Skip to main content

DRAGAN BURSAĆ: Klikeri se gube, ljudi su ubijeni

Građani 18. nov 2022.
9 min čitanja

Dragan Bursać, čovek koji upozorava da imamo još malo vremena dok nam iz sećanja „ne ispadnu“ ljudi koji su u strahotama rata učinili veliko delo ljudskosti ili ljudi sa imenom i prezimenom, a ne brojem, koji su mučki ubijeni tokom tih ratova

Kada čitate kolumne u knjizi „Čekajući Dylan Doga u Srebrenici“ (Art Rabic, Sarajevo, 2022) Dragana Bursaća (Banjaluka, 1975) pomislite: ma nije ovo istina, divno je ovo iskonstruisao, domaštao, jao, kako je lepo opisao devojčicu iz Sarajeva na letnjem raspustu u Srebrenici kako trči poljanom i prvi put se drži za ruku sa mladićem ili pored trafike zajedno čitaju „Dylan Doga“; ili kada piše o dečaku koji se vratio iz zbega po svog kucu… ali, onda vas dočeka „italik“ i citat iz svedočenja pred sudovima, zapisi iz dnevnika, živi, zapisani, pečatirani iskazi… dočeka vas „italik“, dočeka vas istina za koju naš sagovornik i kaže da je uzrok da njegov novinarski posao bude lak jer, ratovi vođeni devedesetih na Balkanu su najdokumentovaniji u istoriji čovečanstva.

Samo se treba baviti istinom. Tako stihovi Maka Dizdara koje je stavio kao moto knjige važe i za njega: „Al’ riječ ako rekneš, neka bude teška kao svaka istina, neka bude rečena za čovjeka“.

Ovaj smo razgovor povodom njegove nove knjige sa Draganom Bursaćem mogli voditi na trgu Vladimira Barovića, admirala JNA, ili u nekom kafiću u Ulici Đuro Ivković, ili u Ulici Muje Šahmana ili u parku Dijane Budisavljević, ali ne u Beču gde taj park postoji, nego ovde kod nas negde… I da razgovaramo na brzinu jer oboje žurimo na predstavu Nihada Nine Ćatića „Odmetnici“, da onog Nine što se upravo iz Novog Sada sa studija žurnalistike vratio aprila 1992. godine u rodnu Srebrenicu. Ali nismo. Da jesmo, možda ne bi bilo ni potrebe za ovim razgovorom. Ovako, razgovaramo u trenutku kada je registrovano više od 220 murala ratnom zločincu Ratku Mladiću samo u nekoliko gradova u Srbiji.

Više od 20 godina, ovaj novinar iz Banja Luke, opominje javnost da mi tih ulica, trgova i parkova nemamo i da sve dok ih ne budemo imali nećemo moći da idemo dalje. On je taj koji uporno govori da ljudi tokom ratova devedesetih nisu „nestali“ već su ubijeni, da nisu „izgubljeni“ jer se samo klikeri, kako kaže, mogu izgubiti, ispasti iz džepova. I upozorava da imamo još malo vremena dok nam iz sećanja „ne ispadu“ ljudi koji su u strahotama rata učinili veliko delo ljudskosti, ili ljudi sa imenom i prezimenom, a ne brojem, koji su mučki ubijeni tokom tih ratova.

U „Dnevniku samoće“ Vidosav Stevanović piše da rat počinje onda kada se više ne pominju imena već krenu brojevi. To je napisao u danima kada je u Dubrovniku poginuo pesnik i prevodilac Milan Milišić 5. oktobra 1991. Njegovo ime bilo je to poslednje ime i prezime, nakon toga su počele brojke. I Vi ste jednu od kolumni nazvali 8372 i naglasili da to nije broj već ime i prezime genocida, da je to „šifra za bol“. Koliko je surova i u osnovi neljudska ta „igra“ brojevima?

Hvala vam na ovom pitanju. Mnogo je značajno jer je negdje i potka i moto i misaona grana ove knjige bila ta da smo se mi doslovno pretvorili u brojeve. Kada ljudi vide brojku 8372 oni vizuelno vide samo brojeve 8, 3, 7, 2 a ne vizualizuju najmanje 8372 ljudske sudbine. Izračunao sam da kada bi razgovjetno i pažljivo čitali ta imena i prezimena trebalo bi nam puna četiri sata da ih izgovorimo. A to je upravo toliko ljudi, koji su se voljeli, mrzili, zaljubljivali, slavili rođendane, radili, učili… a onda smo dočekali da im ljudi „tepaju“ pa kažu da njih više nema. Nije da ih nema – oni su ubijeni! Velika je to razlika. Zato mi je najvažnije da napišem neka od njihovih imena i ono što im se dešavalo kako bismo zajedno shvatili da su oni bili živi ljudi a ne neke brojke. Ostaćemo zarobljeni u tom narativu brojeva, bez ljudi, bez ličnosti. To je to drugo ubistvo. Ubistvo zaborava. Ako u Holokaustu imate ime i prezime i priču, makar od dvije tri rečenice, zašto mi to ne možemo da uradimo? Tako ćemo te ljude spasiti od zaborava.

Govorili ste o tome da moramo i da požurimo u tome?

Naravno da moramo jer, nemamo više vremena- biološki. Za pet do deset godina mi nećemo imati živih svjedoka. Tada će se govoriti: bili su tu u selu dječak i djevojčica. Neće biti onih koji se sjećaju njihovih imena, u koju su školu išli, čime su se bavili… A šta je bilo? Pa, čuli smo da su ubijeni… A ko, kada i zašto su ih ubili, to će se izgubiti. Nakon toga nas čeka upravo ono što nacionalisti već sada govore: nije se desilo. Ili da citiram Milorada Dodika koji je za Potočare rekao: „Šta hoćete, to je vojno groblje“. Ili ono kada je rekao da su tabuti, kovčezi nekako suviše lagani. Pa naravno da jesu, u njima je često samo par kostiju. Ljudi kao on, ne da nemaju empatije, nego se još i sprdaju s bolom. To je zastrašujuće.

Uskoro nećemo imati više svjedoka koji o počinjenim zločinima mogu da govore. Tada nam prijeti ona druga strana zla i tame kojoj će biti lakše da sve relativizira. O tom poslu sam govorio da je lak jer je sve dokumentovano ali, on je i težak jer se radi o polju izučavanja zločina i genocida. Samo na osnovu informacija kojima raspolažem, mogao bih da pišem kolumne na ovu strašnu temu naredne četiri godine. I taj podatak govori o razmjeri zla koje se dogodilo, a žrtve treba da vratimo u život makar kroz pisanje o njima. Jer, znate kako kažu, od prve, prave smrti gora je ona druga, smrt zaborava. Bojim se da nas to čeka ako svojski ne prionemo na posao.

Da li su ratovi uopšte završeni?

Ne nisu. Oni su samo prekinuti. Nisu završeni, nisu dovedeni do kraja. Tako piše čak i na papiru. Podsjetiću vas, u Dejtonskom sporazumu piše „Dejtonski mirovni – prelazni sporazum“. Dakle, taj sporazum je prelazni. Napravljen je zato da bi se zaustavilo pucanje. Na taj rat je stavljena pauza, on nije stopiran. I države koje su u tom ratu, na tim politikama, dobile određene teritorije, nastavljaju svoju politiku tamo gde su stale jer, nisu kažnjene. Ne samo da nisu kažnjene već su pojedinci poput Milorada Dodika stalno i nagrađivani za takve politike.

Čak i međunarodna zajednica ćuti na sve to i kaže: pa dobro, to su demokratski procesi. A to što je on apsolutni autoritet i gruntovni vlasnik pola Bosne i Hercegovine, to nikom ništa. Dodika uzimam samo kao primer. On na vlasti nije bio samo od 2002 do 2006. godine. Tada je govorio da bi bilo dobro praviti ekonomske zajednice gradova, pa je predložio da Banja Luka i Osijek to budu i odmah je izgubio izbore. Kada je to vidio, „isprepisivao“ je zločinačku politiku SDS-a, uzeo te ljude oko sebe, i od tada je stalno na vlasti. A međunarodna zajednica sliježe ramenima, izražava zabrinutost, organizuje okrugle stolove…

Vi, kao i nekolicina drugih novinara i novinarki, stalno dobijate pretnje. Da li vam je to apsurdno jer, na kraju krajeva, vi samo pišete o onome što se desilo, o čemu postoje svedočenja, o istini koje, zahvaljujući svedočenjima i ne mogu da budu dve?

Ima jedan veliki generalni problem na ovim prostorima sa istinom. Odnosno, infantilne države imaju problem sa istinom utoliko što je istina stvar koja se prećutkuje. Istina je nekako teška i zbog nje vam prijete. Fascinantno je koliko prijetnji su dobili brojni novinari zato što objavljuju istinu. U civilizovanim zemljama vam prijete nekakvim tužbama jer ste objavili laž, a ovde vam prijete jer ste objavili istinu. Lično ja sam dobio silne prijetnje samo zato što sam objavio istinu. No, nemaju se za šta uhvatiti jer je istina onakva kakva jeste.

Interesantan je i eksperiment koji su psiholozi sproveli i utvrdili da kada bi čovjek lagao svakog dana, nakon samo nekoliko dana bi se toliko upetljao u sopstvene laži da bi to postala životna paranoja. Zamislite koji je to stepen paranoje kada ove naše države lažu same sebe svakodnevno, evo već dvadeset, trideset godina, da ne kažem stotinama godina. Koliko je to zastrašujuće u kakvoj paranoji mi živimo.

Ali pretnje vama zbog onoga što pišete su užasavajuće. Kažete da vam je nedavno stigla poruka sa pitanjem kako ste još uvek živi. Da li je javnost jedina odbrana?

Da, javnost nam je jedina odbrana. Uvijek govorim mladim kolegama da svaku prijetnju koju dobiju prijave. Ne samo zbog proceduralno pravnih stvari. Govorim im da moraju biti izloženi svjetlima javnosti sa svih strana, jer to nam je jedina zaštita. Znam da je to krhko, nejako, često i utopistički ali moramo se potpuno izložiti javnosti i nekako te zvijeri izvući na svjetlo, da se i oni vide, da se ne kriju iza anonimnih imena. Svaku prijetnju nama mora znati što više ljudi, da ne kažem moraju svi da znaju za to. A kolege, svi do jednog, iako znam koliko ima sujeta u ovom našem poslu, moraju biti baš to -kolegijalne i moraju podržati one kojima se prijeti. To je jednostavan i jedini moguć pristup svemu ovome.

Možemo li da očekujemo da se nešto desi, da se društva u kojima živimo suoče sa prošlošću?

Eto, već u pitanju vašem je dijagnoza. To je pasiv. Mi ništa ne treba da očekujemo. Mi treba da radimo. Neće nam doći niko drugi, treći i reći nam da treba da se suočimo sa prošlošću. To treba na internom nivou svako od nas da radi. Neće niko to izmaštati, na primjer, organizovati okrugli sto i eto, mi smo se suočili sa prošlošću. Ne, nismo. Nas nekolicina jesmo ali, dok se svi ljudi ne suoče sa činjenicama, ništa od našeg suočavanja. To mora svako da uradi, i da prestane nešto da očekuje. Prije samo nekoliko godina sam u šali rekao da kada bismo se svi mi koji pišemo i bavimo se suočavanjem sa prošlošću i zločinima počinjem ovde utrpali u neki autobus i kada bi se taj autobus survao u provaliju, nestalo bi onih koji to čine. Bojim se da bi se danas svi mi mogli strpati u jedan auto, toliko nas je malo. Toliko je jaka inficiranost nacionalističkim narativom oko nas da mi ispadamo nešto jako hrabri. Donedavno sam sebe smatrao osrednjim liberalom, ali u ovakvom okruženju ispadam radikalan do panja, kako oni vole da kažu „autošovinista“ koji „želi zlo“ drugima. Najnovije prijetnje su mi upućene jer sam napisao kako su Srbi promijenili ime crkve u Crnoj Gori. I onda sam kriv ja, a ne oni koji su to uradili. Kriv sam ja što sam napisao da su oni to uradili. Podgorica sada postaje kao Banja Luka. Ako vi napišete šta se tamo dešava u posljednjih desetak dana, onda vam prijete smrću. Ako ja kažem da je dole na djelu četnička klerikalna kontrarevolucija mene treba ubiti.

U kolumnama pišete o ljudima koji su istinski heroji rata jer su se poneli ljudski u svom tom zlu. Na primer, o admiralu Vladimiru Baroviću koji se ubio 29. septembra 1991. kada je preuzeo dužnost zamenika komandanta Vojno-pomorske oblasti u Splitu. Trebalo je sa Visa da puca po ljudima i gradovima duž primorja. Ali nije. Umesto plotuna, ispalio je samo jedan metak, sebi u slepoočnicu. Za sve te smrti, „svete smrti“ pišete da prolaze „ispod radara“ javnosti. Zašto je to tako?

Ti ljudi zaista prolaze ispod radara javnosti. Rijetko ko zna da je Baroviću posthumno u Crnoj Gori dodijeljen Orden za hrabrost. Da postoji inicijativa države Slovenije da se Barović uvrsti u njihove generale jer mu je majka bila Slovenka. Po tim ljudima, najčešće ništa nije nazvano. Po Dijani Budisavljević, koja je iz pakla jasenovačkih logora izbavila najmanje 7.500 djece, zove se park u Beču ali ne i kod nas. A činjenice govore da je njen čin ne samo najveći i najhumaniji individualni čin u Drugom svjetskom ratu, nego i najveća lična ljudskost u pisanoj istoriji čovječanstva. To su pravi heroji mira usred rata. Svoje su herojstvo platili životom, a ratni zločinci slobodno šetaju i proglašavaju se herojima. Imamo tu nesrećnu životnu okolnost da živimo u vremenima kad su nam jedine zvijezde, osim kriminalaca, upravo ratni zločinci. Oni su u rijaliti-programima, gosti su u jutarnjim programima raznih televizija gdje se pitaju za sve i svašta, otvaraju razne svetkovine, a u entitetu Republike Srpske, ako ih stavite na bilborde i ostali propagandni materijal, imaćete veće šanse da pobijedite na izborima. Još ako na mitinge dovedete sina Ratka Mladića ili kćerku Radovana Karadžića, oni će biti kudikamo posjećeniji. To znači da su ratni zločinci, bili oni živi ili mrtvi, itekako živi u tom narativu i politički su veoma bitni u istom tom narativu. U knjizi sam o njima pisao onako kako i treba da se piše o njima, da je riječ o ljudskom ološu i smeću. I da i oni imaju ime i prezime i da su i zločini i genocidi samo na njihovoj duši i da je krivica uvijek individualna. Jer, isto tako, individualan je i herojski čin svih onih drugih ljudi koji su se ljudski ponijeli i o kojima pišem a koji itekako imaju i ime i prezime i ne smiju se zaboraviti.

Simptomatično je to o čemu ste pričali na promociji da ste manje problema imali pre petnaestak godina zbog tekstova pisanih za banjalučki Booka magazin, nego što ih imate danas? Zar to ne govori o tome da se udaljavamo od katarze?

Ako bismo uzeli u obzir nacističke zločine tokom Drugog svjetskog rata i šta se desilo ’68. godine, ta katarza bi trebala da bude sada. Da mladi ljudi počnu da se pitaju šta se to desilo 1991. ili 1989. godine kod nas. Umjesto toga, mi idemo u rikverc, unazad, i ne samo da imam takav osećaj već to mogu i empirijski dokazati baš pomoću svojih tekstova. Jer, 2008 ili 2009. godine u tim sam kolumnama bio i oštriji i nisam imao problema, a sada, 2022. godine je ispalo da imamo velikih problema sa svim tim. Pa, šta nam se desilo? Ozbiljna društva, koja su nadnacionalna, građanska, koja su izašla iz infantilnih perioda, ukazuju na svoje greške, sagledavaju ih, analiziraju i tako edukuju mlade ljude. Društva koja su infantilna poput ovih naših na Balkanu, žive ne samo u lažima već u dopingovanju mladih ljudi tim lažima. Mi ne živimo samo u ekonomskoj već i u duhovnoj bijedi. Dok se to ne počne preoblikovati, bojim se da ćemo samo ići unazad jer, ne može se reći da mi tapkamo u mjestu, mi doslovno idemo u rikverc. Od fundamentalnog značaja je da se sa djecom treba raditi od najranijeg uzrasta, sa pet-šest godina. Mladi ljudi, koji imaju 15, 16 godina su toliko indoktrinirani ovim zlom da su već hodajući mediokriteti. To je strašno, ali je tako.

Posao novinara je da bude misleće biće

Na novosadskoj promociji, na pitanje, odakle mu snage za pisanje o mučnim zločinima, Dragan Bursać je rekao: „Veliki Alber Kami je kazao da je posao novinara da bude misleće biće. Da ne treba da bude neko ko samo prenosi informacije od tačke A do tačke B. To nije novinar. Mene su tako učili, a ja sam završio filozofiju, da svijet treba da promišljamo. Rekao sam da je pisati lako misleći samo na to koliko su nam dostupna dokumenta o svemu: forenzički nalazi, obdukcije, zapisnici sa suđenja… duhovno, nije lako. Nekada mi treba i po nekoliko dana da se smirim nakon pisanja kolumni, znajući i šta sam sve morao da izbacim iz teksta jer on uvek ima samo određen broj karaktera, a užasavajućeg materijala je mnogo, mnogo više.“

(Gordana Nonin, Novi magazin / Foto: Autonomija)