Ove nedelje postala sam meta napada srpskih tabloida i Ministarstva informisanja Srbije zbog jednog position papera, čija sam koatorka bila sa novinarom i profesorom Univerziteta u Novom Sadu Dinkom Gruhonjićem.

Naravno, duboko sam zabrinuta zbog pogrdnih etiketa koje mi se pripisuju, od kojih su mnoge zasnovane na mojoj etničkoj pripadnosti i koriste pežorativnu terminologiju. Zatečena sam činjenicom da sam bez ikakvog osnova napadnuta zbog rada koji je nastajao na osnovu činjenica, intervjua, desk research-a i procesa koji je trajao duže od godinu dana.

Ono što me još više uznemirava jeste spoznaja da me, manje od tri decenije nakon što je upravo to isto ministarstvo progonilo mog oca Hakifa Mulliqija, zbog njegovog rada kao ratnog reportera i glavnog urednika lista KOMBI, sada targetira na sličan način. Pre dvadeset osam godina oduzeli su nam dom. Danas su mi oduzeli deo nade koju sam godinama pažljivo gradila – nade da bi ovaj region jednog dana mogao postati „normalan“.

Uprkos svemu, izuzetno sam ponosna na posao koji smo uradili kroz ovaj position paper. Analizirali smo razvoj događaja u četiri zemlje Zapadnog Balkana i bavili se pitanjima medijskih sloboda, bezbednosti novinara, dezinformacija i suočavanja s prošlošću. Svaki zaključak predstavljen u dokumentu potkrepljen je dokazima, intervjuima, javnim izveštajima i profesionalnom analizom.

Ponosna sam što se moj profesionalni rad čita, diskutuje i osporava argumentima od strane istinskih profesionalaca. Međutim, nikada neću prihvatiti da taj rad bude napadan kroz etničko etiketiranje, političke insinuacije ili pokušaje lične diskreditacije.

Za mene ovo nije samo lična stvar. Ovo je i podsetnik koliko je i dalje važno braniti slobodu izražavanja, slobodu medija i pravo da se novinarstvom i istraživanjem bavimo bez straha od opasnih kampanja poput ove.

Zato, uprkos ovim napadima, ostajem jednako uverena u vrednost posla koji smo uradili i jednako odlučna da nastavim da govorim, pišem i radim o temama koje smatram važnim. Novinarstvo i istina nikada ne bi smeli da strahuju od onih na vlasti; naprotiv, oni na vlasti treba da nauče da se suočavaju sa činjenicama.

Želela bih da zahvalim svojoj matičnoj organizaciji, Asocijaciji novinara Kosova (AJK), našim sestrinskim organizacijama širom regiona i našoj široj kući, mreži SafeJournalists, na podršci.

Hvala mojoj majci i Xhemajlu – na svemu, a posebno na emocionalnoj podršci tokom ovih teških dana.

Hvala Dinku i Aleksu, sa kojima se pokazalo da činimo izuzetan tim ne samo u izradi ovog rada, već i u upravljanju ovom „krizom“, zajedno sa Pro Peace-om.

Moja zahvalnost ide i svim ambasadama, lokalnim organizacijama i međunarodnim partnerima koji su pokazali solidarnost i poslali poruke podrške i ohrabrenja.

Iznad svega, zahvaljujem Evropskoj federaciji novinara na solidarnosti. Trenutno prisustvujem njenom Kongresu u Ankari, okružena stotinama novinara, aktivista i sindikalista, a njihova podrška snažno me je podsetila da solidarnost ostaje jedna od najjačih odbrana od zastrašivanja.

Tekst je objavljen na Facebooku

(Autonomija)