Epidemiolog i trenutni rukovodilac na projektu pomoći Evropske unije u Ukrajini dr Predrag Đurić ocenio je u Novom danu da je „izostao globalni odgovor na pandemiju“. Smatra da svaka zemlja mora imati scenario, „kad već nemamo globalni odgovor“. „Od toga da će proći sam od sebe, do toga da će možda biti stalno prisutan, to se zove spremnost“, kaže on.

Govoreći o ublažavanju mera, rekao je da je „prva stvar koju treba uzeti u razmatranje da ne postoje iskustva sa ovakvom vrstom pandemije i ovakvom bolešću“.

„Ne postoje tačni i precizni kriterijumi, i Srbija i sve ostale zemlje uče od ove epidemije. Verujem da se stručnjaci trude da pronađu najbolji balans između epidemiološkog rizika i vraćanja u neki normalan način života. Ne bih rekao da postoji tačno definisana tačka od koje se može reći sad ulazimo u relaksaciju ili ne“, kaže Đurić.

„To su dve stručne mere koje se sprovode uspešno decenijama, čak vekovima. Nema razloga da se karantin i izolacija kao efikasne mere dovode u pitanje. Međutim, ono što je novo u ovoj situaciji je intenzitet kojim se te mere sprovode, odnosno broj ljudi koji se stavlja u karantin ili izolaciju“, kaže on.

Prema njegovim rečima, „izostao je globalni odgovor na pandemiju, globalna strategija kojom bi se upravljale sve zemlje“.

„Pođimo od Kine, nemamo potpunu sliku samog procesa epidemije, na koji način je nastala, kako se širila, koji broj ljudi je bio inficiiran i oboleo. Ovaj virus karakteriše veliki broj ljudi koji se inficiraju, a nemaju nikakvih simptoma. Različite zemlje različito vode evidenciju o preminulima“, kaže on.

Istakao je da mora proteći određeno vreme kada će se „proceniti delotvornost mera, proveriti podaci kojima raspolažemo i poboljšati se njihov kvalitet“.

„Bilo bi nezahvalno reći već danas ‘švedski pristup je bio idealan, ili kineski ili nemački. Samo možemo da pratimo koji su trenutni efekti takvih mera i da kažemo ‘izgleda da je pristup ovaj ili onaj doveo do manjeg broja preminulih ili manjeg narušavanja života“, smatra.

Ističe da je problem u zemljama gde broj teško obolelih premašuje kapacitete u zdravstvenim ustanovama.

Kako je rekao, u svetu se uključuju univerziteti ili naučno istraživačke ustanove u odgovor na pandemiju.

„Za razliku od zdravstvenih radnika koji su na prvoj liniji, određeni naučni radnici prave projekcije ili modele, koja su moguća scenarija, to je možda nešto što izostaje u našoj zemlji i nekim drugim, da se prave scenarija. Neka od njih ukazuju da pandemija verovatno neće proći za mesec, dva, već da ćemo morati da naučimo da živimo s njom, to sve zavisi od toga kako se virus bude ponašao. Različite su mogućnosti, neke od njih su najblaže, na primer da će virus sam da nestane, danas se čini da je to najmanje verovatan scenario, iako smo se u početku nadali da će se tako nešto desiti. Najdrastičniji je da će virus biti stalno prisutan, da ćemo morati da živimo s njim“, kaže on, dodajući da je „možda realnost negde između“.

Smatra da svaka zemlja mora imati scenario, „kad već nemamo globalni odgovor“.

„Od toga da će proći sam od sebe, do toga da će možda biti stalno prisutan, to se zove spremnost. Spremnost za pandemiju koja je izostala, sad je spremnost za različita scenarija“, kaže on.

Doktorka: Na čvrstim površinama se virus kratko zadržava, što je dobra vest

Doktorka Jelena Božilović Đurović sa Instituta za medicinsku hemiju Gete univerziteta u Nemačkoj izjavila je u Danu uživo da je za nauku „par meseci postojanja virusa jako kratak period da bi mogla dati konkretne rezultate“. „Prvi rezultati su tu, rade se i dalja testiranja – koliko se zadržava na čvrstim površinama i tu postoje prvi rezultati, koji nisu zvanično publikovani, ali se rade na medicinskoj hemiji u Bonu, gde kažu da se na čvrstim površinama jako kratko zadržava i da je verovatnoća takvog prenošenja mala, što je dobra vest“, kaže.

Na pitanje kako naučnici u Nemačkoj stoje sa virusom, rekla je da se to ne može posmatrati lokalno, jer nauka generalno funkcioniše globalno.

„Postoji jedna dobra baza podataka za rad sa time, dosta se brzo uključio veliki broj istraživačkih grupa, svi projekti su po brzom postupku odobreni i krenulo se s radom. Da bi se došlo do saznanja, potrebni su multidisciplinarni timovi, ljudi jako puno rade na tome“, kaže ona.

Za nauku je, napominje, par meseci postojanja virusa jako kratak period da bi mogla dati konkretne rezultate.

„Ali, prvi rezultati su tu, ja vam mogu reći samo ono što je publikovano. To je da je virus kompletno izolovan, mapiran, došlo se do spoznaje gde su mutacije na njemu, napravljeni testovi za njega, određen je i put prenosa – prenosi se kapljičnim putem pre svega. Rade se i dalja testiranja, koliko dugo se zadržava na čvrstim površinama i tu postoje prvi rezultati, koji nisu zvanično publikovani, ali se rade na medicinskoj hemiji u Bonu, gde kažu da se na čvrstim površinama jako kratko zadržava i da je verovatnoća takvog prenošenja mala, što je dobra vest“, kaže ona.

Prema njenim rečima, čak i ako je postojao u tragovima, nije bio aktivan.

„Prilikom kupovine, ako neko dodirne neki predmet, a zaražen je, šansa da vi dodirnete i prenesete je minimalna. To je moguće ako se neko iskašljao u tom trenutku, a vi se vrlo brzo dodirnuli taj predmet i odmah preneli infekciju na neku od sluzokoža – nos, usta ili oči“, objasnila je.

Govoreći o lečenju krvnom plazmom, kaže da će ući u širu upotrebu, ali da to nije nova metoda.

„Poznata je s kraja 19. veka. Procena je da bi benefiti mogli biti veći od mogućih komplikacija, a kakvi će biti rezultati, to ćemo morati da se strpimo da vidimo“, kaže.

„Virus je apsolutno isti svuda u svetu“

Kako je rekla, u našoj štampi je videla pisanja da „postoje tri tipa virusa“, a to je, kaže, „apsolutno naučno neutemeljeno“.

„Virus je apsolutno isti svuda u svetu, a različitost mortaliteta potiče od sasvim drugih faktora“, kaže ona.

Istakla je da ne veruje u teorije da je virus „izašao iz laboratorije“.

„Ulazak u jednu takvu prostoriju je kroz četiri prostorije, pri čemu se pritisak smanjuje, da bi se izbeglo strujanje vazduha od iznutra ka spolja. Tu se radi po principu ‘četiri oka’ – jedan čovek radi, drugi kontroliše šta se radi. Protokoli su etablirani, mora se držati čvrsto tih protokola. Ja lično nisam pristalica te teorije da je to neko napravio u laboratoriji“, kaže ona.

Govoreći o testiranju u Nemačkoj, kaže da se za testiranje koristi „takozvana PCR metoda“.

„To je u stvari metoda kojom se u principu izoluje DNK ili RNK u ovom slučaju jednog mikroorganizma, virusa ili bakterije. Za takve metode je isto potrebno dosta vremena kako bi se etablirale, standardizovale, bile sigurne“, objašnjava.

Na pitanje kako da se ponašaju onkološki pacijenti tokom ove situacije, kaže da se oni moraju štititi.

„Ja nisam lekar da bih vam rekla koje su sve komplikacije, ono što ja znam je iz literature, ne iz prakse. Mislim da je jako važna procena lekara da li je u datom trenutku važnije da pacijent primi hemioterapiju ili da bude izolovan. Bolnice su svakako mesta gde je moguća koncentracija virusa veća nego bilo gde drugde, jer su to mesta gde ljudi imaju jako puno kontakta sa pacijentima“, kaže ona.

Izolacija bi bila jedno rešenje, rekla je, „a ukoliko je pacijent u takvom stanju da bi ga neprimanje terapije dovelo do drugih komplikacija, onda lekar treba da proceni“.

(N1, foto: Pixabay)