„Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ bila je kultna knjiga jednog vremena. Jedna druga knjiga, koja je povod za ovaj razgovor, ne opevava svet na takav način. Nije to, čini se, ni bila namera njenog pisca. Doduše, „I onda opet, iz početka“ govori o ulozi jedne porodice u stvaranju čoveka koji bi jednom mogao biti zrnce koje će prevagnuti u nekoj budućoj, svetskoj revoluciji, govori, dakle, o jednoj (ne)običnoj porodici, njenoj kompleksnoj istoriji, ljubavima, krahovima, nadama, ali prvenstveno o teskobi prostora koji omeđuje život današnjeg tridesetogodišnjaka, slobodu da i dalje – samo piše i zaljubljuje se…

Nova knjiga novosadskog pisca Filipa Grujića daje nam i posve iskren uvid u to kako izgleda anksiozna agonija novih generacija koje su u konstantnom strahu da je bolja zabava uvek negde druge, generacija isfrustiranih time što ne mogu biti na više mesta odjednom, generacija koje su svesne da, niti su više dovoljno mlade da bi se mogle zajebavati kako hoće, niti su dovoljno stare da bi se sjebale kako – znaju da – neće. I ne samo to, posle čitanja ove knjige, jasnije nam je zašto ni ova, kao ni prethodne generacije, i one koje su posle došle, nisu u stanju suštinski da promene kontekst života ovde, na ovoj tački uzavrelog sveta.

O svemu tome, Moj Novi Sad prebira sa piscem Filipom Grujićem, koji je za svojih 30 leta, sa svoja dva – od tri napisana – romana, već imao dva kruga u trci za nagradu NIN. Pre, između i posle njih, stigao je još svašta: da napiše niz drama od kojih većina ima snenopoetske naslove poput „Ne pre 4.30, niti posle 5.00“, da vodi emisiju „Čudna šuma“ na Radio Beogradu 2, da bude asistent na Katedri za dramaturgiju beogradskog FDU (na kojem je i diplomirao), da piše za „Oblakoder“, dobije „Mihiza“, „Selenića“ i Sterijinu nagradu, ali i da seva po Americi – zbog jednog filma, i to opet ovih dana, plus da se zaljubi i odljubi – pa i da čezne za tim glagolima, da piše i briše – da čezne i za tim glagolskim oblicima, a da li listove cepa – u redovima koji slede…

Šta opet radiš u Americi? Business or (Guilty) Pleasure? Zar u Srbiji nije najzanimljivije? Zar Srbija ne postaje dajdžest Amerika, evo čak i po tome što deca ubijaju decu po školama? Razlikuju se možda samo po tome što ovde više na ulicama nema gotovo nijednog „juga“… Tamo ima, bar toga koga opevavate u tvom filmu…

– Ne bih da se dotičem dece i ubistava, zato što, pre svega mislim da tu nema mesta ciničnosti, niti likovanju. Ni u Americi, ni u Srbiji. Mislim da ovo pitanje može i bez toga. Teško da je igde najzanimljivije, to valjda ne zavisi samo od mesta, već i od trenutka, od toga da li si zaljubljen ili ne, da li si ushićen oko nečega, ili si ravnodušan prema svemu, ali Njujork, za razliku od ostatka Amerike, ipak poseduje taj X faktor – a to je da zaboraviš na sebe, makar na deset dana i zaista gledaš oko sebe. Nemoguće je ostati ravnodušan prema ovom gradu, kao što je nemoguće ostati ravnodušan prema bilo kakvom lepom pogledu, zalasku sunca, velikim talasima, Ostrogu, Velikom kanjonu, čemu god što je veće od nas. Tako da je moj svaki boravak ovde, koliko god bio poslovni, uvek i pun privatnog uzbuđenja. Mada, nisam još iskusio samoću u Njujorku, a kažu da od ove ovde, ne postoji gora. Veliki ulozi, veliki skokovi i veliki padovi. Ta vrsta nestabilnosti i neizvesnoti je upravo ono što mi ponekad nedostaje u Beogradu. A naš „Jugo“ je svoj put od Njujorka do Los Anđelesa odvozao. Lepo ga je bilo videti na Tajms Skveru, u Bruklinu, među svim tim ikoničnim scenografijama koje ovaj grad ima – a nekako je upravo i postao to – jedna velika scenografija. Počeo sam da pišem vojsover za film upravo u Americi, dok je još osećam. Kada posmatram „Juga“ i Ameriku, jedno naspram drugog, iz sadašnje perspektive, zaista je smešno. Nemoguća kombinacija.

Neodlučnost i stanje očaja što se ne može biti na više mesta odjednom, Weltschmerz je (mladih) ljudi ovog vremena. Ako ga je čovek svestan, kako ga pobeđuje? Kako se izlečiti od globalne filozofije mrzovolje i paničnog straha od dosade koga pominješ i u svojoj knjizi?

– U knjizi pominjem tu vrstu stalnog bežanja od dosade, sve do jednog trenutka dok ne prihvatiš neku osobu, ili posao, ili grad u kojem ti je dosada podnošljiva. Ali ne samo podnošljiva, već i prijatna. Trenutno čitam jednu sjajnu knjigu smeštenu u pedesete godine tek nedavno prevedenog, a značajnog američkog pisca Ričarda Jejtsa – „Put Revolucije“ i tamo se kroz 400 stranica Jejts bavi upravo pitanjem toga – straha od dosade, pokušaja da se pobegne iz običnosti, iz normalnosti, iz onoga što se posmatra kao „ugodan“ život. Koliko samo nesreće, prema Jejtsu, donosi običnost, toliko, ako ne i više, donosi uzaludni pokušaj da se bude izvanredan, neobičan, da se bude bitan. Ukoliko se ne prihvati dosada kao deo života, preostaje samo neprestano traganje, od mesta do mesta, od osobe do osobe, od jednog uzbuđenja do drugog. Dok i to ne postane dosadno.

Novi počeci mogući su kao naslov knjige, a jesu li oni mogući u realnom životu? Za koga su mogući? Kakve ljude? Je li moguće promeniti bar narativ za sebe, živeti tako da slediš istinu koja zvoni u tebi, ili se danas može (pre)živeti samo ako se prati neki narativ – neke grupe, ideologije, nekih ljudi, interesne sfere, partije, udruženja, NGO… Zašto se ljudi ovde kod nas panično boje novih početaka toliko da ostaju u „starim počecima“ u kojima trunu u svakom smislu?

– Mislim da taj strah ne postoji samo kod nas, taj strah je prisutan u bilo kojoj pori zapadnog društva. Teško je iskakati iz koloseka, iz onoga iz čega si došao. Zato se uvek divimo Napoleonu ili Pupinu – to su tektonski skokovi. U Njujorku kažu da je moguće da se iznova i iznova rađaš, makar tako reklamiraju grad. Ali šta to zapravo znači? Ne znam šta da mislim o tome. Događalo mi se da svađe koje sam vodio sa bivšom devojkom pre deset godina, vodim i sa nekom drugom devojkom pre godinu dana. Mislim da sam se promenio, da sam sazreo, a onda se na istom mestu sapletem. Novi počeci su mogući ako prihvatimo da oni neće biti počeci, već nastavci.

Neko ne ume da promeni narativ, nego uživa u ulozi žrtve, luzera, to mu je koncept življenja. Kod nas se to rešava tako što oguglaš, ne po Guglu, nego se navikneš… Imaš li utisak da su nove generacije iznad tih stvari poput trpeljivosti i ćutanja koje su generacijama ranije usađivane ovde?

– Frenk Viler u „Putu Revolucije“ kaže za Ameriku da oseća da postoji jedna beznadna praznina. To je izuzetan termin – beznadna praznina. Kada osećaš da, šta god da uradiš, nećeš moći da promeniš situaciju – niti u svom privatnom životu, niti u širem društvu (iako ta dva nikako ne mogu da se razdvoje). Za tu beznadnost možemo da krivimo sistem, državu, Džefa Bezosa, koga god, ali moramo da krivimo i nas same. Nekada je lakše uljuljkati se u poziciju žrtve, koliko god ta pozicija bila stvarna i mučna i koliko god krivci bili jasni. Ne postoji ništa gore od gubitka nade, a apsurdno, uprkos svim lajf koučevima, influenserima i profiterima pozitivnog mišljenja, deluje da je više od svega nestao koncept nadanja. A da li su nove generacije iznad tih stvari i generacije svojih roditelja, sumnjam. Glasnije su u cinizmu, svakako. Tiše u verovanju.

Kako se ti nosiš s tim fenomenom ćutanja: ćutanja u porodici, prećutkivanja u vezi, tom teorijom da je ćutanje zlato?

– Tako što pokušavam da pišem tekstove, dramske ili prozne, u kojima se junaci trude da pričaju – da makar na papiru vidim kako to izgleda i kakve bih razgovore voleo da sam vodio, ili da vodim sa bliskim ljudima. Problem je, ipak, što i najiskreniji razgovori imaju nešto neizrečeno. Odnos u kojem ne postoji makar nešto što prećutimo bi bio nepodnošljiv. „Što na umu, to na drumu“ je lep, ali često samoživ koncept. Kao i u svemu, odgovor je valjda u balansu – i uvek je. Nekad prećutimo stvari iz ljubavi i nekad kažemo stvari iz ljubavi. Što se mene tiče, bitno je samo da je iz ljubavi. Tek tada može i ono prećutano da se razume i ono izgovoreno da se oprosti.

Za čitanje je oduvek bila potrebna volja. Imaš li je ti? A šta je potrebno za pisanje, pravo pisanje? Hrabrost? Jer, za svako drugo, kakvog je – ne obavezno samo kod nas – napretek, potrebna je isključivo nesvest…

– Za pisanje je isto potrebna volja, ali je potrebno i čitanje. Svaki govor, koliko god se trudili da bude realističan, uvek je stilizovan, a upravo ta stilizacija dolazi iz onoga što čitamo, što gledamo, ali i što živimo. Nekada nam mnogo bolje neki odnos objasni književnost, nego život. Događa mi se, kada se s nekim raspravljam, ili kad se u nekom odnosu osećam povređeno, da zamislim kako bi ta svađa izgledala na papiru. Tek tad se najbolje vidi šta su čije namere. Ali da se vratim na pisanje – pravo pisanje dolazi iz neprestanog osluškivanja, neprestanog posmatranja sveta oko sebe i konstantne znatiželje. Ukoliko nema znatiželje, nema ni pisanja.

Tri godine je prošlo između tvoje dve knjige, je li to optimalno za pisanje knjige ili je u pravu Frederik Begbede kad kaže „Ljubav traje tri godine“? Je li pisanje knjige kao neka ljubavna veza?

– I između prvog romana „Bludni dani kuratog Džonija“ i „Podstanara“, kao i između „Podstanara“ i ovog novog „I onda opet, iz početka“ isto je prošlo tri godine. Deluje mi da je to dobar period da se očistiš od prošlog romana, da se odmoriš i ne pišeš ništa, već samo da posmatraš i razmišljaš i da opet kreneš da pišeš. Verovatno ću sam sebe opovrgnuti kroz život, nadam se da hoću, ali za sada je tako. Pisanje jeste ljubavna veza, zato što sadrži sve slične komponente – uzbuđenje, razočarenje, uspone i padove, početke i krajeve.

Figura oca vrlo snažno odzvanja u tvojoj novoj knjizi. Kroz celu knjigu stiče se utisak da imaš paničan strah od njegovog finalnog odlaska. Koje su emotivne, a koje faktografske istine pobrkane u tom strahu?

– Imam paničan strah od bilo čijeg odlaska, a kamoli od odlaska najbližih ljudi. Ali na stranu to, mene faktografija ne zanima, niti me je zanimala tokom pisanja ovog romana. Zanima me istina romana, a ona se često sukobljava sa faktografskom istinom, ako takva uopšte postoji u odnosima.

Kroz knjigu se na vrlo delikatan način tematizuje i prošlost (porodice) i ovih prostora. Odlično je ilustrovana rečenicom da su istoriju pisali oni čija imena ne možeš davati svojoj deci. U tom kontekstu, koja bi onda imena trebalo da ispisuju našu budućnost?

– Uh, to je zaista teško pitanje. Baš sam nedavno počeo da gledam izvanredan dokumentarac o Njujorku pod nazivom „New York: A Documentary Film“ gde se objašnjava kako je nastao grad u 17. veku i tamo se pominje izvesni Peter Stajvesant koji je dobio svoj deo Bruklina, poznatiji kao Bedford-Stajvesant, odnosno Bed-Stuy. Njegovo ime je, dakle, duboko usađeno u grad. On je prvi bio zaslužan za uvođenje kakvog-takvog reda u tadašnji New Amsterdam, nakon što su Holanđani došli na tlo današnjeg Njujorka. Ali isto tako, bio je izrazito protiv da se Jevrejima dozvoli ulaz u grad, smatrajući da bi još jedna religija bila previše – ipak, srećom, bio je nadglasan. Ali stvar je u tome da, koje god ime da bude ono koje ispisuje našu budućnost, imaće manju ili veću mrlju u svom životu. Jedino što onda mogu da se nadam je da će imena koja će ispisivati našu budućnost imati sve manje i manje takvih mrlja i da se nećemo stideti imena ulica.

Kada mlad čovek izgovori rečenicu da valja praviti i pogrešne stvari, to je ne samo relaksirajuća rečenica, več čitava jedna mudrost u kontekstu – nemoj ovo, nemoj ono – odrastanja. Koliko je tebe kroz život do sada vodila radoznalost kontra te „nemoj“ filozofije?

– Mislim da sam i napisao u romanu, a to je da je meni deda jednom rekao da je najstrašnija stvar kod starosti to što sve znaš kako će da se završi. Gledaš dve osobe kako se upoznaju i vidiš u startu, ovo će da pođe po zlu ili ovo će biti problem za godinu dana. Naravno, i svoj život projektuješ u ta razmišljanja i svoju neku filozofiju. Ali neko je to iskustvo stekao, ne tako što mu je neko drugi rekao da nešto sme, a nešto ne, ili da bi nešto trebalo, a nešto ne, a ovaj to slepo slušao. Svi sve znamo, i da nešto nema smisla i da ćemo jednom da budemo dugo mrtvi i da će sve da prođe – ali opet, živimo i radimo stvari. Zašto bismo onda radili samo ono što na papiru deluje kao dobra odluka?

Pitaš se u romanu, kako bi bilo staviti iza sebe funkcije oca i sina? Pa kako bi bilo? I je li moguće? Kako bi bilo ostaviti i funkcije muškarca i žene? Da li bi veze bile lakše za hendlati? Zar i život tada ne bi bio opušteniji?

– Bojim se da, čak i da nestanu gorepomenute uloge, neke druge bi se pojavile. Mnogo je teško živeti u odnosima bez ikakvih koordinata, gde niko nije ništa i gde su svi sve. To mi deluje kao da je podjednako teška uloga – biti tako slobodan i oslobođen svega što nas okružuje. Nemoguće je da se ponašamo isto prema partneru, prema prijateljima i prema roditeljima, koliko god želeli da budemo izrazito mi pred svima. Lepota izlaska iz uloge je upravo u tome – u izlasku iz uloge, kako sam i napisao u romanu, kada je glavni junak srećan što je u jednoj besmislenoj radnji lupanja kauča nakratko nestala uloga oca i sina. Hoću da kažem, kad se promene uloge muškarca i žene, pojaviće se neke nove i jedino što možemo da se nadamo je da će biti pozitivnije, a ne da će nestati.

Činjenice nisu važne u vezama, kažeš, a čini se da prisustvujemo stvaranju koncepta sveta u kojem one nisu važne ni u životu, jer – sve jeste i ne mora da bude… Ali doručak, on je uvek znak da je sve u redu. Kolike i kakve kompromise čovek mora da proguta za buduće mirne doručke?

– Deluje mi da, tek kad nekog polako počneš da gubiš iz života, o kompromisima razmišljaš kao o porazu. Do tada, kompromisi mogu i da budu prijatni – činiš stvari za nekog, ili za nešto. Kad mi se piše, pa odlučim da tri dana ne izađem, jer sam konačno otkrio ključ teksta, to jeste moj kompromis prema izlascima u tom trenutku. Ali prijatan. A ukoliko radim skrnavi tekst koji mi se ne dopada, ako pišem neku reklamu za pare, onda taj kompromis posmatram s mnogo više prezira. Tako je valjda i u vezama. Dok smo u nekog zaljubljeni, kompromisi samo povećavaju ljubav, kad više nismo, gase je.

Kažeš da bi u životu voleo da radiš dve stvari: da se zaljubljuješ i pišeš! Ti bi, zapravo, stalno da se rađaš! Opet dolazimo do onog paničnog straha od dosade…

– Stalno da se rađam, a da opet znam sve šta je bilo, da ništa ne zaboravim. Ni kratko ljubljenje, ni dugu ljubav, ni pijanstvo, ni putovanje, pa čak ni ovaj intervju.

(Mojnovisad.com, Foto: Mila Pejić)