Freska burnog života Vase Stajića obuhvata raznovrsne uloge i transformacije u kojima je on sudelovao.

Rođen je u Mokrinu, gde je završio osnovnu školu. Prvi razred gimnazije završio je u Kikindi, a nastavio je u Sremskim Karlovcima, gde je kažnjavan zbog svog antiklerikalizma (“svake godine bi me osudili na 16 sati zatvora zbog izbegavanja crkve”, zabeležio je u svom Dnevniku 22. aprila 1917), ali su ga konačno izbacili, pa je osmi razred pohađao i maturirao čak u Senju. Tamo je naučio italijanski jezik, čitao Dantea u originalu i prevodio ga.

Studirao je u Budimpešti, Lajpcigu i Parizu. Prosto je gutao Evropu, njenu kulturu i vrednosti i upoznavao je – kako onu germansku tako i romansku. Vraća se 1902. u Vojvodinu, Južnu Ugarsku, gde odlazi u najzabitija banatska sela i biva učitelj u srpskim školama. Postaje nastavnik u srpskoj učiteljskoj školi u Pakracu, odakle je izbačen zbog – antiklerikalizma. Zatim je dobio mesto u srpskoj gimnaziji u Pljevljima, u tadašnjoj Turskoj, gde je takođe izgubio posao. Otišao je zatim u Sombor, gde je dugo godina predavao u Preparandiji, čuvenoj učiteljskoj školi. Ovaj uzburkani mladi čovek tu nalazi polje svog rada.

Nakon što se Habsburška monarhija 1867. transformisala u Austro-Ugarsku i Ugarska postala posebna federalna jedinica, nastupio je njen neviđen razvoj. Grade se mostovi, pruge, fabrike, utemeljuju se ključne institucije, kulturne, naučne i umetničke. Mađarska je u euforiji samopouzdanja i ponosa, ali ima jedan objektivan problem. U državi je ispod 50 odsto samih Mađara, te se započinje planska i ubrzana denacionalizacija nemađara. I to uspešna. Tu se uzdiže Vasa Stajić kao harizmatski nacionalni vođa srpske srednjoškolske omladine, kao učitelj, pedagog i prosvetitelj radi na buđenju i jačanju njene nacionalne svesti. Dve stvari su tu bile ključne.

Bio je nacionalista, ali ne šovinista, mrzitelj i protivnik drugih nacionalnosti. I znao je da Srbi, kulturno inferiorni, ne mogu izdržati konkurenciju Mađara, Nemaca, Jevreja i drugih, te upućuje omladinu na visoke kulturne, etičke i demokratske vrednosti, samoobrazovanje i profesionalnu solidnost i spremnost – “rad, a ne dokolica”, govorio je. Godine 1912. organizovao je u Novom Sadu skup svih srednjoškolaca Srba u Vojvodini radi zbližavanja. Pristupa organizaciji “Narodna odbrana” u Beogradu, koja je delovala u pravcu svesrpskog ujedinjenja, ne isključujući i stvaranje Jugoslavije, i to svim sredstvima, i oružanim.

Vodio je grupu đaka u Beograd, gde su imali susret s regentom Aleksandrom, upoznavanje sa srpskim oružjem … vežbu gađanja!!! Bili su i u Nišu. Potom Vasa Stajić započinje i propagandu na široj osnovi. Pored omladine, obraća se celom srpstvu u Vojvodini. Zatim kao opredeljeni Jugosloven s velikim žarom putuje i drži predavanja boreći se za ujedinjenje južnih Slovena, za Jugoslaviju. U širokom radijusu: Vojvodina, Dalmacija, Bosna… Zbog svog nacionalističkog delovanja 1913. osuđen je na šest meseci zatvora, a dve godine kasnije 1915, na velikom Segedinskom procesu koji je trajao nedelju dana, na devet godina teškog zatvora. Otišao je na robiju, gde je bio sve do 1918.

U životu Vase Stajića 1918. je prelomna godina. Do tada je on borac protiv nacionalne diskriminacije u Ugarskoj, posle 1918. protivnik nacionalne diskriminacije u Jugoslaviji.

Posle rata počinio je neoprostiv i do danas neoprošteni greh. Zalagao se da se Vojvodina priključi Jugoslaviji kroz Narodno veće Slovenaca, Hrvata i Srba iz Zagreba, za Jugoslaviju koju će sačinjavati njene prepoznatljive celine, pokrajine, “zemlje”. Tada je i počelo njegovo isključenje, čoveka koji je pre rata za novu državu “najviše mesa od sebe otkinuo” (Dimitrije Boarov).

Nije bio za monarhiju, protivio se centralizmu nove države, protivio se i zapostavljanju pojedinih naroda i oblasti, posebno Vojvodine. Smatrao je da Vojvodina ima “MISIJU” kao “ŠVAJCA NA ISTOKU”, što je preuzeo od Miletića, da smiruje imperijalne i šovinističke strasti sa severa, ali i sa juga. Vojvodina, ne samo “srpska” (“Srpska Vojvodina”) već građanska i demokratska ZA SVE, čime je redefinisao pojam autonomije do 1918. To je bio njegov drugi neoprostivi greh.

Osuđivao je diskriminatorsku politiku prema nacionalnim manjinama, posebno u Vojvodini: različito oporezivanje iste imovine, uskraćivanje prava lokalne samouprave, oduzimanje izbornih prava i mnogo toga još. Tada je rekao čuvenu rečenicu koja ga obeležava: “Nemojmo dopustiti da mi koji smo bili progonjeni sada budemo progonitelji”. To je jedna od najvažnijih misli Vase Stajića, koja ga suštinski određuje. On je uvek bio on i do 1918. i posle nje, dosledan sebi. Jedan jedini.

Drugo razdoblje svog života proveo je u školama i arhivima, gde je istraživao prošlost Vojvodine. Drugi svetski rat je proveo u Sremskim Karlovcima, odakle se priključio partizanima i posle oslobođenja došao u Novi Sad.

Bio je siromašan, Isidora Sekulić je rekla: “urođeno siromašan”. Stanovao je “pod kiriju”. Listove koje je sam osnivao i uređivao mahom je sam i finansirao. Njegova žena Milica razumela ga je i pružala mu podršku. Posle jednog uspešnog zbora koji je držao u Kikindi neki građani su govorili: “Šteta, tako pametan čovek, a nije umeo da se plasira”.

Umro je u Novom Sadu 10. februara 1947, na dan svog 69. rođendana. Sahranjen je po svojoj želji – bez popova! I tu je ostao dosledan sebi, od mladosti do kraja!

(Novi magazin)