Uz rizik da se jedan od najvećih savremenih vojvođanskih umetnika naljuti što mu ime, po ko zna koji put, prišivamo nekakvim političkim diskusijama, ipak, neka ide i ovaj tekst. Đorđe Balašević nam je odavno možda rekao šta misli o tome što uvek očekujemo od njega da bude naš glas koji dopire do tamo negde, jako daleko, i do tamo nekih, jako dalekih. Teško je o njemu bilo šta napisati, a biti siguran da mu ime nisi ukaljao svojim slobodnim interpretacijama, pa evo i sad već problema sa prethodnom rečenicom. Prvo, ko smo to mi čiji je on glas, drugo kad smo ga pitali da on to bude i treće da li su dobro shvaćeni davno napisani stihovi:

„Imo bi ja štogod kasti da se čovek zaprepasti. Paz´ da ne bi.
Svi to vide, svima jasno, samo ja da kažem glasno, a? Dodj´te sebi.”

Pa ipak, u ovom trenutku, nema korisnijeg koncerta, ma ne ni koncerta – nego okupljanja, druženja, ma ni korisnijeg zajedničkog stajanja – toliko da budemo jasni, od onog koje je najavljeno za pretposlednji dan prethodne godine u Beogradu i devetnaesti dan Nove godine u Novom Sadu. Birao on ili ne, gospodin Balašević je ponovo biran. Stotine prijatelja, stvarnih i virtuelnih, obradovalo se najavi ovih zajedničkih stajanja, videvši ih kao šansu da se nađu u jednom stanju normalnosti tokom tih nekoliko časova balaševićizma. Biti „u normali“ odavno je postalo luksuzno stanje, što zbog toga što je Srbija danas vođena društvom kakvim je vođena, a malo, mora se reći, i zbog toga što su koncerti gospodina Balaševića u ovoj našoj ravnici davno postali ređi i od prestupnih godina. Lepo je bilo videti ozarena lica prijatelja i lajkovima i šerovima i fejvovima okićene, kako i dolikuje pretprazničnom raspoloženju, statuse virtuelnih prijatelja, a sve to zbog misli, pesama, melodija jednog čoveka-simbola stanja koje je postalo, ne samo luksuzno, već i pomalo zaboravljeno.

Međutim, ozbiljnije je pitanje od mnogih drugih, bezveznih, kojima smo se (i) prethodne godine bavili – šta posle njega, ako je to stanje normalnosti u našem Novom Sadu i okolini još samo viđeno na njegovim koncertima? Bože prosti, neka nam gospodin Balašević poživi još dugo, ali treba razmišljati šta ćemo ako jednog dana, kako je rekao nedavno u razgovoru za NIN, možda zaboravi šta sledi iza „Znate l’ priču o…“? Šta smo naučili, kome smo naučeno ispričali? Pesme su mnogo rekle, a mnogo je govorio i on između stihova, podsetivši nas: „Svi to vide, svima jasno, samo ja da kažem glasno…” Da li ćemo biti glasniji u Novoj godini i šta ćemo reći? Ako smo “mi” s početka ovog teksta zaista “mi” – i razumemo se i bez prebrojavanja i dodatnog objašnjavanja, da li smo se spremili da normalnost posle devetnaestog u Novoj godini preselimo i van koncertne hale?

Nije da nema nikog ko bi znao i umeo da povede, nije da se nema s kim i za koga, nije da se nema za šta i zbog čega potruditi i reći glasno ono što se vidi i što je jasno. Režim sedi na najtanjoj grani od kad se vere po našim životima i nema više kud. Do besmisla su ogolili svoj sistem funkcionisanja, da više ni sami sebi ne veruju, odavno im i iz njihovih redova neko seče tu granu na kojoj sede. Sad se već čini da se oni više ništa i ne pitaju, nego je nejasno ima li ko da im pokaže put dole.

Jedan čovek je već godinama radio javan posao tako da su ljudi u njemu videli nadu za 2017. i mnoge sledeće godine. Zasmetao je i režimskim kerama. Nije da nisu pokušavali da mu prišiju svašta, ali džabe – toliko su se sami ogolili i preterali van svakih granica čak i u tim pokušajima napada na njega, da im niko i nije mogao poverovati. Svi građani su, na razne načine, osetili to odsustvo normalnosti iz naših života i okoline – majke su postale krive jer su majke, radnici krivi jer im se ide u toalet pa moraju u pelene, materijalno siromašna deca kriva jer nemaju novca pa im treba dečiji dodatak, novinari krivi jer postavljaju pitanja, opozicija kriva jer postoji.

I pre nego što svi postanemo krivi što postojimo, možda da se više ništa ne čeka, nego da se u ovoj godini sve kaže kako jeste, kad treba i kako treba, a ako ne ranije, eto šanse već u aprilu. Gospodinu Balaševiću izvinjenje što se bez njega nije moglo početi, a evo, ni završiti, još jedno piskaranje s političkim prizvukom, uz najlepše želje za devetnaesti u Novoj godini. Toliko smo padali svih ovih godina, da nam je valjda neophodno da imamo neke definicije, nešto ili nekog ko nam je paradigma života koji većina živi tek ponekad i koji bi bilo tako dobro preseliti iz koncertnih hala u malo prostranije predele. Kako bi to bilo lepo – videti sve te ljude kako zajedno stoje, jednako srećni i kad nije devetnaesti.

Kako bi to bilo lepo – da dođemo sebi.

(Autonomija)