, Danilo mi se već sutradan javio, ljut što sam mu to besramno ogovaranje prećutao. Pokušao sam da mu objasnim da gnusna laž koju sam čuo nije vredna pažnje. Nje se saglasio.

“Ne razumeš!”, ponavljao je. “Pisac sam i, ako me unište kao pisca, ja sam niko i ništa!”

Sudeći po onome kako su se stvari dalje odvijale, pokazalo se, nažalost, da je imao pravo. Naime, ogovaranje iz Kluba književnika prihvatio je i deo intelektualnih krugova i deo žute štampe, pa je intriga dobila zamah.

Kiša su želeli da kompromituju ne samo na književnom, nego i na političkom planu. Ubrzo više nije bila reč o jednoj priči, nego je cela zbirka Grobnica za Borisa Davidovića etiketirana kao “antikomunistička”, što je za ono vreme bila ozbiljna optužba. Književna javnost se podelila.

T.N: Kako se podijelila?

DAVID: Deo čaršije Kišu nije opraštao tekstove protiv nacionalizma, protiv Staljinovih logora; zato su i sa te strane krenuli napadi. Istovremeno, najznačajnija imena jugoslovenskog kulturnog i umetničkog života stala su u Kišovu odbranu.

T.N: Predrag Matvejević, Nikola Milošević, Aleksandar Ilić, Igor Mandić…

DAVID: Tako je. Ipak, na kraju je ceo slučaj stigao do suda: Kiš je optužen za “antkomunističku delatnost”. Naravno, dobio je spor, ali je ostao gorak ukus i spoznaja da je deo ove sredine protiv njega iz razloga koji nisu književni.

T.N: Nego?

DAVID: Pominjani su komunizam, antikomunizam, čak i antisemitizam… Ogorčen i povređen, Danilo Kiš je ubrzo napustio Beograd. Vratio se dve godine kasnije svojom fantastičnom polemičkom knjigom Čas anatomije, u kojoj je razotkrio suštinu ovog nazovimo ga “književnog spora”. U svakom slučaju, svojim celokupnim delom, Kiš je širom otvorio vrata dolazećoj generaciji mladih pisaca postmodernista; trasirao je put “književnosti koja se hrani književnošću”, tj. pravu pisaca da se koristi dokumentima, citatima… Na književnom planu, to je najvažnija “tekovina” proistekla iz ove afere.

T.N: U “Knjizi pisama 1992-1995.” Mirko Kovač vam 26. septembra 1992. piše da je Kiš, upravo zbog hajke koju je beogradska čaršija pokrenula protiv njega, u jednom momentu razmišljao čak i o samoubistvu. Znate li nešto o tome?

DAVID: Veoma dobro sam znao koliko je Danilu bilo teško kada ga je čaršija optužila za tobožnji plagijat. Tim pre što on to nije krio. Posebno ga je ogorčilo kada je saznao da su u tom čaršijskom ogovaranju učestvovali neki od njegovih prijatelja sa kojima se družio. Priču o samoubistvu sam prvi put čuo od Mirka.

T.N: Kada govorite o Kišovim prijateljima, mislite na Branimira Ščepanovića3, Miodraga Bulatovića…?

DAVID: Miodrag Bulatović bio je deo grupe pisaca koji su se našli za kafanskim stolom odakle je potekla intriga. Kiš to Bulatoviću nikada nije oprostio. Kada je afera počela da dobija ozbiljne razmere, sreo sam Bulatovića, koji me je zamolio da Danilu objasnim da on nije kriv, da ne želi da učestvuje u polemici koja se upravo rasplamsavala i slično. U najboljoj nameri, Danilu sam preneo Bulatovićeve reči, što je Kiša silno razljutilo.

“Ako mi se još jednom javiš sa takvim porukama, prestaću i sa tobom da razgovaram!”, rekao mi je.

Time je stavljena tačka na moje “posredovanje”. Bilo mi je veoma važno da Kišu pokažem da ga u potpunosti podržavam.

T.N: U tekstu “Žertva blagorodnog čuvstva”, Stanko Cerović4 kaže da ko Danila Kiša “nije vidio u zanosu, teško će zamisliti kakve oblike dobija i kakvu silinu poprima ratovanje velikog duha obrečenog na sukob sa glupošću i ništavilom u svim dimenzijama, od uličnih do istorijskih. Kao zagnan, protiv svoje volje, Kiš je neminovno, sto puta na dan, eksplodirao na sitno neznanje slučajnih poznanika, ili na recital opštih mjesta intelektualaca-polovnjaka, i na sveprisutni topot ideologija koje su vladale svijetom i vijekom”.

DAVID: Kiš zaista nije podnosio “opšta mesta”, i književnu i svaku drugu nepravdu; gadio se licemerja i prostakluka; nije opraštao dvoličnost, nasilje i podlost. Zato se na kraju i sukobio sa čaršijom, onim književnim i političkim polusvetom, koji je kod nas često i tužilac i sudija.

Danilo je, inače, divno svirao gitaru, i svojim po malo promuklim glasom pevao mađarske pesme. Imao je i svoj repertoar. Pamtim, recimo, kako je pevao pesme logoraša iz Aušvica, kao i pesme italijanskih partizana.

T.N: U zbirci Priče o Danilu Kišu, Mirko Kovač se sjeća da je “Danila poslednji put vidio 8. rujna 1989. u Beogradu”. Možete li se sjetiti svog poslednjeg susreta sa Kišom?

DAVID: Možda istog dana kada se Kiš video sa Mirkom. Kiš je kod mene u posetu došao sa suprugom Paskal Delpeš. Istrčao je do četvrtog sprata, očito želećii da pokaže kako je u dobro kondiciji, iako je, svi smo to znali, već bio uveliko bolestan od karcinoma pluća. Kad su Danilo i Paskal ušli, na televiziji je, sećam se, upravo počinjao ratni film “Metal Jacket”. Kiš je obožavao dobre ratne filmove i u takvim situacijama sa njim uopšte nije bilo moguće razgovarati. Kada se film završio, a ja zamerio što od razgovora nije bilo ništa, Kiš se nasmejao.

“Razgovaraćemo sledeći put, ne brini”, obećao je.

Tako smo se i rastali, ne pomišljajući, iako smo to obojica dobro znali, da je to naš poslednji susret. Danilo je ubrzo oputovao u Dubrovnik i… Bolest je već bila ušla u terminalnu fazu – osećao se loše i morao je u Pariz u bolnicu. To je bio kraj.

T.N: Danilo Kiš je, po ličnoj želji, sahranjen po pravoslavnom običaju, i tu sahranu do danas prate određene kontroverze. Kako to da je na Kišovom pogrebu, baš kao i na sahrani Zorana Đinđića, mitropolit Amfilohije Radović5 napravio svojevrsan skandal?

DAVID: Kišova oporuka u kojoj traži da se sahrani po pravoslavnom običaju sve nas, njegove prijatelje, prilično je iznenadila. Neki su to pokušali da objasne Danilovom namerom da na taj način izrazi zahvalnost za pokrštavanje, koje mu je, kao jevrejskom dečaku, početkom 1941. godine zaista spaslo život. To mi objašnjenje ne deluje naročito ubedljivo. Naime, od nekih prijatelja iz Izraela sam kasnije čuo da je u jevrejskom Parku pravednika Kiš jednom želeo da zasadi drvo sećanja za svoga oca, što mu je onemogućeno.

T.N: Zašto?

DAVID: Zato što nije Jevrejin po majci, a Jevreji priznaju samo tu vrsta “pripadnosti”. U tom smisliu, pokrštavanje Kišu nije mnogo značilo.

T.N: “Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna ‘amazonka’, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku”, piše Kiš u Autobiografiji. Majka Danila Kiša bila je Crnogorka, Dragićević.

DAVID: Tako je. Kiš je deo svog detinstva i mladosti proveo kod rodbine svoje majke, na Cetinju… Kada sam ovo o čemu sam vam upravo govorio jednom ispričao Mirku Kovaču, Mirko mi je kazao da ni on ne veruje da je Kiš, izabravši da bude sahranjen po pravoslavnom obredu, “vraćao dug pravoslavlju”. Kovač je verovao da je Kiš na taj način želeo da izbegne državnu sahranu i državne govornike.

Kiš se nije svrstavao, to nije voleo. Jednom su ga pitali kojoj književnosti pripada.

„Pripadam bratstvu pisaca“, odgovorio je. To je najtačnija definicija.

A Amfilohije? Amfilohije je održao upravo onakav govor kakav je Danilo želeo da se izbegne. Najzad, sama pravoslavna ceremonija veoma je ličila na državnu.

T.N: Jeste li saglasni sa ocjenom Borislava Pekića, koji je rekao da je Kiš “ipak sahranjen u masovnoj grobnici”?

DAVID: Ta vrsta ironije svojstvena je Pekiću. Kiš je zaista sahranjen u nekoj vrsti “masovne grobnice”, u beogradskoj Aleji zaslužnih građana. Tamo, dakle, gde ne verujem da je želeo da bude – među “zaslužnim građanima”, od kojih su neki, da ne kažem mnogi, zastupali uverenja i ideje suprotne Danilovim.

Kovač je najtalentovaniji pisac naše generacije

T.N: Kada ste upoznali Mirka Kovača?

DAVID: Upoznali smo se u “Vidicima”… Nedugo nakon što je Mirko objavio svoj prvi roman “Gubilište”, javili su se dežurni cenzori koji su u tom delu pronalazili “antikomunističke metafore” i optuživali Kovača da je negativno prikazao neke ličnosti iz svoga zavičaja. Bio sam među onima koji su visoko cenili roman u to vreme mladoga i talentovanog pisca, svoga vršnjaka, pa sam napisao tekst u kojem sam branio i “Gubilište” i Mirka Kovača. Pomenuti tekst, namenjen Kulturnoj rublici “Politike”, objavljen je, međutim, u rubrici Među nama. Nije se, izgleda, uklapao u tadašnja važeća pravila ponašanja u kulturi. Svejedno, bio je to početak Mirkovog i mog prijateljstva.

T.N: Jednom ste mi rekli da je Kovač bio najtalentovaniji pisac vaše generacije.

DAVID: Kovač je svakom svojom pripovetkom, romanima, filmskim scenarijima dokazivao svoj vrhunski talenat. Kao što je i zapisao u memoarskoj knjizi “Vrijeme koje se udaljava”, još od svojih ranih godina znao je da će biti pisac. Kiš je od svih nas bio najobrazovaniji, Pekić najvredniji, svi odreda sjajni pisci, ali je Mirko Kovač bio nešto posebno. Sve njegove knjige čitao sam s jednakim uzbuđenjem. Filmovi snimani po njegovim scenarijima – “Mali vojnici”, “Lisice”, “Okupacija u 26 slika” i ostali – svedoče da je Kovač, iako nije prošao nikakve scenarističke škole, zaista bio majstor svoga posla.

T.N: Kako nije prošao scenarističke škole? Zar nije bio upisao Akademiju?

DAVID: Jeste, upisao je dramaturgiju na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Međutim, profesor Ratko Đurović6 mu je kazao da nema čemu da ga nauči i da bi mu, već posle prve godine, rado potpisao diplomu.

T.N: Koliko je na pisca Mirka Kovača uticao Miodrag Bulatović? U eseju Zaboravljeni pisac, Kovač piše o Bulatovićevom “silovitom talentu”, o “potencijalu genija”, o Bulatoviću kao o “velikom pjesniku nesreće”.

DAVID: Kovač je izuzetno cenio Bulatovića, posebno njegove zbirke priča “Đavoli dolaze” i ”Crveni petao leti prema nebu”. Obojica su iz istog kraja, iz Crne Gore, pa su i slike Bulatovićevog i Mirkovog detinjstva bile veoma slične. U svojim ranim radovima, Bule je opisivao crnogorsku vrelinu, koja se mogla porediti sa foknerovskom vrelinom američkoga juga.

T.N: “Ja sam pisac zapaljenih crnogorskih brda”, rekao je Miodrag Bulatović Boru Krivokapiću u knjizi “Lirska zver”.

DAVID: To je istina… Bule je nesumnjivo veoma cenio Mirkov izuzetan književni talenat. Uprkos svim kasnijim, pre svega političkim razilaženjima, Kovač je o Bulatoviću piscu uvek i pisao i govorio najbolje.

T.N: A vi, šta vi mislite o piscu Miodragu Bulatoviću? Zašto je danas zaboravljen?

DAVID: Bulatović je, nema sumnje, u jugoslovensku književnost uveo nov, sasvim osobeni ton: žestinu, topos, nešto divlje privlačno. Rano je postigao uspeh, naročito u Nemačkoj, što je na neki način iskvarilo njegov talenat.

T.N: U kojem smislu?

DAVID: Počeo je da piše romane za koje je verovao da su komercijalni. Po mome uverenju, Bulatović je bio ubedljiv i snažan samo dok je bio verodostojan, dok je pisao o svome trumatičnom detinjstvu i mladosti. Inače, pažljivo je pratio šta smo mi mladi pisci objavljivali – sa uvažavanjem, ali i s određenom dozom ljubomore koju nije ni skrivao, što nas je sa njim povremeno približavalo, a povremeno i udaljavalo. Bulatović ima značajno mesto u istoriji jugoslovenske književnosti, iako je nepravedno zapostavljen, na neki način i zaboravljen.

T.N: Kada ste govorili o napadima na Mirka Kovača, o optužbama za “atikomunistički djelatnost”, Kovaču je oduzeta već dodijeljena nagrada “Milovan Glišić” za zbirku Rane Luke Meštrevića.

DAVID: Ta epizoda zaista s pravom zauzima značajno mesto u istoriji ovdašnjih gluposti. Naime, ovoj sjajnoj zbirci priča stručni žiri najpre je dodelio nagradu “Milovan Glišić”, a onda je neki pametnjaković iz Saveza boraca, koji je pojedine priče pročitao na svoj budalasti način, knjigu proglasio “antikomunističkom”. Tako je Mirku oduzeta već uručena nagrada. Desetak godina kasnije, Kovač je za “Rane Luke Meštrevića” dobio “Andrićevu nagradu”! Nažalost, sve Mirkove knjige, pa i filmove, a i zbirke eseja pratili slični “skandali”. Naprosto, bio je žestoki kritičar ekstremizma i totalitarizma, šovinizma, svakog oblika ljudske zatucanosti i gluposti. Niko mu nikada nije niti mogao, niti je pokušao da ospori umetnički domet, pripovedački talenat, ali su uvek nastojali da mu ospore pravo da govori i piše. A pisao je iskreno i hrabro, ne štedeći nikoga.

T.N: U knjizi Korespodencija kao život Borislav Pekić citira vaše pismo iz 1973., u kojem kažete da “Kovač povremeno svrati do mene, jadan je i bedan otkako je Kiš otišao u Bordo”. Kovaču je Kiš toliko nedostajao?

DAVID: Mirko i Danilo bili su veoma bliski. Kišu je godio Kovačev humor, društvenost, šarm. Zajedno su odlazili na večernje sedeljke u Klub književnika, svakodevno se družili. Koliko je Mirku nedostajao Kiš, toliko je, siguran sam, i Kišu nedostajao Mirko.

T.N: Jeste li se vas četvorica međusobno često dopisivali?

DAVID: Nije bilo mnogo dopisivanja. A i ono što smo se dopisivali kada su Kiš i Pekić otišli iz zemlje uglavnom je sačuvano zahvaljujući Pekiću. Tek kasnije, kada je bio primoran da napusti Beograd i skloni se u Rovinj, Mirko i ja počeli smo da se dopisujemo. Jedan drugom smo pisali gotovo svakodnevno. U to vreme još nije bilo mejlova ni skypa i naša su pisma stizala sa zakašnjenjem. Nekoliko godina kasnije, na nagovor Predraga Lucića7 iz Feral Tribjuna, naša korespodencija objavljena je u knjizi “Knjiga pisama 1992-1995”. Verujem da je ona autentičan dokument o vremenu u kojem smo živeli.

T.N: “Jednoga dana pitaćemo se kako je sve ovo bilo moguće”, kažete u pismu Kovaču od 23. novembra 1995. Jeste li ikada jedan drugome do kraja obajsnili kako je bilo moguće sve ono kroz šta ste obojica prošli devedesetih?

DAVID: Nismo. Čekali smo dan kada će sa vlasti otići oni najzaslužniji za krvavi raspad Jugoslavije. Nažalost, Mirko taj dan nije dočekao, a pitanje je hoću li i ja. Iskreno da vam kažem – sumnjam.

T.N: Kako je Kovač otišao iz Beograda 1991. godine? Znamo zašto je to učinio, ali…

DAVID: Mirko i njegova supruga Slobodanka Boba Matić nisu mnogo govorili o tome da namaeravaju da zauvek napuste Beograd. Kovač mi je odluku saopštio dan uoči odlaska. Taj autobus za Rovinj polazio je sa beogradske Slavije. Bio sam jedini njihov prijatelj koji ih je tog dana ispratio. Padao je sneg, vreme kao naše raspoloženje – turobno, sumorno. Bilo mi je zaista veoma teško; odlazio je moj jedini pravi beogradski prijateljelj. Ni Bobi ni Mirku nije bilo lako: odlazili su u neizvesnost, a i mi koji smo ostali u Beogradu znali smo da se ne možemo nadati ničemu dobrom.

Kovač u to vreme nije želeo da govori o pravim razlozima svog neočekivanog odlaska.

T.N: Ipak, znali ste zašto je otišao?

DAVID: Naravno da sam znao. Srpska tajna policija je devedesetih godina prošloga veka bila napravila spisak “neprijatelja”, na kojem se nalazilo i Mirkovo ime. “Ubiti i uzeti stan”, pisalo je pored njegovog imena. Neki Kovačevi prijatelji, saznavši za spisak, upozorili su ga da se što pre negde skloni. Da je lista “neprijatelja” zaista postojala saznao sam nekoliko godina kasnije, što mi je potvrdio poznanik čiji je brat radio u policiji. Tokom proteklih godina, više puta sam zahtevao da se otkrije i obelodani pravi autor ovih morbidnih spiskova; nažalost, nikada mi nikakav odgovor nije stigao. Taj se mračni period uglavnom prećutkuje. Uveren sam da su u sve upleteni i neki političari na vlasti.

T.N: Kada god čitam Knjigu pisama, uvijek pomislim da vam je Kovač ipak na neki način bio najbliži. Ako se ne varam, u nekoj svojoj knjizi – možda Elita gora od rulje, možda Pisanje ili nostalgija, ne sjećam se – isto o vama kaže Mirko Kovač. Šta vi kažete?

DAVID: Kovač mi je i po godinama i po interesovanjima uvek bio najbliži. Gotovo svaki dan smo se čuli, razgovarali o politici, o knjigama, o filmovima, o svemu. To se nastavilo i kada je Kovač napustio Beograd i sklonio se u Rovinj. Njegova smrt duboko me potresla. Naravno, sva trojica mi veoma nedostaju. Nedostaje mi Kišova mudrost i emotivnost, Pekićeva ozbiljnost i istrajnost, Mirkov humor i druželjubivost.

T.N: “Draga Tamarice”, napisao mi je Mirko Kovač 29. avgusta 2012, “(…) Ja u nedjelju idem u ZG, mora se operisati jetra ako to bude moguće. Terapija je iscrpla sve mogućnosti. Što će biti, ne znam. Držim se Njegoša: svemu sam naredan. Boru mi puno pozdravi. Voli te Mirko”. Iako smo i nakon tog pisma mnogo puta razgovarali, ne sjećam se svog poslednjeg razgovora sa Mirkom Kovačom. Sjećate li ste vi svog poslednjeg susreta sa Kovačem?

DAVID: Mirka sam poslednji put video 28. maja 2013. u Zagrebu. Tog se datuma sećam jer je održana promocija moje zbirke priča “Sabrane i nove priče”, u izdanju zagrebačke Frakture. Mirko je napisao pogovor – dirljiv i veoma prijateljski intoniran. Bio je to, pokazaće se kasnije, njegov poslednji napisani tekst. Dogovorili smo se da Mirko na večernjoj promociji izgovori i nekoliko rečenica. Bio je raspoložen, od svojih je lekara prethodno bio dobio uverenja da njegov oporavak ide u veoma dobrom pravcu. Želeći to da proslavi, Boba i on su na ručak pozvali moju suprugu Veru i mene. Sećam se da je atmosfera bila divna, Kovač je bio izvrsno raspoložen. Posle ručka je sa Bobom otišao da se odmori. Kada smo predveče došli u njegov apartman da zajedno krenemo na predstavljanje moje knjige, rekao mi je da se ne oseća dobro.

“Dobio je temperaturu, ima mučninu”, prošaputala je Boba.

Otišli smo bez njega. Sledećeg jutra, uprkos dogovoru da se u Zagrebu družimo još koji dan, Mirko i Boba su se vratili u Rovinj. Već sutradan su iz Rovinja počele da stižu loše vesti. Sve je odjednom krenulo nizbrdo. Nikome od nas nije bilo jasno kako i zašto se Mirkovo stanje pogoršalo.

T.N: To do danas niko ne razumije.

DAVID: Ne, ne razume. Možda i zato što su Mirka doktori držali u zabludi da je oporavak blizu, da je teška bolest ostala iza njega. A zapravo ništa od toga nije bilo istina: bolest je ušla u terminalnu fazu, morao je hitno u bolnicu u Zagreb… Umro je 21. avgusta 2013. Duboko urezana u sećanje ostaće mi slika poslednjeg susreta, lepog raspoloženja i Mirkovog vedrog, nasmejanog lica u trenutku dok je, ne sluteći ništa, umirao.

“Bolest od vječnosti“ Borislava Pekića

T.N: Kako ste upoznali Borislava Pekića?

DAVID: U broju “Vidika” u kojem smo svoje prve proze objavili Mirko i ja, objavljen je i veoma zanimljiv odlomak iz romana “Vreme čuda”, koji je potpisao izvesni Adam Petrović. Ubrzo se pokazalo da se iza toga imena krije Borislav Pekić, bivši zatvorenik, u Titovoj Jugoslaviji osuđen kao pripadnik zabranjene Demokratske omladine Milan Grola. Nije prošlo mnogo, Bora i ja sreli smo se na jednoj beogradskoj književnoj večeri. U Pekićevoj pojavi, u njegovom držanju i ponašanju bilo je nečeg fascinirajućeg i gospodstvenog. Imao je neobičnog smisla za humor, što je ljude osvajalo. Čim biste ga malo bolje upoznali, otkrili biste osobu izuzetno vrednu, poštenu, ozbiljnu, karakternu.

T.N: Ko su bili Pekićevi književni uzori?

DAVID: Pre svih Tomas Man, što se može videti već u prvom Pekićevom romanu “Vreme čuda”. Manovi “Budenbrokovi” verovatno su delom uticali na “Zlatno runo”, u kojem je Pekić opisao istoriju srpske građanske klase. Iako je dosta toga napisao, Pekić nam je jednom poverio da ga tek čeka veliki i pravi posao za koji se dugo priprema: kruna njegovog književnog rada trebalo je da bude trilogija “Crveni i beli” i tetralogija iz istorije Vizantije. Nažalost, otišao je prerano.

T.N: “Ono što je Pekića činilo različitim od nas jeste njegova ‘bolest od vječnosti’ koja bi ga odvela k vragu da nije imao tako izazit smisao za humor i da nije svojom samiironijom razarao tu ‘bolest’ ”, napisao je Mirko Kovač. Znate li o čemu Kovač govori kada pominje Pekićevu “bolest od vječnosti”?

DAVID: Bora Pekić, koga su u porodici zvali Duško, od samoga početka je verovao u svoje mesto u istoriji književnosti. Brinuo se o dokumentaciji, o svemu što će jednoga dana doprineti da o sebi ostavi jasan, dokumentovan trag; kako istoričarima književnosti, tako i kritičarima. Svakodnevno je pisao dnevnik. Iza Pekića je, to pouzdano znam, ostalo nekoliko hiljada neobjavljenih dnevničkih beležaka. Možda bi se u nekim drugim slučajevima moglo činiti preteranim, čak pretencioznim, ali je, kada je o Pekiću reč, to bilo prirodno.

T.N: Zašto prirodno?

DAVID: Pekić je pripadao onom soju pisaca koji pisanju posvećuju ceo život. U to je ulagao ogromnu energiju i upornost. Ipak, nikada nije delovalo umišljeno i narcisoidno.

T.N: Ne mislite da je Kovač kasnije, u nekim svojim esejima, bio isuviše strog prema Pekiću, naročito nakon što je (posmrtno) objavljena Pekićeva Korespodencija kao život? Doduše, i Pekić je, pišući o Kovaču, tu bio bio dosta zajedljiv, ironičan.

DAVID: Ah, ah… Bila je to specifična situacija. Mirku nije bilo drago što su u toj knjizi objavljena i neka pisma koja je, pola u šali pola ozbiljno, pisao Pekiću u London, a i pisma drugih pisaca u kojima se ružno govori o nekim od naših zajedničkih prijatelja.

T.N: Zašto je Borislav Pekić odlučio da napusti Beograd i ode u London?

DAVID: Pekić je uvek imao velike planove. Iako je dosta pisao i dok je stanovao u Beogradu, Pekiću to očito nije bilo dovoljno da bi ispunio sebi zadate planove. Često se žalio da mnogo vremena gubi u svakodnevnim obavezama, u noćnim provodima u Klubu književnika… Verovao je da će se to promeniti ako se negde skloni. Odabrao je London, jer je njegova supruga Ljiljana dobila posao u Londonskoj opštini. Pekić je tamo mogao na miru da radi.

T.N: Posjećivali ste ga u Londonu?

DAVID: Kao urednik Dramskog programa Televizije Beograd, jednom godišnje sam odlazio u London da kupim engleske televizijske serije. Bora nije dozvoljavao da boravim u hotelu, nego bih tih nedelju dana odsedao u njegovom domu. Postao sam svedok načina na koji Pekić radi.

T.N: Kako je radio?

DAVID: Već do pola devet ujutro Pekić bi ispisao najmanje desetak strana, od kojih je svaka mogla odmah da ide u štampu. Imao je lepu baštu sa staklenikom, bavio se baštovanstvom. Iz staklenika bi presađivao mlade biljke u baštu i uvek oko vrata nosio diktafon. Sa lopaticom u rukama, dok presađuje biljčice, Pekić je u diktafon govori ko je kome rod u “Zlatnom runu”, romanu koji je upravo pisao. Kasnije je to prepisivao i ubacivao u kartoteku. Sećam se da su zidovi njegove radne sobe bili izlepljeni podacima o ličnostima iz romana, a da su police bile zatrpane stručnim knjigama iz prava, iz arhitekture. Kod Pekića nije bilo improvizacije aarakteristične za brzoplete i aljkave pisce; svaka njegova rečenica morala je biti na svome mestu, svaki podatak proveren i tačan. Pišući romane, Pekić je završio više od jednog fakulteta.

Dok je pisao “Besnilo”, Pekić je danima obilazio londonski “Hitrou”, prikupljajući podatke o svakom detalju. U to vreme nije bilo terorizma kao danas, a ni aerodromska kontrola nije bila tako stroga. Ipak, Pekića su zapazili zaduženi za bezbenost londonskog aerodrome.

“Šta radite ovde svakoga dana?”, pitali su ga.

Kada im je objasnio šta radi i zašto, Pekiću je od tih ljudi na poklon dobio plan aerodroma, koji mu je bio veoma dragocen za pisanje bestselera.

Inače, gotovo po tradiciji, kad god bih dolazio, donosio bih mu flašu “Džoni Vokera” i kutiju cigara “Vilhelm drugi”. Zauzvrat, Pekić mi je davao spisak najboljih televizijskih drama koje je gledao na engleskoj televiziji.

T.N: Kako ste doživjeli Pekićev “izlet” u politiku devedesetih? Je li vas iznenadio?

DAVID: Nije. Kao mladić, Pekić je bio zatvoren zbog politike i, kada je došlo do kraha komunizma i uvođenja višestranačja, odmah se uključio u politički život: bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, učestvovao u prvim demonstracijama protiv zloupotrebe medija. Tu je “zaradio” i ozbiljan udarac pendrekom od strane policije.

T.N: Ipak, upravo ste se zbog politike kasnije distancirali od Pekića?

DAVID: Pre bi se reklo da se Pekić distancirao od nekih mojih stavova. Šta se dogodilo? Negde sam napisao kako moramo biti oprezni i svesni opasnosti da vlast u Srbiji mogu uzeti zločinci, koji bi onda celu državu mogli povesti u sunovrat. U časopisu “Demokratija”, Pekić je, ne spominjući moje ime, napisao kako “moj dobar prijatelj i dobar pisac ne razume šta je demokratija. U demokratiji i takvi mogu doći na vlast”.

Naravno, nisam želeo da javno polemišem sa svojim prijateljem. Umesto toga, napisao sam mu pismo, u kojem sam mu još jednom objasnio svoja strahovanja zbog mogućeg izigravanja i zloupotrebe demokratije. Verujem da je to moje pismo sačuvano u Pekičevoj arhivi. Nakon što ga je dobio, naša komunikacija je privremeno prekinuta. Bora se nedugo nakon toga vratio u London.

T.N: Kovač je tvrdio da ste vas četvorica “anacionalni pisci”. Da li bi se zaista tako nešto moglo reći za Borislava Pekića? Konkretno, je li Pekić bio srpski nacionalista?

DAVID: Ne, ne, nikada Pekića ne bih mogao nazvati nacionalistom. Tim pre što znam da je iskreno verovao da dolazi vreme demokratije, “poštene politike”, za šta se zalagao i dok je bio član zabranjene Demokratske omladine. Naravno da je takvo razmišljanje bilo anahrono, čak i naivno u zemlji u kojoj je većinu političkih partija osnovala tajna policija sa ciljem da ih zadrži pod svojom kontrolom. Ipak, u Borino poštenje i dobronamernost nije se ni na tren moglo sumnjati.

Kiš, Kovač, Pekić i ja zaista smo “anacionalni” pisci, ali samo u odnosu na vladajući nacionalizam, koji se svodio na lažni patriotizam, na demagogiju, na raspirivanje šovinističkih strasti.

Pekić i ja smo se, sećam se, poslednji put sreli u “Zvezdara teatru”, na nekoj pozorišnoj premijeri. Već je bio ozbiljno bolestan, i to od iste bolesti koja je odnela i Danila. Nisam to znao… Video me je u gomili, prišao mi i zagrlio me.

”Bio si u pravu”, rekao je, “zločinci su uzeli vlast!”

To me je veoma dirnulo. Naš mali nesporazum bio je izglađen.

T.N: Danilo Kiš je svoj život okončao u Parizu 1989. godine, Pekić u Londonu 1992., Kovač u Rovinju 2013. Ni jedan u Beogradu?

DAVID: Beograd ne podnosi ljude koji ne poštuju pravila čaršije. Gotovo svaka Kovačeva knjiga izazivala je skandal i podozrenje, Kišova takođe. Pekić je često govorio o frustrirajućim čaršijskim intrigama i politikanstvu sredine na koje je morao da troši dragoceno vreme i energiju. Žalosna činjenica koju pominjete potvrđuje da ovde najgore prolaze najbolji.

26. januar 2017.

1 Glavurtić Miro (1932.), Kotor, Kraljevina Jugoslavija; crnogorski i jugoslavenski slikar i pisac

1 Jovanović Dragi (1902-1946.), Požarevac, Srbija; šef beogradske policije i upravnik Beograda u vrijeme nacističke okupacije; kvisling i saradnik okupatora

2 Konstantinović Rade (1928-2011.), Subotica,Kraljevina SHS; srpski filozof i pisac; jedan od osnivača antiratnog Beogradskog kruga devedesetih godina 20. vijeka; tvorac sintagme „druga Srbija“

3 Velimirović Nikolaj (1881-1956.), Lelić, Srbija; episkop SPC; simpatizer nacizma, dobitnih Hitlerovog Gvozdenog križa; antisemita; rasista; njegove ideje i dalje imaju veoma veliki uticaj unutar SPC

4 Đorđević Mirko (1938-2014.), Crna trava, Kraljevina Jugoslavija; sociolog religije, pisac i esejist

2 Afera Kiš (1976.) – jedna od najvećih jugoslovenskih književnih afera, u kojoj je Danilo Kiš, od strane „književne cosa nostre“, neosnovano napadnut da je plagirao svoju Grobnicu za Borisa Davidoviča. Kiš je na napade odgovorio polemičkom knjigom Čas anatomije

3 Šćepanović Brana (1937.), Podgorica, Kraljevina Jugoslavija; crnogorski, srpski i jugoslavenski pisac i scenarista

4 Cerović Stanko (1951.) Podgorica, FNRJ; crnogorski i jugoslavenski pisac i esejist

5 Radović Risto Amfilohije (1938-2020) Donja Morača, Kraljevina Jugoslavija; kontroverzni mitropoliti SPC u Crnoj Gori; „jastreb“ državne crkve Srbije, poznat po militantnim, anticrnogorskim, antizapadnim, šovinističkim stavovima

6 Đurović Ratko (1915-1998.), Nikšić, Crna Gora; crnogorski i jugoslavenski scenarista i istoričar kulture; profesor dramaturgije na beogradskoj Akademiji za film, pozorište i televiziju

7 Lucić Predrag (1964-2018.) Spit, SFRJ; jedan od najboljih hrvatskih i jugoslovenskih novinara; pjesnik i satiričar; jedan od osnivača najboljeg jugoslovenskog nedeljnika, splitskog Feral Tribune-a

Najmlađi član najtalentovanije i najuspješnije jugoslovenske neformalne književne grupe, koju su pored njega, Filipa Davida, činli Danilo Kiš, Mirko Kovač i Borislav Pekić, rođen je u Kragujevcu 1940. godine. Filološki fakultet, Odsek za jugoslovensku i svetsku književnost, i Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, na kojoj je kasnije radio kao profesor dramaturgije, završio je u Beogradu. Jedan je od osnivača Nezavisnih pisaca (1989.), Beogradskog kruga (1990), kasnije i Foruma pisaca. Član je međunarodne književne asocijacije Grupa 99, osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Za svoje pripovijetke i romane („Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, „Princ vatre“, „Sabrane i nove priče”,„Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“ i „Kuća sećanja i zaborava“; knjige eseja: „Fragmenti iz mračnih vremena“, „Jesmo li čudovišta“, „Svetovi u haosu“) Filip David dobio je brojna književna priznanja, među kojima i nagradu „Milan Rakić“, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za knjigu godine, Andrićevu nagradu, kao i Ninovu nagradu za roman „Kuća sećanja i zaborava“.

Prilikom uručenja nagrade za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji, dobijene za roman “Kuća sećanja i zaborava”, Filip David se februara 2016. ogradio od tadašnjeg predsjednika Srbije Tomislava Nikolića, koji je prisustvovao svečanosti tim povodom organizovanoj u Narodnoj biblioteci Srbije.

„Moram da se ogradim od prisustva Tomislava Nikolića. Poštujem instituciju predsednika, ali od devedesetih ne podržavam Nikolićevu politiku“, kazao je Filip David.

Otišao je 14. aprila 2025. godine. Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu.

Tamara Nikčević (Pobjeda)