Alternativni centar za devojke iz Kruševca i Centar za umetnost i zajednicu – Artpolis iz Prištine otvorili su poziv za sedmu generaciju Feminističke prolećne škole 2022, uz podršku švedske fondacije Kvinna till Kvinna. Kako se navodi u pozivu, škola je osmišljena tako da se učesnice mogu uključiti u procese praktičnog učenja i istražiti više o feminističkim politikama i procesu izgradnje mira – u duhu saradnje, prijateljstva i poštovanja svih društveno-političkih razlika. Prvi deo Feminističke prolećne škole biće održan od 30. marta 2022. do 2. aprila 2022. godine na Kosovu, dok će drugi deo biti održan u novembru 2022. godine u Srbiji, uz paralelan rad na albanskom i srpskom jeziku.

Andrijana Kocić iz Alternativnog centra za devojke iz Kruševca za Autonomiju ističe da mirovne i antiratne aktivistkinje i feministkinje iz Srbije i Kosova, kao i iz drugih bivših jugoslovenskih republika nikada nisu prekinule svoja zalaganja koja su devedesetih bila usmerena ka tome da do rata ne dođe, dok su nakon rata radile na pomirenju. Veliku ulogu u održavanju tih odnosa, dodaje, imaju feministički festivali u regionu, ali najveću ulogu imaju njihove iskusne prethodnice koje su im omogućile taj kontinuitet u uzajamnom praćenju rada i delovanja.

„Nismo krenule nepoznatim putem, već stazama koje su svojom hrabrošću i borbom za ženska prava uspostavile prethodne generacije, mi smo samo prilagodile metodologiju tako da bude komunikativnija i dostupnija mladim ženama. Već smo poznavale aktivistkinje Kosovske ženske mreže i Artpolisa, tako da je saradnja na ovom projektu samo dodatno učvrstila prethodnu neformalnu podršku“, dodaje ona.

Govoreći o očekivanjima na samim počecima saradnje, Kocić ističe da su tada bile zadovoljne time što se među učesnicama razvijala empatija iz koje je dolazilo do stvarnog razumevanja, prijateljstava i do trajnijeg povezivanja koje se ogledalo u tome da i nakon završetka Škole učesnice pokreću nove ideje i saradnje, ili postaju aktivnije unutar svojih zajednica i područja interesovanja.

„Međutim, generacija za generacijom je dolazila sa sve više znanja i sa sve manje predrasuda, kao i sa većom željom i spremnošću da tokom i nakon škole nastave da budu aktivne u organizacijama civilnog društva, u medijima, da pokreću različite inicijative. To je u mnogome doprinelo tome da konstantno unapređujemo program Škole, poštujući njihove predloge i ideje. Mi zaista učimo jedne od drugih, jer se povezujemo na nivou vrednosti, principa, ideja i iskustva, sa kojima se šire i polja uticaja. Zato su očekivanja i više nego ispunjena“, ističe sagovornica Autonomije.

Živimo posledice ratnih politika

Andrijana Kocić napominje kako Alternativni centar za devojke čini tim aktivistkinja koje su i pre osnivanja ove organizacije bile aktivne kao mirovne aktivistkinje, tako da smo se pri osnivanju, ako i pri kreiranju programskih i strateških usmerenja, pored ostalog vodile i feminističkim mirovnim politikama. Dodaje da društveni i politički kontekst u kom žive, rade i deluju podrazumeva jedan širi pristup te da se na putu ka postizanju rodne ravnopravnosti i postizanju boljeg položaja žena ne mogu preskakati neki koraci.

„Mi živimo posledice ratnih politika iz kojih u velikoj meri proističe stav i odnos prema različitim društvenim grupama, kao i prema ženama. Siromaštvo, višestruka marginalizacija nekih društvenih slojeva, nedovoljno efikasno reagovanje institucija po pitanju zaštite žena od rodno zasnovanog nasilja su problemi i pojave koji se oslanjaju ili su u direktnoj vezi sa nasleđem politika devedesetih. I, ako se u medijima stvara privid toga da je veći broj žena na mestima donošenja odluka, te pozicije su u velikoj meri fiktivne, a nastale su kao potreba da se ispuni sistem kvota i prikaže da postoji napredak na putu ka postizanju ravnopravnosti“, ističe ona.

Ne spori da napretka ima, da su zakoni unapređeni ili su doneti novi, ali ističe da je neophodno da nakon tog koraka usledi i adekvatna primena.

„Postoje neke mere i podsticaji koji su usmereni ka zapošljavanju teže upošljivih kategorija stanovništva, ali žene i dalje primaju niže plate za isti posao u odnosu na muškarce, izloženije su mobingu i seksualnom uznemiravanju na poslu, na ulici u privatnoj i u javnoj sferi. Nije se znatno povećalo vlasništvo žena nad nekretninama, što ih u velikoj meri čini zavisnim od primarne porodice ili partnera. Nasledno pravo ne prepoznaje pol, ali ga zato prepoznaje običajno pravo koje će dovesti do toga da se svaka četvrta žena odrekne nasledstva u korist muškog srodnika. U tom smislu je važno povezati uzroke i posledice društvenih pojava, jer te pojave pokazuju stepen prava i sloboda u jednom društvu“, kazala je Kocić.

Militaristički narativ nije gubio na snazi na ovim prostorima

Govoreći o značaju učešća žena u procesu pomirenja i suočavanja s prošlošću, Kocić podseća da je Savet Bezbednosti Ujedinjenih Nacija pre više od 20 godina usvojio „Rezoluciju 1325 – Žene, mir, bezbednost“, koja vrlo jasno predviđa učešće žena u mirovnim procesima, ali da praksa često donosi neadekvatno tumačenje i primena tog dokumenta.

„Samo postojanje R1325 omogućava nam da delujemo, tačnije da zahtevamo uključivanje u mirovne procese i na taj način pokušamo da formalizujemo uticaj“, kaže ona, dodajući da je neformalni uticaj možda podjednako važan jer doprinos pomirenju na drugi način. Feminističke mirovne politike, nastavlja Kocić, deluju u oba pravca – na institucionalnom nivou zagovaraju veće učešće žena u mirovnim pregovorima, iznoseći predloge za unapređenje tih procesa, dok sa druge strane otvaraju prostor za uspostavljanje poverenja i suživota onih zajednica među kojima je postojao konflikt.

„Militaristički narativ nije gubio na snazi na ovim prostorima, ali to je jezik onih kojima je u interesu da održavaju stanje straha i/ili neizvesnosti. Građani i građanke žele stabilno političko okruženje, žele izvesnost u svakom smislu, žele mir“, rekla je ona.

Ističe i da postoje kolektivi, asocijacije, mreže, neformalne grupe, kao i angažovani pojedinci i pojedinke koji podstiču promene na ljudskom nivou, gde ljudi sarađuju i mimo civilnog sektora. Podseća da turizam, trgovina i drugi sektori povezuju ljude na Balkanu, a da onda tim poslovnim odnosima učvršćuju i političke.

„Na nama je da gradimo mostove i razumemo jedni druge, u tom smislu odnosi već jesu normalizovani, samo je važno da pojedinačne incidente koji su politički motivisani ne tumačimo kao stav, volju ili princip cele jedne zajednice“, kazala je ona.

U ratu nestaju sve tekovine civilizacije

Komentarišući trenutni rat u Ukrajini, Kocić ističe da je veoma važno da se narodi i nacionalnosti ne poistovećuju sa režimima. Zbog toga će, kaže, tokom ovogodišnje Feminističke škole pružiti podršku i biti solidarne sa svim izbeglicama, sa svima koji se protive ratu u Ukrajini, ali i onim ratovima koji se vode van Evrope, na teritorijama sa kojih izbeglice pokušavaju da se domognu Evrope prelazeći i po par hiljada kilometara, a pred kojima Evropa nije spremna da otvori svoje granice, tačnije pred kojima postavlja bodljikave žice i gradi zidove.

„Među predavačicama će se naći žene koje su devedesetih bile na ulicama i pozivale na mir, koje nisu videle nacionalna obeležja već ljude, koje su sopstvenim resursima spasavale ljude iz ratom zahvaćenih delova tadašnje Jugoslavije, koje su pomagale izbegličkim kampovima, ali i izbeglim i interno raseljenim licima mimo kampova, koje baštine i dokumentuju mirovnu i antiratnu praksu. Važno je promisliti o licu Evrope danas, o deklarativnim načelima na kojima počiva, kao i o njenoj selektivnoj praksi“, kazala je Andrijana Kocić.

Komentarišući tenzije u regionu, kao i neminovno povlačenje paralela između Ukrajine i Srbije 1999. godine, Kocić podseća da su vidljivi pozivi i apeli iz celog regiona da se u slučaju povećanih tenzija ne reaguje, već da se oni shvate kao provokacije. Očekivano je stoga, dodaje, da generacije koje imaju lično iskustvo rata budu one koje će mlađim generacijama rođenim nakon devedesetih pomoći da razumeju da se sloboda, dostojanstvo i život u ratu gube, a da nakon rata ostaju haos, beznađe i traume, da se ostaje bez članova porodice i prijatelja, da se gubi krov nad glavom, da u ratu nestaju sve tekovine civilizacije.

„Evo, već 30 godina svi jugoslovenski ‘narodi i narodnosti’ trpe posledice, valjda je to dovoljan razlog da svest i savest budu na strani mira“, zaključila je Kocić.

One grade drugačije odnose

Feministička prolećna škola krenula je 2014. godine kao Feministička letnja škola, u saradnji Alternativnog centra za devojke iz Kruševca i Mreže žena Kosova, a podrazumevala je višednevni susret sa učesnicama iz Srbije i Kosova, na Ohridu u Severnoj Makedoniji. Nakon godinu dana pauze, od 2016. do danas u kontinuitetu se realizuje Feminističke prolećne škola u saradnji sa Artpolis Centrom za umetnost i zajednicu iz Prištine. Sada nije reč o jednom višednevnom susretu, već o dva – prolećnom i jesenjem, što svim učesnicama omogućuje da po jednom budu gošće i domaćice. Od osnivanja do danas 140 učesnica je pohađalo Školu, a ove godine u njen rad će biti uključeno novih 20.

„Kako bismo prenele i razmenile teorijska i praktična znanja, ali i iskustva koja se temelje na feminističkom antiratnom otporu, na propitivanju posledica rata i uticaja na postizanje rodne ravnopravnosti, jednakosti i socijalne pravde – kroz programe Feminističke prolećne škole sa mladim ženama i aktivistkinjama otvaramo sva ova pitanja. Cilj je da se pre svega učesnice upoznaju i na taj način prevaziđu potencijalne predrasude, koje se nameću od strane režima, a da nakon toga zajedničkim učenjem i inicijativama grade drugačije odnose, koji se temelje na uzajamnom razumevanju ženskog iskustva, na poštovanju i solidarnosti. Na taj način gradimo mostove i usmeravamo mlade generacije ka propitivanju nasleđa prošlosti, kao i ka izgradnji trajnog mira“, kaže za Autonomiju Andrijana Kocić iz Alternativnog centra za devojke iz Kruševca.

Podseća i da su tokom prethodnih decenija društva Zapadnog Balkana kao postkonfliktnog područja ušla u proces tranzicije, koja ne podrazumeva samo transformaciju ekonomskog uređenja već i dublje društvene i političke promene, da su nosioci tih promena prema politikama suočavanja sa prošlošću i u procesu preuzimanja odgovornosti u najmanju ruku bili škrti, kao i da su iz tog procesa gotovo potpuno isključene aktivističke grupe koje bi svojim feminističkim mirovnim pristupom i politikama mogle da doprinesu izgradnji trajnog i održivog mira.

Dalibor Stupar (Autonomija, ustupljena naslovna fotografija)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.