Institucije su dužne da nas štite od nasilja! Femicid je posebno krivično delo! Nasilje je izbor, za nasilje je uvek kriv onaj ko ga čini! Nasilnik se neće promeniti, prijavi nasilje! Zašto u u zaustavljanju nasilja aktivno, odlučno i iskreno ne učestvuju sve institucije ove države i svi građani ovog društva?

Ovo su, između ostalih, neke od poruka i upozorenja kojima aktivistička grupa „Žene za promene“ poziva građane na protest zbog ubistava, sve učestalijih i brutalnijih femicida  – u nepuna tri meseca u porodičnom nasilju  ubijeno je u našoj zemlji pet žena! I peti femicid u ovoj godini počinjen je u Vojvodini!

Aktivistkinje grupe “Žene za promene” okupiće se na Trgu slobode u Novom Sadu u petak, 29. marta u 18 časova da još jednom upozore, da vrište, da ukažu na još jedno u nizu ubistava koje se desilo juče – ovog puta žene u selu Stapar kraj Sombora. U petom femicidu stradala je tridesetdevetogodišnja Ivana H. Ubica je njen bivši suprug koji je potom izvršio samoubistvo. Pre dve nedelje u Novom Sadu, na izrazito brutalan način ubijena je Gordana T. Stradala je od ruke supruga koji je potom pokušao da izvrši samoubistvo. Pre mesec u Bačkom Gradištu mladu ženu ubio je nevenčani suprug.  Februara 21. Draganu i Nadu, ćerku i majku ubio je Draganin bivši suprug, koji je institucijama bio poznat kao nasilnik i već procesuiran zbog nasilja u porodici.

Protest je, kako kazuju aktivistkinje, izraz bola, besa, i neodustajanja od zahteva da nasilje u društvu, nasilje u porodici i svi oblici nasilja prema ženama budu prepoznati kao najteži oblik destrukcije u čijem  zaustavljanju moraju aktivno, odlučno i iskreno učestvovati sve institucije ove države i svi građani ovog društva.

Samo deklarativno opredeljenje protiv nasilja, naročito prema ženama, jer su žene i to im, “kao kazna za neposlušnost i nepristajanje na muk i trpljenje nasilja – sleduje , te nedovoljna podrška društva, neblagovremeno, nestručno, neposvećeno i neiskreno, neefikasno delanje policije i tužilaštva  dovelo je do gotovo svakodnevnih situacija u kojima se nasilje  minimizira, toleriše, čak  opravdava, uprkos tome što se većina takvih dela završava  ubistvom!

Mnogobrojne nevladine organizacije koje pružaju podršku i aktivnu pomoć žrtvama nasilja nisu na pravi i efikasan način, tragična je činjenica, povezani, umreženi s državnim institucijama i službama, te nemaju njihovu neophodnu podršku! Bez podrške sistema svi valjani napori nevladinog sektora ostaju nedovoljni! To umnogome doprinosi i čak omogućava naslju da caruje!

Svedoci smo da naše srozano društvo i njene institucije, te odgovorni pojedinci olako prelaze preko očiglednih znakova nasilja, ono se, ne samo da ne kažnjava, već neretko različitim otvorenim i pritajenim nečinjenjima i beskrupulozno podstiče! Empatija nije nešto čemu se deca u ovoj zemlji aktivno i svakodnevno uče. Roditelji, školski sistem, pojedini nastavnici i tvorci udžbenika kao da ne shvataju survavanje u ponor iz koga se teško izlazi, razboljevanje kome nema brzog leka – udžbenici i čak i kad sadrže lekcije o empatiji, nužnosti razgovora, podrške, nenasilja – tome ne pridaju posebnu pažnju, a umesto toga, pojačava se, naglašava, podržava i veliča agresija, neznanje, konzervatizam, neukost, osveta, netolerancija…

Ako je tako, a tako je, svedoci smo, na žalost, svakodnevno, sve ovo što se među nama dešava, svo zlo,  nasilje, mržnje i ubistva  moraju se iščupati iz korena! Za taj posao potrebni su ljudi koji slede državni plan i danonoćnu odlučnu borbu celog sistema vrednosti u jednom društvu, a naročito njegovih čelnika da se dela sistemski, iskreno i permanentno. U ovom trenutku, u ovoj i ovakvoj državi za to nema ni političke, niti svake druge volje i podsticaja.

Kada se rukav pocepa, treba prvo imati svest i želju da on ne ostane poderan, da ga valja  zakrpiti, pre toga prevrnuti, sasvim prevrnuti, a tek onda sitnim bodom zašivati, i zašivati…

Branislava Opranović (Autonomija, foto: ŽZP)