Danas je 3. maj. Danas je Svjetski dan slobode medija. Svjetski dan slobode medija proglasila je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1993. godine. U zemlji oslobođenoj svakog smisla, slaviti Dan slobode medija ravno je očekivanju da, recimo, Boris Bogdanović izgovori rečenicu u kojoj subjekat nije DPS. A predikat „pljačka“? Toliko je besmisleno.

Ali naša velika očekivanja ne traže uporište u stvarnosti. Nikad i nijesu. Zato je valjda Crna Gora avgusta 2020. glasala za osvajanje slobode. Slobode koja ne pjeva kao što su sužnji pjevali o njoj. Prazan stomak ne pjeva. Zavija. Zarobljen čovjek ne pjeva. Živi u kavezu. Dan za dan. Pomiren s tišinom živi s utjehom kako uvijek može i gore. Dan slobode medija u zemlji bez slobode nije razlog za slavlje, već razlog za pitanje jesu li novinari legitimne mete?

Oni novinari, i oni mediji koji ne pišu po diktatu vlasti i režimskih hrtova, gladnih lova. Novinari izvan medija koji su oglasna tabla režima. Jesu li takvi novinari glineni golubovi u koje vlast u dokolici puca? Iz partijskih štabova. Iz skupštinskih klupa. Iz ministarskih kabineta. Je li kontinuitet crtanja meta na svome vrhuncu. Ako smo zaboravili Dritana Abazovića, koji usred Skupštine sriče imena neposlušnih novinara, i u kamere tad opozicione Gradske televizije obećava gašenje iste, kako zaboraviti notornog Bogdanovića i njegovo svakodnevno treniranje strogoće? Istina, niko se ne plaši diplomiranog pravnika, koji je pravo izučavao s bezbjedne distance. Takoreći na daljinu, budući da na fakultet, ako je vjerovati onima koje nikad nije demantovao, nije kročio. Beogradski đak koji nije prešao granicu? Osim granice dobrog ukusa, čije je crvene linije odavno zgazio. Jesu li novinari koje Bogdanović ne kontroliše na spisku za isljeđivanje? Jesu li novinari koje ne kontroliše na spisku tužilaca koje kontroliše? Pleše već dugo na svojoj cirkuskoj žici veseli Boris Bogdanović. Pleše od laži u kojoj bivši režim novinare plaća osam hijada eura po napisanom tekstu, do bizarne prijetnje ukidanjem sunca i vitamina D. I izgradnjom novih zatvora za sve novinare koji ne plešu sa njim.

Naravno da se režim neće baviti Rektorovim i Vučićevim fabrikama propagande. Naravno da se neće baviti sijačima laži i zla, onima čiji su tekstovi ogledni čas govora mržnje. Takvi nijesu i neće biti tema partijskih saopštenja. Neće se režim baviti ni svojim hajkačima, junacima prepiski narko klanova, koji na stranicama žute štampe slobodne novinare proglašavaju teroristima, crtajući BIRN mape. Neće se režim baviti ni nezakonitim direktorom tzv. Javnog servisa, koji je ništa drugo do privatna televizija aktuelne vlasti. Takvi zaista uživaju slobodu. I kad nije 3. maj. Sloboda je privilegija ličnih daktilografa i platformi onih koji vladaju. Drugima na dar sudovi i tužilaštva. Prljava propaganda poslanika partija u vlasti. Saslušanja i obećanja ukidanja slobode. Na Dan slobode, i svakog drugog dana sve to možemo čuti. Svakog dana svjedočimo političkim progonima novinara. A to čine oni čija su usta puna slobode. Usta puna laži. Laži o novinarima koje isljeđuju zarobljeni tužioci. Novinarima koji odbijaju poslušnost. Danas je Svjetski dan slobode. U kući zidanoj na mitu o slobodi. Jer, naš želudac ne vari istinu. Tek mitove i legende. Priče za laku noć. Uz gusle ili gitaru, svejedno je. Od istine nam bude zlo. Tradicija obmane nikad nije završila. Da je drugačije zar bi jedan B. Bogdanović ikad bio u prilici i da izgovori imena časnih ljudi? Da ih vuče kroz vlastito blato. Da je drugačije oni bez časti bar bi ćutali. A ako bi govorili, i ako bi lagali, bili bi pozvani na odgovornost. Da je drugačije. Ali nije.

Zato, srećan Svjetski dan slobode medija svima koji slave.

(Antena M)