ODAKLE dolaze jezici? Pitanje je staro koliko i sposobnost ljudskih bića da ga postave. Ali na njega postoje dve vrste odgovora. Prvi je evolucijski: kada i gde se nerazgovetni ljudski pragovor prvi put čuo. Drugi je ontološki: kako jedno ljudsko biće stiče moć govora i razumevanja. Pre nekoliko meseci, štampana su dva naučna rada koja se bave ovim zagonetnim pitanjem.

Kventin Etkinson (Quentin Atkinson), s Univerziteta Oklend (Auckland), na Novom Zelandu, proučavao je evolucijsku stranu pitanja i pokušao da locira mesto rođenja prvog jezika. Majkl Dan (Michael Dunn), s Instituta Maks Plank za psiholingvistiku, u Holandiji, bavio se ontološkom stranom. A kako i priliči, rezultati njihovih istraživanja objavljeni su u dva najveća rivala na polju naučnog žurnalzma: rad Dr Etikinsona pojavio se u časopisu Saines (Science), a Dr Dana u Neič (Nature).

Fantastične priče

Očigledno mesto za istraživanje evolucijskog porekla jezika je kolevka ljudskog roda – Afrika. I da skratimo priču, Dr Etkinson je trag potražio u Africi. Pritom, on potpuno odbacuje svaku sugestiju da se jezik možda rađao više puta.

Jedan u nizu dokaza koji pokazuje da je poreklo ljudskog roda u Africi je da, štogod se više udaljavate od ovog kontinenta to se, genetski gledano, ljudi manje razlikuju. Kako potiču od malih grupa relativno novijih migranata, oni su međusobno povezaniji daleko više nego što su to bili njihovi afrički preci.

Dr Etkinson se zapitao da li se isto dogodilo i sa jezicima. U tome se nije bavio genima, nego fonemima. Fonemi su najmanji glasovi po kojima se značenje reči razlikuje (kao „th“ u thin; ako se zameni sa „f“ ili „s“ dobije se druga reč). Činjenica je, da jezik koji nije šire rasprostranjen ima manje fonema. Znači, što su se grupe ljudi više udaljile od svoje afričke postojbine, njihov fonetski repertoar se morao smanjivati, baš kao što je to bilo sa njihovom genetskom građom.

Kako bi utvrdio da li se tako i dogodilo, Dr Etkinson je uzeo 504 jezika i u svaki ubacio određeni broj fonema (koje je, ako je bilo potrebno, prilagodio novijem prirastu stanovništva) prema udaljenosti između mesta gde se jezik govorio i 2.500 prihvaćenih tačaka porekla širom sveta. Odnos koji se tako dobije sugeriše da je stvarna tačka porekla u centralnoj ili južnoj Africi (vidi sliku) i da svi moderni jezici zaista imaju zajednički koren.

Izgubljen u prevodu

Ovo se odlično uklapa u ideju da sposobnost individue da govori i da joj se govori predstavlja specifičnu adaptaciju – virtualni organ, ako baš hoćete – koji je ‘killer app’ ili bazični ljudski program u borbi za biološku dominaciju. Jednom kada se uspravio Homo Sapiens je stvarno mogao da krene dalje, da se razmnožava i naseljava Zemlju.

Detalji ovog virtualnog organa predmet su naučnog rada Dr Dana. Ono što unosi zabunu u lepu priču o ljudskom imperijalizmu jeste njegov rezultat, koji je suprotan vodećoj hipotezi o prirodi samog organa za govor.

Gramatika ili samo retorika?

Autor ove hipoteze je Noam Čomski (Noam Chomsky), lingvista sa Mesečusetskog instituta tehnologije. Dr Čomski tvrdi, da ljudski mozak sadrži čvrsto umreženu univerzalnu gramatiku – jezični instinkt, kako ga je elegantno nazvao njegov nekadašnji kolega Stiven Pinker (Steven Pinker). Time se objašnjava zašto deca lako nauče da govore.

Problem ideje jezičnog instinkta jeste, da se jezici ne razlikuju samo po vokabularu, koji se uči, nego i po gramatičkim pravilima, koja bi, po očekivanju, mogla da budu instinktivna. Odgovor Dr Čomskog je, da je ova raznolikost, kao i raznolikost vokabulara, površinska. Po njegovom mišljenju, gramatika je zbirka modula, koji svaki sadrži određene odabrane oblike. Uključenje modula aktivira u jednom mahu sve ove oblike. Nije moguće uzimati i birati unutar jednog modula.

Na primer, u jezicima u kojima glagol stoji ispred objekta, posle imenice uvek sledi relativna rečenica; nema jezika koji ima jedno bez ovog drugog. Mnoštvo sličnih primera sakupio je Džozef Grinberg (Joseph Greenberg), lingvista sa Stanforda, koji je umro 2001. I, iako Grinberg sam pripisuje svoje nalaze opštim ograničenjima čovekovog razmišljanja pre nego specifičnim jezičkim prekidačima u mozgu, njegovi se nalazi isto tako podudaraju sa čomskim gledištem. Pravo testiranje ovog gledišta je teško. Čovekov mozak ne može lako baratati vezama koje se moraju napraviti da bi takvo upravljanje bilo moguće. Dr Dan je zato poverio zadatak kompjuteru. I ono što je otkrio – iznenadilo ga je.

Rulet

Da bi se otkrilo koji lingvistički oblici idu zajedno, pa tako mogu biti delovi čomskih modula, zahteva da se nacrta verodostojno lingvističko porodično stablo. To je komplikovano. Za razliku od biologa, lingvisti nemaju fosile koji bi moli da ih vode kroz prošlost (sem što imaju nekoliko hiljada godina zabeleški na par jezika koja su govorila pismena društva). Takođe, jezici mogu da se ukrštaju na način na koji to vrrste ne rade. Engleski je, na primer, poslovično poznat kao zbrkana mešavina nemačkog, norveškog i srednjevekovnog francuskog. Rezultat toga je da se lingvisti često ne slažu koji jezik pripada određenoj porodici.

Da bi uklonio ovu prepreku Dr Dan je počeo da prikuplja osnovni vokabular – reči za delove tela, rodbinu, jednostavne glagole i slično – četiri velike jezične porodice, za koje se svi lingvisti slažu da su realne. To su Indo-Evropska, Bantu, Austronezijska (od jugo-istočne Azije i Pacifika) i Uto-Astečka (domorodački jezici obe Amerike). Ove četiri grupe čine više od trećine od oko 7.000 jezika koji se danas govore u svetu.

Za svaku porodicu, Dr Dan i njegov tim identifikovali su skupove srodnih reči. To su etimološki povezane reči koje se pojavljuju u različitim jezicima. Jedan skup, na primer, sadrži reči kao „night“, „Nacht“ i „nuit“. Drugi sadrži „milk“ i „Milch“, ali ne „lait“. Rezultat je multidimenzionalni Venn-ov dijagram koji beleži preklapanja među jezicima.

Što jeste dobro za sadašnjost, ali je od malo koristi za prošlost. Kao zamenu za fosile, a da bi rekonstruisao drevne grane stabla i njegevo današnje lišće, Dr Dan je koristio matematički sistem pretpostavljanja. Matematika o kojoj se ovde radi zove se metod Markov(ljevog) lanca Monte Karlo (Markov Chain Monte Carlo). Kako ime sugeriše, metod se sastoji od spinovanja softverskog ekvivalenta ruletskog točka i kreira nasumično stablo, a potom ispituje da li se i koliko grane ovog nasumičnog stabla uklapaju u savremenu krošnju stabla. Tada se točak ponovo zavrti, da bi se izvuklo prvo stablo koliko god slabašno, takođe nasumično. Ako se novo stablo bolje uklapa sa lišćem, onda se ono uzima kao početna tačka sa sledeće spinovanje. Ako ne, proces se vraća unazad na najbolje prethodno uklapanje. Točak se obrće milione puta dok se nasumice izvučeno stablo ne pokaže kao bitno za rezultat.

Kada je Dr Dan ubacio jezike koje je odabrao u MSMC kazino, dobio je nekoliko stotina jednako verovatnih porodičnih stabala. Potom je u mešalicu ubacio osam gramatičkih oblika, koji su svi bili povezani za red reči, i ponovio proces.

Rezultat je bio neočekivan. Ni jedna se korelacija nije pojavila u svim jezičkim porodicama, a samo su se dve pojavile u više od jedne porodice. Izgleda, tako, kao da su korelacije između gramatičkih oblika koje su zabeležili raniji istraživači bile ustvari fosilizovane koincidencije, koje su generacije upotrebljavale kao deo lingvističke kulture. Drugim rečima, edukacija, a ne priroda. Ako je Dr Dan u pravu, ideje Dr Čomskog se ruše u paramparčad i postavlja se pitanje o samom postojanju jezičkog organa. Možemo biti sigurni da će čomska teška paljba ispaliti prve plutone već u svom odgovoru, možda i dok čitate ovaj članak. Pratite daljnji razvoj događaja.

(The Economist)

Prevela: Danira Parenta