Posle propasti performansa „(Aleksandar) Vučić u Potočarima“, on potpuno odustaje od bilo kakvog, makar i marketinškog oblika pomirenja i zapravo se ide na drugu stranu, ocenuje u emisiji „Iza vesti“ pisac i kolumnista Peščanika Saša Ilić. Smatra da smo udaljeni svetlosnim godinama od realizacije ideje nevladinih organizacija da se u Srbiji 11. jul proglasi Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. „Mi smo danas u jednom režimu koji na svom čelu ima više ljudi, političara, bivših generala – učesnika raznih ratnih operacija koje su se završavale ratnim zločinima“, kaže Ilić dodajući da oni svoju odgovornost prenose na krivicu naroda. On kaže da činjenice govore „da ova politička elita, sa svojom intelektualnom i kulturnom elitom, ne može da izvrši sam proces pomirenja“. „Naprotiv, ugušiće ga“, uveren je.

„Ljudi koji su pratili proces pomirenja u regionu, pre svega ono što se događalo u Srbiji poslednjih 20 godina, a naročito posle 2012. mogli su da naslute kuda to ide i danas prisustvujemo nečemu što je rezultat tog projekta pomirenja koji je uspostavljen sa dolaskom SNS na vlasti“, rekao je gost „Iza vesti“ i dodao da je taj proces prolazio kroz faze od pada Miloševića.

On je, kako ocenjuje, svake godine opadao dok je rasla suprotna kampanja „režimska, da svi oni koji zagovaraju proces pomirenja i suočavanja s prošlošću – da su oni zapravo neprijatelji države“.

U Srbiji je danas obelodanjena inicijativa za Dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.

„Ja mislim da je to ideja koja postoji jako dugo u nevladinim organizacijama koje se bave tim stvarima. Mi smo danas udaljeni svetlosnim godinama od realizacije takvog projekta. Takva stvar mora da prođe kroz skupštinske odluke, glasanje, debate da bismo došli do ustanovljenja Dana sećanja na genocid“, kaže na to gost N1.

Predlog jednog od novih poslanika je i da se kazne oni koji Srebrenicu nazovu genocidom. Komentarišući to, Ilić navodi da zato i kaže da smo daleko od te mogućnosti. „U kontekstu susednih država i Evrope, koje su išle jednim smerom, mi smo išli drugim. Dok su jedni donosili zabranu negiranja genocida, mi dolazimo do tačke da ćemo kažnjavati one koji događaje u Srebrenici nazovu genocidom, iako je to ustanovljeno nakon sudskih procesa“, rekao je.

O proslavi pobede Novaka Đokovića

Upitan o proslavi povodom pobede Novaka Đokovića na Vimbldonu i stavu dela javnosti da je trebalo da bude pomerena za jedan dan, da je neprimereno i slično, Ilić kaže da je mišljenja da to nikako nije slučajnost „jer se radi o jednom javnom događaju“ i da je to „dobrodošlo vlastima da time mogu da prekriju i onaj mali pokušaj, ono malo okupljanje ljudi koji žele da odaju poštu žrtvama genocida u Srebrenici“.

„Ukoliko postoji volja politička, može da se pomeri veoma lako doček sportista, pa pobedili ma gde“, dodaje.

Vučićev odlazak u Potočare: „Mislim da je to izvedeno pomoću Fondacije Bila Klintona“

Zvaničnici Srbije nisu bili u Potočarima, a Ilić primećuje da celog dana nema ni ikakvih vesti u medijima, izjava… On navodi da je dolaskom Vučića za premijera bio poslednji pokušaj pomirenja, „kada je on bio u kampanji promene svog imidža“. „Jedna od tih stvari je bio i projekat regionalnog pomirenja, za koji se govorilo da će biti najbolji ikada lansiran iz Srbije, da će ti odlični odnosi u regionu biti temelj buduće politike i odnosa. I on je te 2015. godine otišao u Potočare. Danas jedino u Večernjim novostima nalazim vest da je „sedam godina ćutanja“ zbog pokušaja ubistva premijera, kao niko ne odgovara za zločine nad Srbima i to prenose neki drugi mediji i time obeležavaju zapravo sedam godina faktički poraza procesa pomirenja koji se vodi u Srbiji… A kako je došlo do dolaska u Potočare – to je deo Vučićeve kampanje. Mislim da je to izvedeno pomoću Fondacije Bila Klintona koji je te godine bio u Potočarima. I on je zapravo bio jedini koji je komentarisao kako je došlo do kamenovanja, rekao je da je tu bila greška u scenariju, da je Vučić trebalo da dođe malo kasnije kada je molitva i da dođe samo na komemoraciju, da do svega toga ne bi došlo. I Ćamil Duraković kod njega gostuje na tribini“, navodi Ilić.

Kada je Vučić te iste godine kao premijer odneo pomoć Srebrenici, rekao je da niko sestrama ne može da vrati braću, ni majkama sinove ili decu, ali da možemo da gledamo u budućnost i da je učinimo drugačijom. Na pitanje gde je ta budućnost, Ilić kaže da misli da smo stigli „u budućnost koju je projektovao Vučić sa svojom partijom SNS“.

„Kada dolazi na scenu SNS imamo integraciju tehnokratske inteligencije iz G17 i DS koji prilaze SNS jer žele da ostanu i igri i imamo radikale koji ulaze u SNS i taj spoj, sa Vučićem na čelu, dao je koncept pomirenja čije rezultate mi danas vidimo na sceni“, naglasio je Ilić.

Smatra da će se verovatno ići dalje – u smislu kažnjavanja svih onih koji događaje u Srebrenici nazivaju genocidom, a „možda se i desi da se donese kontra rezolucija „od one nesrećne iz 2010″ i sl.“

Nesuočavanje sa ratnim nasleđem je izrodilo niz pogrešnih koraka, ocenuje pisac. „Zbog tabuisanja genocida u Srebrenici čine se takvi koraci da u našim medijima možemo da vidimo da se napad na Ukrajinu predstavi kao napad na Rusiji“, navodi.

Kaže da je „genocid – pravno pitanje dokazano na međunarodnom sudu, što znači da je to suštinsko pitanje“ iz čega mora, kako ističe, da slede konsekvence da bude i terminološki prihvaćeno, da bude prihvaćeno i raznim uredbama i rezolucijama i usvojeno u parlamentu.

U skladu sa tim, naglašava Ilić, trebalo bi da budu donesene neke odluke da se izvrši memorizacija takvog događaja u politici, u obrazovanju, u kulturi Republike Srbije.

Ilić kaže da je zanimljivo koliko se vodi računa o tamponiranju svake tačke društvene i kulturne sfere, „pa je tako film „Quo vadis, Aida“, faktički zabranjen na RTS i da je prema rečima rediteljke ta zabrana došla s vrha“. Kaže da iako su to demantovali sa javnog servisa, da to nije tačno, navodeći da je rediteljka smatrala (kad je počinjala s projektom) da je logično da i Srbija učestvuje u koprodukciji, „a da je došlo do blokade i da zatim je počela kampanja za „Daru iz Jasenovca““.

Posle propasti performansa „Vučić u Potočarima“, odustaje se od pomirenja i zapravo se ide na drugu stranu, kaže Ilić.

Izvinjenje je samo jedan gest, simbolički, i ukoliko to reprizirate više puta, to postaje besmisleno – a da pri tom ne radite ništa i unutar društva sprovodite politiku sankcionisanja svakog oblika pokušaja izvođenja pomirenja u javnoj sferi, kaže Ilić. On naglašava da iza takvog gesta treba da dođe nešto konkretno, „a to je – mi imamo dokumentaciju o tome, znamo gde su tela ubijenih zarobljenika, učestvovaćemo aktivno u pronalaženju ostataka“.

„Mi smo danas u jednom režimu koji na svom čelu ima više ljudi, poliitčara, bivših generala učesnika raznih ratnih operacija koje su se završavale ratnim zločinima“, kaže Ilić dodajući da oni svoju odgovornost prenose na krivicu naroda. „A sama stvar pojedinačnih ratnih zločina svodi se na to da se utvrde krivci za ta nedela i da se utvrdi odgovornost“, ističe.

Ilić smatra da ljudi koji su aktivno učestvovali u tome ne žele da priznaju tako nešto i oni će na tome insistirati do kraja. Ne možemo očekivati od njih da izvrše takvu vrstu procesa pomirenja, dodaje.

„Činjenice govore da ova politička elita, sa svojom intelektualnom i kulturnom elitom – ne može da izvrši sam proces pomirenja, naprotiv samo će ga ugušiti… Ovde postoji jedna simulacija pluralnosti u javnom diskursu. Ova elita ne može to da izvede“, ocenio je pisac.

Unutrašnja kampanja forsiranja koncepta nepovernja traje jako dugo, zaključio je pisac Saša Ilić.

(N1, Foto: N1)