„Streljan, ali nikad ubijen“
Četiri reči koje odzvanjaju i danas svakom ko prođe glavnim korzoom u ušuškanom crnogorskom gradu Nikšiću i zastane pred jednostavnom bronzanom statuom muškarca čije lice krasi veličanstveni osmeh.
Isti je kao onaj na crno-beloj fotografiji koju je pred njegovu smrt, dok su ga 9. maja 1942. tim istim korzoom u lancima vodili na streljanje a on se prkosno smejao, ironijom sudbine napravio jedan italijanski oficir.
Zahvaljujući toj fotografiji, Čedomir Ljubo Čupić će postati legenda i simbol antifašističke borbe.
„Pokušaj njegovog javnog linča pretvorio se u potpuni prkos prema neprijatelju“, kaže Adnan Prekić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Podgorici.
„Četnici su Ljuba Čupića vodili vezanog lancima da ga ponize, a on ne samo da nije bio ponižen već je otvoreno ismevao i četnike i okupatore.“
Prema nekim svedočenjima, kada je jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito 1952. video ovu fotografiju, predložio je da Čupić dobije orden narodnog heroja, što se i desilo naredne godine.
„Sve što se desilo sa Ljubom Čupićem, a pre svega ta njegova fotografija gde se smeje dok su mu ruke vezane u lancima, dovela je do toga da postane simbol ne samo antifašističkog pokreta u Crnoj Gori, već simbol herojstva uopšte“ kaže Prekić.
Poput fotografija argentinskog revolucionara Ernesta Če Gevare – Čupićeva, nazvana „Osmeh“ (The Smile) česta je ilustracija otpora i danas, skoro 80 godina kasnije.
„Ostalo je zapisano kako je o liku Ljuba Čupića govorio Žan Pol Sartr, koji je tražio da ga fotografišu pored čuvene fotografije, i sa kakvim divljenjem i poštovanjem su ispred nje stajali Džavaharlal Nehru i Indira Gandi“, pisala je novinarka Vijesti Svetlana Mandić.
Međutim, njegova bratanica, Beograđanka Čedomira Čupić, ističe da je „tužno što se danas svega malo sećamo“, pa i takvih heroja.
„To su ljudi koji su mladi svoje živote davali. On je imao sestru koja je sa 19 godina streljana na Banjici, a i to malo ko zna, zvala se Darinka Čupić Crna, dobila je taj nadimak jer je imala dugu crnu kosu“, kaže Čupić.
I Darinka, njena tetka, koja je nadimak dobila po dugoj crnoj kosi, proglašena je kasnije za narodnog heroja.
„To je jedna mladost data za nekog, a sad se to sve zaboravilo i nikom ništa ne znači.
„Nisu to morali, oni su bili imućni i vrlo obrazovani“, dodaje Čupić.
Iako se na mnogim mestima, za njegovo mesto rođenja navodi Argentina, Čedomira Čupić tvrdi na osnovu porodične fotografije da joj je stric rođen u Crnoj Gori, koju je napustio kao beba.
„Nije važno gde je rođen, ali je važna istina. Smeta mi da se istorija rukotvori, kao i to što ga svi zovu Ljubo, a on je Čedomir, a Ljubo mu je nadimak“, ističe Čedomira.
Kako kaže, njen deda, a Ljubov otac, u Americi je našao utočište kada se politički zamerio crnogorskom kralju Nikoli.
Njeni baba i deda otišli su sa troje dece i tamo dobili još sedmoro.
U Americi je deda bio preduzimač i radio je na izgradnji pruga.
„Ima jedna anegdota, kad su se radnici pobunili deda je stao na čelo štrajka, a njegova deca nosila su hranu radnicima.
„Deda je uvek bio napredan, a iz takve porodice su takva deca mogla da se rode“, kaže Čedomira.
Deca, među kojima i Čedomirin otac Veljko, tamo su se školovala i svi su govorili po nekoliko jezika, dodaje, ali su odlučili da se vrate u Jugoslaviju „u želji da pomognu ovoj zemlji“.
Doselili su se tridesetih godina najpre na Kosovo u Peć, gde je deda kupio veliku imanje.
„Kad su došli ovde bili su čudo neviđeno“, navodi Čupićeva bratanica.
Po povratku u takvu zemlju Ljubo će krenuti utabanim stazama, mnogih drugih mladih komunista, koji su na studijama postajali opijeni crvenim socijalističkim idejama.
Kosovo i Crna Gora, kao i veći deo Jugoslavije, tog vremena bili su zatvorena, patrijarhalna društva, gde se stanovništvo uglavnom bavilo poljoprivedom.
U Crnoj Gori je tada više od 60 odsto muškaraca bilo nepismeno, a procenat kod žena bio je još veći, pokazuju istorijski podaci.
„Na nekim mestima, ne severu, tad je bilo skoro 90 odsto nepismenog ženskog stanovništva“, kaže Prekić.
Kako opisuje, Crna Gora je tada samo administrativno jedna celina, a u stvari nepovezana teritorija.
„Sitni seljački posedi su na izdisaju, sitni trgovci su najbogatiji ne zbog trgovine, već zato što se bave zelenašenjem i zato što seljaci prodaju imanja i zadužuju se.
„Crna Gora je specifična po tome da je u odnosu na broj stanovnika imala najveći broj studenata u tadašnjoj Jugoslaviji, jer se svaka porodica trudila da pošalje bar jedno dete da se školuje i dobije tada cenjenu činovničku poziciju“, opisuje istoričar.
„Ljubo tu nije izuzetak“, kaže Prekić.
Među ključne socijalističke ideje ubrajaju se jednakost, sloboda i vizija pravednijeg društva.
„Komunistička partija je jedina u to vreme projektovala ideje u budućnost, sve ostale su govorile o sadašnjosti i obećavali neke stvari na koje su ljudi u Crnoj Gori bili oguglali.
„Crna Gora je još od 1878. bila u konstantnom iščekivanju nekog novog vremena“, podseća istoričar.
Tako je, kaže, i turbulentna 1918. godina – kada je Crna Gora postala deo novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca – „izvedena na obećanjima o velikim promenama i razvoju Crne Gore“.
Budućnost, međutim, pokazalo se nije bila tako svetla.
U naredne dve decenije nije došlo ni do razvoja ni do gradnje jadranske železnice, koji su najavljivani.
„Do Drugog svetskog rata ništa se od toga nije desilo, zato i ne čudi da je veliki broj omladine prihvatio socijalističke ideje o društvu u kome će ljudi biti ravnopravni„, kaže Prekić.
Čedomir Ljubo Čupić se sa studija u Beogradu, gde je kao i mnogi prihvatio levičarske ideje, vratio u Crnu Goru i bio je organizator i učesnik ustanka 13. jula 1941.
Potom postaje komesar partizanske čete Đuro Đaković koja je delovala u okolini Nikšića.
„U borbi, sredinom aprila 1942. Čupić je zarobljen, zatvorili su ga četnici, posle čega je usledilo mučenje u zatvoru i konačno, 9. maja je streljan“, kaže Prekić.
Crna Gora je tad pod okupacijom fašističke Italije, a četničke trupe sarađuju sa okupatorom.
Ravnogorski pokret ili Jugoslovenska vojska u otadžbini, čiji su pripadnici poznati kao četnici, bila je srpska nacionalistička i monarhistička organizacija, koja se tokom rata borila protiv Nemaca, a kasnije i protiv komunista.
Iako su na početku rata učestvovali u akcijama zajedno sa Komunističkom partijom Jugoslavije pod vođstvom Josipa Broza Tita, kasnije tokom rata su često sarađivali sa okupatorom i ostalim kvislinškim oružanim formacijama u Srbiji.
Istog dana kada je Čupić streljan, na drugom kraju grada, ispod Trebjese, popodne je obešena njegova partijska drugarica sedamnaestogodišnja omladinka Joka Baletić, koja je uhapšena zajedno sa njim.
Istorija je pamti kao devojku koja je, prkoseći neprijatelju, sama stavila omču oko vrata.
Baletić nije nikad dobila orden narodnog heroja kao Čupić, ali su njihova imena uklesana jedno do drugog na monumentalnom Spomeniku palim borcima u Nikšiću.
Sudbina je htela da istog tog dana 9. maja 1942. u Beogradu, u logoru na Banjici, bude ugušena partizanka Sloboda Trajković, verenica narodnog heroja Ive Lole Ribara.
Svedok oba suđenja bio je i Tomo Kovačević, kasnije poznat kao jedan od najstarijih crnogorskih pilota.
On je 2006. za crnogorski list Pobjeda opisao kako je izgledao dan kad su Čupića iz zatvora koji se nalazio u dvorištu jedne kafane u lancima vodili kroz grad ka strelištu.
Sala Doma kulture u kojem je održano suđenje bila je dupke puna.
Kada je Ljubu izrečena presuda – smrt streljanjem, šačica „ljotićevaca“ (saradnika okupatora) u jednoj loži je zapljeskala.
Ljubo se okrenuo sudu i prezrivo im dobacio:
„Zaista prava presuda. Desetina odobrava, a stotine ćuti“, rekao je.
A na streljanje je pošao kao na svadbu. Uspravan, ponosan i gord.
Kovačević je opisao da je Čupić pred smrt udario u pehar sveštenika i da je klicao Titu i Partiji na „na našem i engleskom jeziku“.
U streljačkom vodu su bila petorica četnika.
Četnički komandant ga je, prema svedočenju, posle streljanja dotukao još jednim metkom iz revolvera.
Najtužnije je bilo kad su ga položili u već pripremljenu grobnicu.
Vladala je jeziva tišina.
Čuo se samo zveket oružja.
U odnosu na ostale bivše jugoslovenske republike, Crna Gora nije imala izražen talas istorijskog revizionizma, ocenjuje istoričar Adnan Prekić.
„Zanimljivo je da ta ideja antifašizma u Crnoj Gori bila nekako najžilavija. Već godinama i decenijama postoje ulice Josipa Broza Tita, Tito ima spomenik u Podgorici, Ljubo Čupić u Nikšiću, rad antifašističkih pokreta je jak“, navodi on.
„Bilo kakav pokušaj izjednačavanja ostalih pokreta sa partizanskim uvek je nailazio na potpuno jasan i skoro jedinstven odgovor društva“, ističe Prekić.
Kada govori o antifašizmu, Prekić se poziva na Umberta Eka i njegov Esej o večnom fašizmu.
„Eko govori tamo da je potpuno iluzorno i glupavo očekivati da će nam se fašizam vratiti u istom onom obliku kao što je bio u 20. veku. On sad ima mnogo sofisticiranije metode koje je teže prepoznati i upravo su zbog toga važne vrednosti koje Ljubo Čupić simboliše“, navodi profesor.
To su, dodaje, vrednosti jednakosti i univerzalnih ljudskih prava koja se odnose i manjinske zajednice po bilo kom osnovu.
„To je sigurno putokaz i za neko buduće vreme“, zaključuje Prekić.
Penzionerka Čedomira Čupić, koja je odrasla i živi u Beogradu, već gotovo osam decenija nosi herojsko ime strica.
Nazvali su je tako, jer se rodila 1943, godinu dana posle njegove smrti.
„Ceo moj život je to obeležilo, nikad nisam promenila ime. Mogli su da me zovu i Ljuba i Mira i svakako, a zovem se samo Čedomira“, kaže Čupić za BBC na srpskom.
To pomalo neobično ime je stoički nosila i u detinjstvu, kada su je druga deca zadirkivala.
„Nosila sam ga i kad to nije bilo zabavno, zvali su me ženski Čeda.
„Meni to nije smetalo, jer mi je baba stalno govorila – ti nosiš herojsko ime, ja sam s tim rasla, ali niko oko mene nije znao ko sam“, kaže ona.
Među Čupićima nije slavan samo Čedomir.
Po njegovom rođenom bratu, doktoru Vukanu Čupić ime nosi Institut za majku i dete u Beogradu, podseća ona.
Nema Nikšićanina koji se ne ponosi Ljubom, uverena je novinarka iz ovog grada Ana Božović.
„Njegovom osmehu divile su se generacije“, kaže Božović za BBC.
Njihov grad se, s podjednakim ponosom navode, razlikuje od ostalih mesta u Crnoj Gori – odatle potiču i pesnik setnih stihova Vitomir Vito Nikolić, kao i muzičar Miladin Šobić koji je snimio i pesmu o Čupiću.
I tu u centru, dobio je spomenik 13. jula 2018. na crnogorski Dan državnosti, a otvaranju je prisustvovao i predsednik Milo Đukanović.
„Pošta Crne Gore je 2013. izdala markicu sa likom Čupića, a dve godine kasnije je dramaturg i pisac Obrad Nenezić objavio roman Osmijeh za Mariju Mihailovič, inspirisan životom jedinog Crnogorca koji miri sve razlike, ideološke, vjerske, nacionalne„, citiraju Vijesti.
I za Anu Božović je ovaj heroj, kaže, večna inspiracija i „najlepši osmeh – osmeh slobode“.
„Ako bi sloboda imala lik to bi bio lik Ljuba Čupića“, zaključuje Nikšićanka.
STUPS: Influenser