Zašto Evropska unija (EU) i Sjedinjene Američke Države (SAD) posvećuju veliku pažnju Srbiji, analizira časopis Fajnenšel tajms (Financial times).

FT navodi tri osnovna razloga.

Prvo, po geografskoj veličini i broju stanovnika, to je najveća država na tom području poznatom, od raspada komunističke Jugoslavije, kao „Zapadni Balkan“.

Drugo, ovo područje je devedesetih godina prošlog veka bilo poprište najnasilnijih ratova u Evropi posle 1945. godine, sve do invazije Rusije na Ukrajinu. Ratovi su se vodili u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu (Srbiji). Ekstremni srpski nacionalizam bio je u središtu tih ratova, a i dalje je faktor u borbi za vlast širom regiona.

Treće, ovo područje je fokus geopolitičke konkurencije između zapadnih zemalja, Rusije i Kine. Više od svojih suseda, Srbija nastoji „da se igra“ sa EU i SAD protiv Moskve i Pekinga – oslanjajući se na tradiciju nesvrstanosti koju je proslavio Josip Broz Tito, pokojni jugoslovenski vođa.

Na kraju, EU je nominalno posvećena proširenju svog članstva uključivanjem Srbije i njenih suseda, kao i zemalja izvan regiona kao što su Moldavija i Ukrajina. Međutim, Srbija je daleko od ispunjavanja uslova za članstvo u EU i postoje dobri razlozi za sumnju da li desničarsko-nacionalističko rukovodstvo u Beogradu zaista želi da se pridruži klubu.

Znajući to, EU i SAD su se kladile na Srbiju kao korisnog partnera iz drugih razloga – kontrole migracija, strateške ekonomske saradnje i sprečavanja tenzija na i oko Kosova koje bi mogli da destabilizuju širi region.

Nepošteni izbori

Nijedna država zapadnog Balkana nije savršena demokratija, ali Srbija se izdvaja po tome što su njeni nedostaci slični onima koje EU smatra uvredljivim u Mađarskoj, članici bloka koja svojim ponašanjem deluje kao da je zalutala u EU.

Poput Viktora Orbana, mađarskog premijera, predsednik Srbije Aleksandar Vučić praktikuje oblik vladavine moćnika prožet kulturnim konzervativizmom, prijatnim vezama sa Rusijom i Kinom i podrškom nacionalnim manjinama u inostranstvu (Mađari u Rumuniji, Slovačkoj i Ukrajini, Srbi u Bosni i na Kosovu).

U članku za Karnegi institut, Dimitar Bečev je ove nedelje napisao:

„Čovek bi pomislio da je zemlja odavno krenula dalje od padova iz 1990-ih. Međutim, bar kod nekih Srba osećaj je da je sat vraćen u doba bivšeg predsednika i moćnika Slobodana Miloševića“.

Pošto što su Vučić i njegova vladajuća partija predvidivo odneli pobedu na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji 17. decembra, EU je izdala nešto što je zvučalo kao strogi ukor, ali je u stvari bio lagani udarac po zglobu.

Evropski komesari Žozep Borel i Oliver Varhelji su posle održanih izbora rekli:

„Sa zabrinutošću zaključujemo da izborni proces zahteva opipljivo unapređenje i dalju reformu, jer je pravilno funkcionisanje demokratskih institucija Srbije u srži procesa pridruživanja Srbije EU… Takođe očekujemo da nadležni organi na transparentan način prate verodostojne prijave o nepravilnostima na izborima“.

Ova izjava jedva da je zagrebala površinu mana srpske politike i javnog života. Oni prevazilaze pogrešne izborne procedure, iako su ozbiljne.

Marta Spala, politikolog u varšavskom „Centru za istočne studije“, objavila je dve analize, u maju i decembru, koje dotiču srž stvari.

U maju je pisala o „sistemskim problemima srpske države, uključujući slabost njenih javnih institucija koje su podređene interesima vladajućih partija, sveprisutnu agresiju u javnom prostoru, korupciju i veze između vlasti i organizovanog kriminala“.

Posle decembarskog glasanja, ona je primetila:

„Izbori su učvrstili hegemonističku poziciju predsednika Aleksandra Vučića i potvrdili efikasnost njegovih partijskih struktura u održavanju kontrole nad društvom. U ovoj situaciji ne mogu se održati potpuno demokratski izbori“.

Korupcija, organizovani kriminal i „srpski svet“

SAD su u julu 2023. godine uvele sankcije Aleksandru Vulinu, koji je bio na čelu Bezbednosno informativne agencije (BIA), zbog navodne umešanosti u međunarodni organizovani kriminal, promet narkotika, veza sa Rusijom i „promovisanje etnonacionalističkih narativa koji podstiču nestabilnost u Srbiji i region“.

Kakvi su to narativi?

Pod Vučićem, koji je vladao Srbijom kao premijer (2014 – 2017) i predsednik (od 2017. do danas), vlasti su promovisale pseudofilozofsku ideju srpskog sveta, odnosno srpskog političkog i kulturnog sveta.

Ovaj prozračni, ali opasan koncept podseća na promociju dalekosežnog ruskog sveta ili ruskog sveta od strane predsednika Vladimira Putina. Moskva i Beograd polažu pravo i dužnost da „zaštite“ etničke Ruse i Srbe koji žive van matične zemlje.

U Ukrajini smo videli kuda to vodi. Postoje paralele sa Bosnom, gde rukovodstvo bosanskih Srba nastoji da potkopa organe državne vlasti, i sa Kosovom, gde je u septembru izbilo nasilje i gde su SAD upozorile na gomilanje srpskih oružanih snaga u blizini granice.

Lagano sa Srbijom: Migracije, litijum, Kosovo

Jedan od razloga zašto EU umanjuje svoje poteškoće sa Srbijom je taj što vlade strahuju od povratka izbegličke i migrantske krize koja je zahvatila jugoistočnu Evropu i potresla samu EU 2015-2016. godine. U očima Brisela, saradnja Srbije je ključna za sprečavanje ponavljanja te epizode.

U martu, Ilva Johanson, komesarka EU za unutrašnje poslove, posetila je Beograd i pohvalila srpske vlasti zbog odvraćanja neregularnih migranata.

Ona je napomenula da će se predstavnici Fronteksa, agencije EU za kontrolu granica, pridružiti srpskoj policiji u patroliranju granica zemlje sa drugim državama koje nisu članice EU, kao što su Bosna i Severna Makedonija.

Saradnja u oblasti migracija bila je glavna tema posete italijanske premijerke Đorđe Meloni Beogradu u decembru.

Za italijansku vladu, malo je pitanja hitnijih od suzbijanja neregularnih migracija – a to znači održavanje dobrih odnosa sa Srbijom, kako Maja Bjeloš objašnjava u članku za italijanski „Institut za međunarodne političke studije“.

Litijum

Iako je privreda Srbije relativno mala, zemlja ima jedno od najvećih poznatih nalazišta litijuma u Evropi, minerala neophodnog za proizvodnju baterija za električna vozila.

Komesar EU Maroš Šefčovič potpisao je u septembru 2023. godine sa Vučićem pismo o namerama o partnerstvu EU i Srbije u baterijama i kritičnim sirovinama, uključujući litijum.

Kao što ovaj dokument Evropske komisije navodi, postoji “eksplozivni rast potražnje” za litijumom. Zeleni planovi tranzicije EU zavise od sigurnog pristupa ovim kako ih nazivaju „kritičnim rudama“.

Srbija bi bila najpogodniji dobavljač – iako bi to značilo obnavljanje projekta kopanja litijuma koji je otkazan 2022. posle protesta zbog potencijalnog uticaja na životnu sredinu.

Kosovo

Treći razlog za mek pristup EU Srbiji je Kosovo, bivša srpska pokrajina sa etničkim albanskom većinom. Zemlje koje ne priznaju samoproglašenu nezavinost Kosova su osim Srbije, Rusija, Kina kao i pet država EU.

I za Evropljane i za Amerikance, sukob u jugoistočnoj Evropi bio bi krajnje nepoželjan u vreme kada je saveznička podrška Ukrajini pod pritiskom i rizici kineskog delovanja protiv Tajvana su uvek prisutni.

U drugom članku za „Karnegi Evropa“, Bečev tvrdi da su EU i SAD poslednjih godina težile da Vučića tretiraju kao „odraslu osobu“ odnosno ravnopravnog partnera, što je ključ kompromisa koji bi uključivao srpsko priznanje Kosova u zamenu za autonomiju za srpsku manjinu na Kosovu.

To je kako navodi bio pravi put, ali osim lidera iz Prištine koji nisu podržavali rešavanje vitalnog pitanja za Srbe, a to je loklana samouprava, ni Vučić nije pokazao previše znakova da se oduži za poverenje i status koju su mu zapadni lideri pružili, kako bi se došlo do postizanja kosovskog rešenja.

Srpski poslovi sa Rusijom i Kinom

U međuvremenu, Vučić je odbio da se pridruži zapadnim sankcijama Moskvi. Srbija i Rusija su čak potpisale spoljnopolitički sporazum u septembru 2022. godine kada je Putinova invazija na Ukrajinu bila u punom jeku.

Kao još jedan znak diplomatske distance Beograda od EU i SAD, Srbija i Kina su u oktobru postigle sporazum o slobodnoj trgovini koji uključuje prostor za vojnu saradnju.

Sve u svemu, postavlja se pitanje: da li napor Zapada da konstruktivno radi sa Vučićem donosi neku stvarnu korist? Što se tiče kvaliteta srpske demokratije, prozapadne spoljne politike i traženja dogovora o Kosovu, odgovor bi bio odlučno „ne“.

(N1/foto: Autonomija)