Skip to main content

‘Ideja sindikata je klasna borba, a ne samo pregovori o visini zarade’

Građani 18. sep 2022.
6 min čitanja

"Strategija borbe, a ne strategija preživljavanja"

Borbeni sindikat je pre svega sindikat koji je zasnovan na ideji klasne borbe, odnosno na ideji da postoji nepomirljivi sukob između poslodavca i radnika; radnika koji se bore za bolje uslove rada, za veću kontrolu nad radnim mestom i, na kraju krajeva, za veću platu, i poslodavca koji se uvek bori da ubere što veći profit, ističe za Autonomiju Srđan Atanasovski iz Radničkog glasa. Dodaje da takav sindikat pretpostavlja strategiju borbe nad strategijom preživljavanja, odnosno da mu je najvažnija kontrola radnika nad radnim mestom i uslovi rada, a tek zatim pregovori o ceni rada.

– Mi vidimo, u bezbroj primera u Srbiji, da se najveći probemi sa kojima se radnici suočavaju ne mogu rešiti samo tako što će im se povećati plata. Ljudi u Aptivu, žene koje imaju reumatske promene na zglobovima, one mogu da imaju platu i 1.000 evra i 2.000, ako one tako rade, one će i dalje imati urušeno zdravlje i neće moći tako da provedu svoj životni vek – ističe naš sagovornik.

Atanasovski dodaje da bi njihov položaj jedino mogao da se popravi zahvaljujući sindikatu, kada bi se zahvaljujući njemu zaposleni izborili za to da učestvuju, na primer, u formiranju norme, ali i u tome kako će se proizvodni proces odvijati ili koliko će radnika biti zaposleno, bez obzira što je to nešto na šta poslodavci sigurno neće pristati.

– U McDonaldsu, u basenu Bor, imamo probleme pošto poslodavci neće da zaposle dodatne radnike iako su oni preko potrebni. I sada, postoji mogućnost da se radnici ne organizuju oko toga da im se povećaju plate, nego da se primi još ljudi. Ili recimo, u Aptivu, da se koriguje norma. Radnici koji sada iz Fijata odlaze u Slovačku, kažu da je tamo norma i do dva do tri puta veća – navodi Atanasovski.

On ističe i da svaki momenat mira između radnika i poslodavca nije momenat u kojem su oni došli do ostvarenja zajedničkih interesa već samo jedno primirje u klasnom ratu.

Srđan Atanasovski (Foto: Autonomija)

– Ta primirja su na neki način važna, jer borbeni sindikat ne znači da se svakog dana štrajkuje ili da se događa nešto što izaziva stres na radnom mestu. To niko ne želi, ali ono čega radnici u takvom sindikatu treba da budu svesni jeste da su uslovi kada imaju miran dan na poslu, bez konflikta, da je to primirje u kome se klasna borba stišala i u kome imamo vremena da se pregrupišemo i tražimo više – navodi Atanasovski.

Želimo da postignemo to da se poslodavci boje sindikata, da se boje organizovane radničke klase, dodaje on, uz opsku da su za velike pobede bitne velike brojke.

Samoorganizovanje

Upravo iz tog razloga Atanasovski vodi radonicu „Kako do borbenog sindikata?“, čija je jedna sesija nedavno održana i u Novom Sadu, u Omladinskom centru CK 13.

Učesnici, objašnjava Atanasovski, dolaze iz dve grupe: onih koji jesu u sindikatima i onih koji sa sindikatima, bar za sada, nemaju nikakve veze. Zajednička im je želja da se poboljša organizovanje na radnom mestu, i da se ljudi zajednički udruženo bore za poboljšanje materijalnog položaja.

Polaznici su u kamernom okruženju CK13, tokom dva dana, raspravljali o istorijatu sindikata i radničkog organizovanja, ulozi levice u organizovanju radnika, a imali su i radionice o pronalaženju rešenja za konkretne situacije na terenu. Opuštena atmosfera i činjenica da zajedno sede i ljudi iz sindikata i oni van njega je nešto što je izazvalo dobre utiske i kod Dalibora Antanasijevića, koji je predsednik Odbora za kožu, tekstil, odeću, obuću, hemiju, plastiku i gume Industrijskog sindikata Srbije.

On za Autonomiju ocenjuje da je u pitanju odlična stvar i da će preneti sva saznanja kolegama u sindikatu, kao i da će razmotriti mogućnost da se ovakve obuke prošire diljem Srbije, kako bi se što više radnika organizovalo na svojim radnim mestima. Kako kaže, radnička svakodnevica je takva da poslodavci ko poslodavci – pritiskaju, zastrašuju, maltretiraju radnike, ne dozvoljavaju im da se sindikalno organizuju, bez obzira što na taj način krše i Ustav i brojne povelje čiji je Srbija potpisnik.

Dalibor Antanasijević (Foto: Autonomija)

Mi ćemo morati da privedemo razumu poslodavce, jer jednostavno neće imati ko da im radi. Strane privatne kompanije koje su ovde otvorene, one stalno traže radnike. A imate, na primer, situacije gde se na nivou opštine postigne dogovor kolika plata može da bude. Oni su možda voljni da daju više, ali ne daju im opštinari, znamo svi kakva nam je država i gde živimo – kaže Antanasijević.

Dodaje i da je izmena Zakona o radu iz 2014. godine bila na štetu radnika i da se od tada situacija pogoršava.

Stefan Jovanović iz Novog Sada, pripada drugom taboru zainteresovanih – nije član sindikata niti planira da učestvuje u njegovom radu. Ipak, cilj mu je, kaže, da se edukuje o ovoj tematici, a ako bude u mogućnosti, da drugima to znanje prenese, da radnike edukuje i osvesti kako bi pružili otpor bahatim poslodavcima.

– Mene konkretno interesuje da čujem tehnike. Teoretski me zanima kako to funkcioniše i da čujem iskustva drugih ljudi iz prostog razloga da bih ja, možda, mogao da prenesem dalje informaciju nekome kome to bude potrebno. Da budem neki most informacija, iz solidarnosti i empatije prema drugim ljudima koji su eksploatisani i zloupotrebljeni na svom radnom mestu, da bi bili svesni sopstvene snage – rekao nam je Jovanović koji je zaposlen u IT sektoru.

Atanasovski objašnjava da je Radnički glas prethodno učestvovao na sličnim radionicama na međunarodnom nivou „Organizing for power“, a da su nakon toga, koristeći različitu literaturu razvili bazičnu radionicu sindikalnog organizaovanja „Kako do borbenog sindikata?“, između ostalog pokušavajući da dođu do odgovora na pitanje kako do većine na radnom mestu. Veoma je, dodaje, zadovoljan razmenom iskustva među sindikalcima, ljudima sa terena i aktivistima koji žele da im pomognu.

Stefan Jovanović (Foto: Autonomija)

Izboriti se za sindikat

Atanasovski ocenjuje da sistem u Srbiji pogoduje nepostojanju sindikata, zbog čega je još potrebnije raditi na osvešćivanju radničke klase i da, iako nijedan sindikat nije savršen, ipak rade na izgradnji novih i poboljšavanju postojećih sindikata. To opet, nastavlja naš sagovornik, zahteva i identifikaciju negativnih tendencija u samim sindikatima.

– Te negativne tendencije nisu neka anatema, ne mogu da kažem da ovaj sindikat ništa ne valja jer on ima tendenciju poslovnog sindikata. To su neke stvri kojih treba budemo svesni, da ih osvestimo, kada smo u nekom sindikatu, da identifikujemo koji su to problemi i da se protiv njih borimo – istakao je Atanasovski.

Kada je u pitanju čest izgovor poslodavaca da, ako im se ne sviđa, mogu da odu jer na njihov posao čekaju brojni drugi radnici, Atanasovski kaže da je to najčešće blef jer poslodavac možda i može da nađe 20 ili 40 novih radnika, ali da će ga to koštati. A ako i nađe 40, neće moći da nađe 400, zbog čega je važno raditi na omasovljavanju sindikata preko puke reprezentativnosti.

– Naš pravni sistem uopšte ne prepoznaje pravnu razliku između sindikata koji ima 15 posto plus jednu osobu i koji ima, na primer, 99 posto radnika. Pravno gledano, ta dva sindikata imaju isti pravne položaj – reprezentativni su. Ali, ako pitate bilo kog sindikalca, bilo kog čoveka sa terena, on će vam reći da su to ogromne razlike.Vi u sindikatu koji organizuje većinu radnika na radnom mestu možete da diktirate mnogo, imate pregovarački potencijal koji prevazilazi puku reprezentatiivnost – kaže Atanasovski.

Ovo potvrđuje i Antanasijević koji je, podseća, bio na čelu sindikata u kompaniji „Magna seating“ u Odžacima, koji je 2019. dobio nagradu za najorganizovaniji sindikat u Jugoistočnoj Evropi. Okupljao je 1.100 od 1.600 zaposlenih i to je, kaže, bio osnov da pregovaranje s poslodavcem ide mnogo lakše.

– Kad sam imao 1.100 članova, ja nisam morao da dižem štrajk, samo zapretim i dobijem za radnika sve što treba. Posle su krenuli da maltretiraju ljude i prete. Evo sada „Magna seating“ traži 200 radnika, ali ljudi jednostavno neće da rade za taj novac. Neće niko da radi u uslovima gde te poslodavac pritiska, maltretira, šikanira, mobinguje, jednostavno neće – ističe naš sagovornik.

Radonica „Kako do borbenog sindikata?“ (Foto: Autonomija)

Atanasovski kaže da su iskustva ljudi sa terena, koji su imali uspeha u svom organizovanju, dodatni podstrek, da se uklapaju u platformu koju Radnički glas gradi, a koja se tiče saradnje sindikata iz različitih oblasti.

– Mi vidimo svoju ulogu kao organizacije koja će pospešiti takvu vrstu komunikacije između sindikata koji i nisu nužno usmereni jedni na druge. Kada bi se, recimo, sreli prosvetari i metalci, ili recimo naučnici i radnici u McDonaldsu? Nekad su u različitim savezima, nekada u različitim granama. Njih ta sindikalna birokratija, koja nužno nije loša i ima svoju ulogu, ali ih nekako udaljava i ne usmerava ih jedne na druge – rekao je on.

Atanasovski zato dodaje da je plan Radničkog glasa da u narednom periodu načini ključni korak, korak koji bi značio ulazak u konkretne kolektive gde bi direktno na terenu s ljudima prošli sve tehnike organizovanja i adresirali konkretne strateške zahteve prema poslodavcu i usagasili šta je potrebno uraditi da do ostvarenja tih zahteva i dođe.

Dalibor Stupar (Autonomija, naslovna fotografija: Pixabay)