Skip to main content

IGOR MIHALJEVIĆ: Tata, šta si radio u ratu i na Egzitu?

Vojvodina 10. јул 2022.
4 min čitanja

Neverovatno koliko je čoveku malo potrebno da bi bio srećan, i još je neverovatnije koliko je teško uhvatiti to malo. Dok sedim u pres centru i prepipavam stvarnost sa kolegama, uglavnom sredovečnim ljudima, posmatrao sam mlade novinare i novinarke koji možda nikada neće razumeti zašto je naša reporterska generacija toliko kritički raspoložena kada izveštava sa Petrovaradinske tvrđave, bez obzira na medij u kome neko danas radi, ili je radio/la pre 20 godina.

Reći ćete “dobro, to je sasvim normalno kada usledi smena generacija. Ili, “ti mladi ljudi nisu bili u prilici da iskuse istorijske događaje koji su oblikovali Egzit”. I sve je to tačno.

Čini mi se da smo mi “matorci” na Egzitu potišteni zato što u Srbiji ne postoji društveno-kulturni mehanizam prenosa iskustva sa starijih na mlađe, krivicom obe demografske grupe dodao bih. U tom manjku komunikacije, pustom, brisanom prostoru između generacije X i Z, najgori se ološ snašao kao riba u vodi, lažu nas i potkradaju, dok stvarne potrebe, želje, nadanja i strahovi radno sposobnog dela populacije ne dopiru do druge ili treće strane starosnog spektra. Sve počinje i završava na tome da smo mi matore prdonje i smarači, a oni su plitkoumni imbecili željni lažnih vrednosti.

Egzit godine 2022. delimično je takav kakav je upravo zbog starosne segregacije među ljudima koji inače slušaju i vole manje-više iste stvari. Kada bi u Srbiji postojao transfer znanja i emocija ispečenih u uslovima gerilske borbe između svih “mladih generacija”, onda bi i Egzit bio drugačiji.

Nego, građanin Kejv.

Stavite me na krst i okačite o “Galensovu” zgradu, ali sinoćni koncert Nika Kejva i pratećeg mu benda The Bad Seeds nije najbolji od kako su južnoslovenska plemena odlučila da napuste tu tamnicu naroda, pa im sada iz banana rajskih vrtova ljudi beže glavom bez obzira u države totalno neoduševljene Rusijom i Kinom. Ne, to je bio odličan koncert i emotivno nabijen nastup velikana muzike koji u tzv. Jugoslaviji ima dobru i vernu publiku, međutim usled nekoliko faktora šou viđen u petak nije nas fizički i duševno rasturio koliko su očekivali verni pratioci Kejva sa beogradskih, solističkih nastupa australijskog muzičara.

Kao prvo, Nik Kejv ima 64 godine i nedavno je, u rasponu od svega sedam godina, sahranio i drugog sina. Dalje, dinamika nastupa te odabir i raspored pesama smirivali su, a ne razbuktavali energiju na način koji smo inače navikli. Bend je doduše počeo “ciglom u glavu”, jako i moćno, i sve je najavljivalo koncert u znanom ruhu, međutim bend se opredelio za drugačiju izvedbu i to je više nego okej. Lično mi se čini da je takva odluka štetna po energiju, pogotovo na otvorenom prostou i festival kakav je Egzit, ali to ne umanjuje činjenicu da je publika srećna napustila livadu, pogotovo oni koji su sa Kejvom zajedno na trenutak delili mikrofon.

Istovremeno, Kejv se tokom nastupa žalio da će se bina raspasti, naglas je korigovao umetnike pored sebe, što mu uzgred dobro leži, a nije mu pomogla ni elektronska buka koja se jasno čula tokom suptilnih kompozicija i pauza između pesama. I, šta smo na kraju imali?

Odličan koncert i oporu konstataciju na koju nas je već opomenuo bend The Cure pre tri godine, a koja otprilike glasi ovako – muzički festival koji drži do sebe mora ugostiti jake, velike svetske bendove ma koliko nam se oni nekada činili kao neaktuelni tezgaroši izvađeni iz naftalina. A, to nas dovodi do grupe The Exploited.

Budući da je britanski Discharge otkazao nastup, The Exploited su nastupili u terminu kada su ih mogli čuti i ljudi koji su išli na Kejva. Za to su vreme na Fjužn bini koncerte imali Marčelo i Bojana Vunturišević, što je opet pokrenulo lavinu nezadovoljstva među posetiocima koji imaju tu manu da vole muziku, a ne besmislene ritmove, melodije i krivična dela u formi recitovanja. Ukratko, gore navedeni umetnici nagurani su skoro u isti termin i njihovi fanovi, a nema ih malo, morali su da biraju koga će da propuste. A krš muzike koliko ti duša hoće.

Nego#2, The Exploited.

Trenutak tokom pesme “Sex and Violence”, kada se razgaljena masa popela na binu i počela da luduje sa bendom, mora da se ubaci u neki udžbenik za građansko vaspitanje i da se klincima pokazuje pred svaki Egzit. Zašto je ova grupa relevantna duže od 40 godina, kakve su im pesme i nastupi, na koji su način uticali na brojne bendove koji su danas popularniji od njih samih, i zašto su, kao i uostalom Napalm Death juče, više ličili na Egzit nego što Egzit sada liči na sebe – sve smo te odgovore mogli čuti i videti na Eksploziv bini, ali šta da se radi kada mlad svet čeka u redu ispred štanda kuće “Iv-Sen Loren”. Ima tu i neka arkadna igra, pitam omladinu u redu zašto čekaju.

“Ah, pa prvo to odigramo, a posle daju nešto besplatno”. – Aha, razumem, a rezultat? “Kakav rezultat?” – Pa, rezultat te igre koja se igra, da li vam treba neki određeni skor za poklone? “Ma, ne, svima ih daju…” Rekao bih sada toj osobi “Fuck The System”, ali to nažalost nije mirisna nota ili krpica. A beše i jedna druga krpica, prava i stvarna.

Na Egzitu me ljudi zaustavljaju i pitaju svašta, evo već duže od 20 godina, jer svugde bazam i nosim vidljiv akreditiv – sasvim prihvatljiva žrtva i rado pomažem pogubljenima, žednima, radoznalima, itd. Ali, ah, to prokleto ali, na ovom me je Egzitu zaustavio mladić sa devojkom da mi se požali i zatraži jednu sasvim drugačiju vrstu pomoći.

Njega su tokom prve večeri dva puta fizički napali zato što je nosio majcu sa natpisom “Antifašista”. Pokazuje mi pocepanu maju, kaže da je pročitao na mom akreditivu da sam novinar, izvinjava se što me je zaustavio i želi da mi to prenese – pa šta mu bog da. Sve se to dogodilo na putu do Egzita, u Evropskoj prestonici kulture, a neko se uporno trudi da nas ubedi da to nije ni u kakvoj vezi sa slovima-simbolima ruske agresije na Ukrajinu, koji malo-malo pa se pojave u tzv. gradu, niti sa onim spomenikom “nevinim žrtvama”, kog će valjda potomci pravih nevinih žrtava srušiti čim se za to ukaže prilika.

I možda bih sve to lakše i podneo da mi se momak ne jada na istom onom mestu gde sam pre 21. godine pričao sa aktivistima iz nevladinog sektora, a bogami i iz vladinog, kada su učili mlade Egzitaše o važnostima demokratije, ljudskih prava, pravne države, tolerancije, zaštite od zaraznih bolesti, alkoholizma i narkomanije i naravno – nemerljivoj potrebi da se obračunamo sa svim pojavnim oblicima fašizma u našem još ranjivom, protodemokrtskom društvu.

Ali jebiga, klinci odoše na (t)rep i cajke

(ZTZ, Foto: David Gruhonjić)