Predsednik SDP Srbije Rasim Ljajić pre nekoliko dana gostovao je u jednoj emisiji na RTS-u i, slušajući ga, nisam shvatio kako je moguće da je tokom trajanja emisije, nesmetano i bez ikakvih problema, sve vreme pričao o tome šta je dobro za stranku koju vodi, dok građana koje predstavlja i za čije se interese bori nije bilo ni u jednom trenutku, čak ni kao usputne teme. Možda je to bila greška voditelja, ali daleko od toga važnije je da gospodin Ljajić ni u jednom momentu nije imao problem da pred milionskim auditorijumom (ako je verovati istraživanjima, RTS je i dalje najgledanija televizija) sve vreme govori o tome koji bi bio strateški dobar potez za SDP Srbije, pa se tako u nekoliko minuta moglo čuti svašta, od SNS-a do LDP-a kao saradnika, a o odgovornosti za (ne)urađeno tek nije bilo reči. Od nagađanja o tome da li će SDP Srbije proći cenzus u slučaju izbora i ako neće, koliko će im faliti procenata, do toga da li je podobniji partner SNS ili LDP i šta je najpametnije za SDP Srbije?!

Kao građanin i neko ko je pogledao emisiju, smatram da nije bila vredna gledanja ni u jednom svom trenutku, jer gospodin Ljajić nije pružio nikakav odgovor koji bi se ticao građana, nije ostavio nikakav utisak, osim umornog političara bez ideje o čemu više da govori i pokušaja da u svoju komfornu zonu, u kojoj neće biti mesta za istinski bitne teme, makar provuče građane i njihov standard. Na moje razočarenje i iznenađenje, kao iskusnom političaru, čak ni ovo drugo mu nije pošlo za rukom. Ovo nije problem gospodina Ljajića, ovo je problem građana.

Da li su građani bilo kada tema na političkoj sceni Srbije? I ako je odgovor ne, kako je moguće da to ne prepoznajemo? Ako su tema samo političke stranke i njihovo preživljavanje od jednog do drugog izbornog ciklusa, zašto smo dozvolili da to tako bude? Kako je moguće da je njihovo egzistiranje na političkoj sceni bitnije od preživljavanja građana?

Treća dimenzija moći o kojoj govori sociolog i profesor njujorškog univerziteta Stiven Luks, postoji onda kada su ljudi predmet dominacije i prihvataju tu dominaciju. Osim toga, bitno je pomenuti da je ponekad donošenje ne-odluka jednako dobro za nosioce moći koliko i donošenje odluka, jer na taj način takođe može doći do isključivanja svake mogućnosti da neka potencijalna pitanja budu aktuelizovana, a samim tim i interesi onih kojima se ne dozvoljava do dođu do reči ostaju neostvareni. Koliko dugo to može da traje i jesu li građani Vojvodine i Srbije svesni da su višedecenijski potcenjena masa čiji su interesi i pitanja od drugorazredne važnosti za političke elite u Srbiji? Nema sumnje da je vladajuća većina, na čelu sa (još uvek) prvim potpredsednikom vlade Aleksandrom Vučićem naučila jednu jako važnu lekciju, a to je kako ostvariti dominaciju nad masama. Potpunu i neupitnu. Aleksandra Vučića ne samo da niko više i ne pita o tome zašto je prvi deo njegove političke karijere obeležila pripadnost antievropskoj i anticivilizacijskoj stranci Vojislava Šešelja, već ni on, zanet svojim „pobedama“ u drugom nivou svoje karijere, više ne oseća nikakvu potrebu, a još manje odgovornost, da o tome govori. Nije on jedini takav primer, to je veoma čest slučaj sa brojnim događajima i ličnostima u Srbiji. Valjda je logično pitati čoveka kako i zašto je došlo do tako drastične promene u političkim uverenjima za koja se zalaže.

Kod analize moći, jednu od najvažnijih tema predstavljaju sukobi, opažljivi skriveni ili neskriveni, ali i latentni, između interesa onih koji moć poseduju i interesa onih koji se isključuju kao tema. Prema Luksu, latentan sukob je takav zbog toga što do stvarnog ne može doći pre nego što oni koji su podložni dominaciji od strane nosilaca moći ne postanu svesni svojih interesa. Dakle, nema stvarnog suočavanja interesa i želja između vladajuće većine i građana, jer verovatno nema svesti o tome šta građani Vojvodine i Srbije zaista žele. I konačno, da li nam je i samima prilikom izlaska na birališta važnije da glasamo za političku stranku zato što zaista verujemo u vrednosti koje promoviše, a koje bi trebale da proizvedu bolji život, ili nam je malo važnije da pobedi zato što je ona naš izbor, ma kakav taj izbor bio i iz ma kakvih razloga ta stranka bila naš izbor.

Drugim rečima, ako su političke stranke u Srbiji u potpunosti uspele da nas ubede u to da glasamo za njih samo zato što su to one i samo zato što su to njihovi lideri, onda smo u dubokom i ozbiljnom problemu. U tom slučaju, nevoljko dubok naklon svima njima što su u tome uspeli, ali gorak osećaj ostaje zbog toga što se čini da su građani na takvo stanje pristali bez bilo kakve borbe. Pobeda je ostvarena effortlessly, a takav model ponašanja i pristajanja na sve što su ideje jedne stranke bez kritičkog osvrta ka njihovom delanju pre izlaska na birališta, nove generacije u velikoj meri prihvataju kao jedino moguće ponašanje u situaciji večite izborne kampanje.

Iz istog razloga, Aleksandar Vučić i njegova SNS danas mogu da se odluče za nove izbore a da pritom ne moraju da odgovore na najosnovnije pitanje, a to je zbog čega su oni u ovom trenutku važni za građane ove države. Da su važni za SNS i da je to iz perspektive stranke razumljivo, to znamo. Bez potrebe da sada ocenjujem odluku o izborima kao dobru ili ne u ovom trenutku, smatram da je veoma važno da u narednom periodu javnost insistira na tome da sazna zbog čega su oni važni za GRAĐANE. Znamo zašto su važni Aleksandru Vučiću, znamo da je Rasimu Ljajiću važno da pronađe svoje mesto u novoj raspodeli snaga. Koliko i zašto su izbori važni za građane jedino je pitanje kojim bi kritička javnost trebala da se bavi.

I na kraju, pomenuću ono što će biti jedina prava tema za nas iz Vojvodine u vremenu koje dolazi i koje će biti vreme predizborne kampanje, a to je Vojvodina, moramo razumeti da Vojvodina pre nego što izađe na birališta mora da odluči o tome koji su njeni pravi interesi i šta je ono što želi. Očigledno je da smo pred vratima ozbiljnih promena, a ponekad je u takvom vremenu važnije kako ćete na te promene reagovati, ako već ne možete da ih sprečite. Jedna stranka je na talasu „pobeda“ već unapred ubeđena u svoj trijumf u Vojvodini. Neka im takvo uverenje. Međutim, imaju li oni politiku prema Vojvodini? Kakva je ta politika? Zašto je ona dobra za vas? Pre nego što im poklonite poverenje, razmislite imate li odgovore na ova pitanja. Ako ih nemate, onda to znači da nemate apsolutno ni jedan razlog da pristajete na takvu politiku. Sve drugo je bezglavo predavanje poverenja u ruke ljudima koji su vas ubedili da su pravo rešenje, bez da su morali i da ponude bilo kakav dokaz za to.

(Autonomija)