S obzirom na to da sam u vreme kada je ubijen Zoran Đinđić imao samo 12 godina, ne znam mnogo o tome kakva je bila politika tadašnje Demokratske stranke prema Vojvodini, a još manje da li je i kakav plan za Vojvodinu možda imao ili nemao Zoran Đinđić. Ali, znam da Zoran Đinđić nije bio. On jeste. Zamislimo da postoje nekakve ankete u kojima bi građani birali između Zorana Đinđića i svakog viđenijeg današnjeg političara ponaosob na pitanje: „Čijim rečima biste više verovali?“ Zbog toga što je to imaginarna situacija, ne mogu napisati da tvrdim, ali mislim da svi možemo pretpostaviti kakav bi bio ishod verovatno svakog takvog „duela“. Nije teško zamisliti ni situaciju kako u svakoj od tih anketa ime Zorana Đinđića pobeđuje sa veoma velikom razlikom u glasovima.

Predstava o zdravom odnosu čovek-politika-društvo u glavama mladih intelektualaca, studenata veoma je važna. Nema savršenog čoveka pa ni savršenog političara, ali Zoran Đinđić je uspeo da ostane za korak ispred ostalih i posle smrti, jer njegove ideje i danas se predstavljaju kao one koje su mogle biti uistinu dobre i ostvarljive. Da li bi to tako baš i bilo, nikada ne možemo znati, ali takvo mišljenje je uvreženo među njegovim savremenicima, pa čak i među onima koji su u vreme njegovog najvećeg stvaranja bili tek deca. A to je veliki uspeh.

Iako se ovih dana puno raspravljalo o tome da li neko, i ko, zaslužuje da nosi naziv naslednika politike Zorana Đinđića, ko je iskren u odnosu prema njegovom liku i delu a ko ne, mislim da su takve rasprave nepotrebne. Odlično je to što postoji predstava o jednoj takvoj ličnosti, o zamišljenom idealnom putu društva. Zoran Đinđić nije uspeo da prođe tim putem do kraja, ali možda neko drugi, jednog dana, ponesen upravo istom željom i jednakim optimizmom, ipak hoće. Zbog toga Zoran Đinđić zaista nije samo prošlost Srbije, ali su njegove ideje u godinama nakon njegovog ubistva svakog dana pomalo gubile bitku sa politikantstvom koje je postalo gotovo dominantna pojava na političkoj sceni Srbije.

Ipak, smatrati da su svi današnji političari isti je veoma pogrešno. Nisu. Zar zaista želimo da verujemo da je svakom ko želi da aktivno učestvuje u izgradnji napretka svoje zajednice, grada, države pa i celog sveta, važno samo da ostvari ličnu dobit? Ne. Sigurno nije tako. Ali, gde su onda ti ljudi? Sasvim je logično postaviti takvo pitanje. Ima ih svuda. Ima ih i na našoj političkoj sceni, verovatno u svim strankama. Sledeće pitanje je zbog čega nisu vidljivi ili ostaju u senci onih drugačijih? To je pitanje hrabrosti i entuzijazma. Ne može se samo sedeti sa strane i čekati da prođe vreme, dočeka nekakav savršen trenutak. Za ispravna dela, uvek je pravo vreme. Kritikujte, negodujte, pohvalite svoje saradnike, ali i neistomišljenike, ako su to zaslužili. Ukažite na problem, bez straha. Današnja mladost našeg društva najčešće je zaokupljena strahom da neće pronaći posao nakon školovanja. Mnogi među njima učlanjuju se u različite političke partije, jer su takav korak prepoznali kao šansu da brže stignu do novih mogućnosti. Međutim, sigurno je da pri odabiru stranke postoji i neka ideja za koju se svako od nas vezuje. Ako je već tako, ako ste već tamo i imate tu stranačku knjižicu, onda iskoristite to i kako biste učinili nešto dobro za ideju u koju verujete, zajedno sa svojim istomišljenicima. Naravno, posledica života u Srbiji je i ta da se za svaku ideju unapred pitamo da li je bilo kakva akcija vezana za njenu realizaciju vredna baš našeg truda, jer između ostalog, užasna finansijska situacija, ali i tromost kao dominantna osobina ovog društva, učinili su da nam uvek treba dodatna injekcija samopouzdanja da se pokrenemo i počnemo da razmišljamo kako ustvari i možemo nešto da uradimo.

Nemoguće je da su mladi ljudi ostali bez ideja. Možda su samo u nekom trenutku prestali da veruju da imaju mogućnost da ih ostvare. To je sve više izraženo i kod mladih koji su odlučili da kroz angažovanje u nekoj stranci doprinesu boljitku svog i života svoje okoline. Odustaju, odlaze, prestaju da veruju u ono zbog čega su u stranku došli. Ponašanje pojedinaca ili grupa, izneverenost ideje ili nešto treće lako mogu biti razlog za odustajanje, ali izaberete li malo teži put, nećete odustati, a vaša hrabrost postaće magnet za druge koji su razočarani kao i vi. Politikantsvo, zakulisne radnje i večite afere bez svog epiloga, kao i dogma o političarima kao nekakvim lošim ljudima željnim da sve što postoji uzmu za sebe, učinili su da čak i među podmlatkom stranaka ima malo onih koji zaista veruju da će njihov angažman promeniti nešto.

Želeti dobro za sebe je sasvim u redu. Ipak, kroz pružanje sebi, uvek moramo pružati i sebe, drugima i idejama u koje verujemo, kako bi postojao balans koji će nam doneti istinsku želju da se svakog narednog dana trudimo više nego juče. I sasvim je u redu ako do sada niste verovali da baš vi možete, svojim idejama, promeniti tok stvari. Ovo društvo pružilo nam je previše trulih primera, a oni su, bez sumnje, učinili mnogo za demotivaciju svega i svih koji su imali to nezadovoljstvo da isprate njihova dela. Ipak, već sutra, svojim stavom i akcijom možete dati doprinos izgradnji boljeg okruženja za sve nas. Na početku ćete možda biti sami i neshvaćeni, ali vremenom, vaša energija biće prepoznata od sve većeg broja ljudi. Upravo se o tome radi u politici.

(Autonomija)