„Međunarodni sud u Hagu koji i mi priznajemo osudio je generala (Vojske Republike Srpske Radislava) Krstića za genocid počinjen u Srebrenici. Tu prestaje svaka priča. Ali ono što je bitno jeste da je krivica individualizovana i ne odnosi se na čitav narod, kao što naša vlast naveliko tumači“, ocenjuje u intervjuu za N1 pisac, dramaturg, profesor, dugogodišnji urednik Dramskog programa TV Beograd Filip David, govoreći o predloženoj rezoluciji o Srebrenici kojom bi se 11. jul proglasio međunarodnim danom sećanja na genocid. Dodaje da nikad nije bio pristalica kolektivne krivice, ali da je postojala i postoji odgovornost vlasti.

Uvek britkog uma i oštri kritičar vlasti i degradirajuće društvene situacije, David je govorio i o istorijskom revizionizmu, genocidu u kontekstu sukoba u Gazi, o javnom servisu, obrazovanju mladih, ali i o književniku Ivanu Ivanjiju koji je preminuo u 96. godini na Dan pobede, 9. maja u Vajmaru, samo desetak kilometara od logora u kojem je bio u vreme Drugog svetskog rata, u Hitlerovom omiljenom hotelu.

Kakav je bio vaš odnos sa pokojnim piscem, novinarom i prevodiocem Ivanom Ivanjijem, koliko je on uticao na vaš razvoj?

„Poštovao sam Ivana Ivanjija kao pisca, čoveka dramatične biografije i starijeg kolegu koji mi je pružio punu podršku u mojim prvim koracima u književnosti što je nesumnjivo bilo dragoceno i ohrabrujuće u godinama kada je takva podrška mladom piscu bila važna, pa možda i odlučujuća“, kaže David.

Ivanji, kako je pričao u emisiji 360 stepeni na TV N1, preživeo je Drugi svetski rat, progon Jevreja i Aušvic. Danas se sve manje priča o Drugom svetskom ratu. Da li imate utisak da se taj deo naše istorije zanemaruje, i, ako se zanemaruje, da li se to čini namerno?

„Zanemaruje se i bez sumnje namerno. Pogledajte samo naše udžbenike istorije. Nove generacije odrastaju uz lažnu sliku o stvarnim istorijskim zbivanjima. Stvarnim borcima protiv nacizma i fašizma ukida se sećanje, oduzimaju nazivi ulica i ustanova, marginalizuju se, a na njihovo mesto ustoličuju se oni koji su sarađivali sa okupatorom ili su na prvo mesto stavljali suprotstavljanje oslobodilačkom partizanskom pokretu. Tako se čini jedan neverovatan istorijski obrt, velika epopeja istinskog otpora okupatoru zamenjuje se veličanjem onih snaga koje su u velikom ratu poražene“, ocenjuje David.

Srpsku javnost uzburkao je predlog rezolucije o Srebrenici, kojim se osuđuju negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca, što je sponzorisalo tridesetak zemalja, među kojima su zemlje Kvinte i sve bivše jugoslovenske republike, osim Crne Gore, koja je najavila podršku. Nacrt rezolucije o međunarodnom danu promišljanja i sećanju na genocid u Srebrenici biće na dnevnom redu Generalne skupštine UN 23. maja, a srpske vlasti lobiraju protiv njenog usvajanja, jer tvrde da se njome Srbi optužuju da su genocidan narod, što iz međunarodne zajednice negiraju.

Da li mislite da je u Srebrenici počinjen genocid i da li rezolucija o Srebrenici, o kojoj bi trebalo da se glasa u Generalnoj skupštini UN, predstavlja napad na Srbiju, kao što tvrdi srpska vlast?

„Tu više nije važno a ni merodavno šta ko misli. Međunarodni sud u Hagu koji i mi priznajemo osudio je generala (Vojske Republike Srpske Radislava) Krstića za genocid počinjen u Srebrenici. Tu prestaje svaka priča. Ali ono što je bitno jeste da je krivica individualizovana i ne odnosi se na čitav narod, kao što naša vlast naveliko tumači. Nikada nisam bio pristalica kolektivne krivice. Ali postojala je i postoji odgovornost vlasti koja je pružala političku i moralnu odgovonost osobama osuđenim za zločine, onima koji nikada nisu pokazali kajanje, a i danas su u milosti te vlasti. Takav odnos prema presuđenim zločinima i zločincima govori puno o ukupnom stanju u društvu, o nedostatku iskrenosti, hrabrosti i želje da se prihvati istina koja je neophodna, ako želimo društvo oslobođeno licemerja i demagogije“, poručuje David.

Koliko je pitanje genocida danas ponovo aktuelno, posebno u kontekstu rata Izraela i Palestinaca u Gazi?

„Bojim se da postavljanje pitanja genocida u tom kotekstu, oživljava antisemitizam, stari antisemitizam u novom ruhu. Javljaju se države i pojedinci koji raspiruju tu staru vatru. Sukobi na Bliskom istoku nisu od juče. Izrael je stalno izložen napadima onih koji ne prihvataju njegovo postojanje. Takva situacija je u dobroj meri militarizovala Izrael kao državu. Sukobi na Bliskom istoku su tragični. Amos Oz, izraelski pisac i pacifista, pisao je o tom nepomirljivom sukobu koji je upravo zato tragičan, jer su obe suprotstavljene strane na svoj način u pravu. ‘Sukob izraelskih Jevreja i palestinskih Arapa nije priča dobrih i zlih. To je tragedija, sukob između ispravnoga i ispravnoga’. Kada mržnja i nasilje nadjačaju razum onda dolazi do zločina ili upotrebe preterane sile. Onda su najveće žrtve civili, oni koji su najmanje krivi. Put do mira koji se čini dalek podrazumeva da susedne arapske države i razne naoružane grupe priznaju državu Izrael i odustanu od terorističkih napada, a Izrael prizna Palestincima pravo na postojanje njihove države. Danas to još uvek izgleda kao utopija, ali alternativa su novi sukobi, nove patnje i stradanja, rat do međusobnog uništenja“, ocenjuje David.

Prema poslednjim podacima, broj ubijenih Palestinaca u Gazi premašio je 35.000, a povređeno je blizu 80.000 ljudi. Izrael je nastavio ofanzivu na Pojas Gaze, uprkos rezoluciji Saveta bezbednosti UN koja zahteva trenutni prekid vatre u toj enklavi. Od početka sukoba, koji je usledio posle napada Hamasa na Izrael 7. oktobra, veliki delovi Gaze su u ruševinama i traje blokada u dostavljanju hrane, čiste vode i lekova. Južnoafrička Republika u decembru je podnela tužbu za genocid protiv Izraela Međunarodnom sudu pravde, što je Jerusalim oštro odbacio, navodeći da ako je bilo genocida, on je počinjen nad Izraelom.

RTS ostao partijski servis

Filip David ima iza sebe brojne nagrade za svoja književna dela, a filmovi na kojima je radio kao dramaturg, koscenarista ili scenarista nagrađivani su u Kanu, Veneciji, San Sebastijanu i drugim gradovima.

Radio je, između ostalog, na filmovima „Okupacija u 26 slika“ i „Pad Italije“ reditelja Lordana Zafranovića, „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana, „Bure baruta“, „Poseban tretman“, „San zimske noći“, „Optimisti“ i „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića, koji je bio i srpski kandidat za Oskara 2012. godine. Za roman „Kuća sećanja i zaborava“ 2014. je dobio NIN-ovu nagradu, Nagradu „Meša Selimović“, kao i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, a ovenčao se i Andrićevom, BIGZ-ovom, Prosvetinom, nagradom „Milan Rakić“, kao i „Stanislav Lem“.

Objavio je i romane „Hodočasnici neba i zemlje“ (1995) i „San o ljubavi i smrti“ (2007), zbirke pripovedaka „Bunar u tamnoj šumi“(1964), „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“ (1969), „Princ vatre“ (1987, dopunjeno izdanje 2013), „Sabrane i nove priče“ (2015), kao i knjige eseja „Fragmenti iz mračnih vremena“ (1994), „Jesmo li čudovišta“ (1997), „Svetovi u haosu“ (2004), a sa Mirkom Kovačem je objavio „Knjigu pisama 1992-1995“ (2003).

Bili ste dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd, a s posla ste udaljeni 1992, zbog osnivanja Nezavisnog sindikata RTB. Šta mislite o današnjem radu RTS, i da li je ona zaista javni servis, ili servis vlasti? Koliko se u programskom i koncepcijskom smislu promenila u odnosu na vreme kada ste vi bili deo nje?

„Sa žaljenjem moram da kažem kako suštinski gledano RTS nije postao javni servis, da je ostao partijski, odnosno servis vlasti. Ono što smo tražili davnih devedesetih nije se ostvarilo. Naš prvi zahtev , nešto od čega se mora početi, bio je da se poštuje profesionalni kodeks koji podrazumeva objektivno izveštavanje, nezavisnu poziciju ovoga medija i puni profesionalizam. RTS je izgubio svoj uticaj i značaj. Preselili su se na privatnu Pink televiziju. Ova televizija sa apsurdnom činjenicom da poseduje nacionalnu frekvenciju postala je dom predsednika Vučića, čije se svakodnevno pojavljivanje ukršta sa skandaloznim rijaliti programima“, navodi David.

Još jedna funkcija javnog servisa, bar je to bila u vreme kada je na TV Beograd radio David, bila je i obrazovna, što već dugo nije slučaj. Školski program odavno gotovo da ne postoji, a emisije posvećene obrazovanju i vaspitanju mladih mogu se na prste izbrojati, a ta tema u medijsku žižu uđe najčešće kada se desi nešto negativno, poput nasilja u školi, čiji smo svedoci u poslednje vreme sve češće. Da je obrazovni nivo naših mladih ljudi nizak pokazali su i rezultati PISA testa iz 2022. godine. Čak 40 odsto učenika na većini časova ne sluša šta nastavnici govore, a u srednjim stručnim školama funkcionalna nepismenost doseže i do 95 odsto, poražavajući su rezultati srpskih đaka.

Kao profesor, kako komentarišete loše rezultate naših đaka na PISA testu? Da li su mediji potpuno odustali od edukativne uloge, s obzirom da ni javni servis nema više školski program, niti na našim televizijama ima mnogo edukativnih emisija namenjenih deci. Šta je sve doprinelo lošijem obrazovanju mladih – da li sistemska nebriga, opšta društvena klima, višedecenijska degradacija, ili nešto drugo?

„Moja profesura, na sreću, bila je na Fakultetu dramskih umetnosti što se ne može porediti sa stanjem u današnjem školskom i obrazovnim sistemu. Kao i mnoge druge oblasti našeg života, prosveta i školstvo kaskaju za politikom i u službi su političke demagogije. Žrtve su učenici. Reforme koje bi morale da se sprovedu u skladu sa vremenom u koje živimo, ne sprovode se, ili se sprovode na štetu ukupnog sistema školovanja. Rezultati su porazni, ukupan porast nasilja, ali i loši rezultati na međunarodnim proverama znanja. To je teško ispraviti u društvu zasnovanom na korupciji, neistinama i poluistinama, svesnoj proizvodnji i promociji zabluda“, zaključuje Filip David u intervjuu za portal N1.

(N1, Foto: MC)