Međunarodni krivični sud (MKS) u Hagu ima nadležnost nad zločinima počinjenim na teritoriji Ukrajine od novembra 2013. godine, bez obzira na nacionalnost počinilaca zločina, a zemlje potpisnice Rimskog statuta imaju obavezu da sprovedu nalog za hapšenje koji je izdao sud, izjavio je u razgovoru za ruski servis Glasa Amerike Pjotr Hofmanski, predsednik MKS.

Glas Amerike: Ruski predsednik Putin kaže da poternica ništa ne znači za Rusiju, pošto ona ne priznaje Međunarodni krivični sud. Šta ova poternica zapravo znači za Vladimira Putina?

Hofmanski: Ne znam šta potrenica znači za njega, ali mogu da vam kažem da je sa stanovišta Međunarodnog krivičnog suda to potpuno irelevantno. Prema statutu MKS, koji su potpisale 123 zemlje članice, odnosno dve trećine cele međunarodne zajednice, sud ima nadležnost za zločine počinjene na teritoriji države potpisnice statuta, ili države koje prihvataju jurisdikciju suda. Ukrajina je prihvatala nadležnost MKS 2014, a onda ponovo 2015. godine, 43 države su se obratile sudu zbog situacije u Ukrajini, što znači da su formalno pokrenule jurisdikciju. Želim da naglasim da sud ima nadležnost za zločine koje je počinio bilo ko na teritoriji Ukrajine, počevši od novembra 2013. godine, bez obzira na nacionalnost počinioca.

Glas Amerike: Pojasnite mi šta to zaista znači za Vladimira Putina, u smislu procedure? Da li je moguće da ga neka druga država, koja priznaje MKS, uhapsi ako, na primer, bude putovao van Rusije?

Hofmanski: To ne samo da je moguće, već i njihova pravna obaveza. Prema Rimskom statutu, koji je osnivački ugovor Međunarodnog krivičnog suda, sve učesnice imaju pravnu obavezu da u potpunosti sarađuju sa sudom, što se takođe odnosi na sprovođenje naloga za hapšenje. U praktičnom smislu, to znači da ako osumnjičeni putuje na teritoriju neke države koja je potpisnica statuta, ona ima obavezu da uhapsi tu osobu i preda je sudu.

Glas Amerike: Šta ako se neka strana ne povinuje toj obavezi?

Hofmanski: To se već dogodilo, imali smo slučaj poternice za Al-Baširom (Omarom al-Baširom, predsednikom Sudana, prim. nov) i mnoge države se nisu povinovale toj obavezi. To donosi posledice, očigledno postoje političke posledice, ali Skupština država stranaka Rimskog statuta, kao i Savet bezbednosti mogu da odluče da se neka država nije povinovala svojoj pravnoj međunarodnoj obavezi, i onda, jasno, postoje političke posledice. Naravno, niko ne može da prisili neku državu da se povinuje pravnoj obavezi u okviru sporazuma.

Glas Amerike: Želeo bih da se osvrnem na jezik koji je korišćen u ova dva slučaja. Govorimo o ratnim zločinima, a bilo je nekih spekulacija eksperata i analitičara o upotrebi reči genocid. Međutim, tu reč nismo videli u konačnom dokumentu…

Hofmanski: Ovde nije pitanje jezika. Genocid, ratni zločini, zločini protiv čovečnosti, to su pravni termini i svaki termin znači nešto prema Rimskom statutu. U ovom određenom slučaju, tužilac je izneo optužbe u vezi sa ratnim zločinima koje su osumnjičeni počinili. To su razmotrile nezavisne sudije koje su odlučile da ima dovoljno razloga da se veruje da su te osobe počinile te zločine. I rezultat toga je nalog za hapšenje koji je sud danas izdao.

Međutim, očigledno je da se time ne zatvara slučaj, ovo je i dalje u rukama tužioca. Da bi se ispunili uslovi za termin genocid, moraju da se zadovolje dodatni pravni elementi – u ovom slučaju namera navodnog počinioca. Isti je slučaj sa zločinima protiv čovečnosti. Rimski statut detaljno opisuje šta to znači. Nije na političarima da odlučuju šta je genocid, šta su zločini protiv čovečnosti ili ratni zločini. Mi koristimo pravne termine, što smo uradili i danas.

(Glas Amerike, foto: printscreen/VOA)