Skip to main content

DINKO GRUHONJIĆ: Rusko-srbijanska medijska kolonizacija Crne Gore

Izdvajamo 04. нов 2023.
7 min čitanja

Koliko Srbija zaista želi da se zadrži samo na "mekoj moći"?

Pripremajući se za ovo izlaganje konsultovao sam se sa nekoliko kolega novinara i urednika iz Crne Gore, da mi nešto ne bi promaklo kada je prisustvo medija iz Srbije u Crnoj Gori u pitanju. Jedan od njih, koji će se prepoznati, mi je odgovorio: „Uh, druže Dinko, spisak će biti golem i nešto ću preskočiti neminovno…“.

Spisak jeste golem i na ovom mestu se neću dubinski baviti njime. Radije bih da se pozabavimo time sa fenomenološkog aspekta.

“Medijska kolonizacija, kao pojam, odnosi se na situaciju kada strane države ili entiteti koriste svoje medijske resurse i uticaj kako bi kontrolisali ili manipulisali medijskim pejzažom u drugim zemljama. U slučaju Crne Gore, ovo pitanje postalo je sve izraženije u poslednjim godinama (…)Ova vrsta uticaja može izobličiti javno mnjenje i oblikovati političke odluke u zemlji (…)Srpski mediji, kao što su Informer i Večernje novosti, često promovišu bliske veze između Srbije i Crne Gore, čime se dodatno ojačava srpski uticaj na crnogorsko društvo. Ova vrsta uticaja takođe može dovesti do izobličavanja stvarnosti i polarizacije društva (…) Građani se suočavaju sa velikim količinama dezinformacija i propagande, što otežava donošenje informiranih odluka. Podela u društvu raste, a političke odluke se sve više oblikuju izvan crnogorskih granica.” (ChatGPT)

“Crna Gora je mala zemlja s bogatom poviješću i kulturom. U posljednjih nekoliko godina, međutim, suočava se s problemom rusko-srpske medijske kolonizacije. Ova kolonizacija se odvija na nekoliko razina. Na prvoj razini, ruski i srpski mediji neprestano šire dezinformacije i propagandu o Crnoj Gori. To se radi kako bi se stvorio negativan imidž zemlje i njezinih građana. Na drugoj razini, ruski i srpski mediji pokušavaju podijeliti crnogorsko društvo. To se radi poticanjem etničkih i vjerskih sukoba. Na trećoj razini, ruski i srpski mediji pokušavaju utjecati na crnogorske političke procese. To se radi podržavanjem proruskih i prosrpskih političara i stranaka. Rezultati ove medijske kolonizacije su vidljivi u crnogorskom društvu. Crnogorski građani su sve više podijeljeni i polarizirani. Zemlja je sve više izložena ruskom i srpskom utjecaju (…)ostoji nekoliko razloga za rusko-srpsku medijsku kolonizaciju Crne Gore. Jedan od razloga je geostrateški položaj zemlje. Crna Gora se nalazi na važnom strateškom položaju na Balkanu. Njezina obala izlazi na Jadransko more, koje je važna trgovačka i prometna ruta. Drugi razlog je crnogorski put u Europsku uniju. Rusija i Srbija se protive crnogorskom članstvu u EU. Smatraju da bi to predstavljalo gubitak utjecaja na Balkanu (…) Ruska i srpska medijska kolonizacija ima ozbiljne posljedice za Crnu Goru. One ugrožavaju crnogorsku suverenost i neovisnost. One također otežavaju proces crnogorske integracije u Europsku uniju.” (Bard AI)

Toliko zasad o tome šta o temi misli mrska veštačka inteligencija.

U Crnoj Gori imate prilike da čitate notorne beogradske tabloide, kakvih nema nigde – ne samo u regionu, nego ni u celoj Evropi – a bilo bi zanimljivo utvrditi da li baš takvo nešto postoji bilo gde u svetu. Imate prilike i da gledate skandaloznu TV Pink, koja pripada istoj grupi notornih tabloidnih medija.

Šta je problem sa ovim medijima? Problem je u tome što je reč o tabloidima sa lažnom ličnom kartom. Naime, oni jesu tabloidi po formi: imaju velike klikbejt naslove, velike fotografije, malo teksta, dizajnirani su u kič bojama itd. Ali, nisu tabloidi po sadržaju, jer pored uobičajenih tabloidnih tema, poput crne hronike i seks afera, oni se ne samo bave, nego se primarno bave – političkim temama. Tabloidi – oni pravi, dobri, stari – se nikada time nisu bavili, već su uvek bili zamena za trač, samim tim su bili i daleko tiražniji od ozbiljnih novina, ali bez namere da budu ozbiljno shvaćeni. Sada, međutim, sa stranica i ekrana srbijanskih tabloidnih medija neprestano vrište naslovi i „specijalne emisije“ kojima se vređaju susedne zemlje i narodi i kojima se neprestano proizvodi atmosfera konflikta, uključujući i najave mogućih ratova. Bave se oni tako i pitanjima ratnih zločina i pitanjima geopolitike.

A svim tim kompleksnim temama bave se na prizeman, tabloidni način. Simplifikacija tako složenih tema ima za cilj stvaranje crno-bele slike sveta i neprestanu društvenu antagonizaciju, što polarizuje društvo u Srbiji, ali ne samo u Srbiji. Takva simplifikacija zapravo se ne može zvati novinarstvom, već propagandom, koja vrlo često ima obeležja ratne propagande i njenih tehnika targetiranja neprijatelja, poput generalizacija da svi pripadnici jednog kolektiviteta moraju imati zajedničke – najčešće takozvane antisrpske – osobine. Neretko se bave i dehumanizacijom targetiranog neprijatelja, što je prvi i neophodan preduslov za njegovu likvidaciju. Zasad samo simboličku, mada – što bi rekao Slobodan Milošević – ni oružane bitke nisu isključene. Da je u pitanju propaganda a ne novinarstvo, svedoče i medijski monitorinzi koji se sprovode u Srbiji a čiji rezultati pokazuju da ovakvi kvazitabloidni mediji neprestano krše novinarski kodeks. Krše ga jer ne mare za njega. A zašto bi i marili kada nisu novinari.

Kvazitabloidni beogradski mediji su, kada je postjugoslovenski prostor u pitanju, zapravo zamena za ono što su bili Miloševićevi državni mediji krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka. Tadašnji srbijanski državni mediji – dokazano je to kroz brojna istraživanja – bili su prethodnica rata. Recept je bio sledeći: osvojiti televizijske predajnike radi emitovanja programa TV Beograd u projektovanim granicama „velike Srbije“. Potom obraditi informacije radi proizvođenja neprijatelja, kojeg su potom obeščovečili. Kada je to bilo urađeno, sve je bilo spremno za likvidaciju proizvedenog neprijatelja, koja se odvijala kroz masovna etnička čišćenja, masovna silovanja i genocid. Potom se pristupilo narednim tehnikama postratne propagande koje su uključivale opravdavanje zločina, zatim poricanje i zataškavanje zločina, kao i zaveru ćutanja o počinjenim zločinima. Stvaranje stereotipa i etiketiranje odvijalo se kroz generalizacije, potvrđivanje generalizacija, tehniku televizijskih anketa „Vox populi, vox Dei“, a sve to kroz plasiranje selektivnih i neistinitih informacija i njihovo beskonačno ponavljanje, u gebelsovskom maniru da „hiljadu puta ponovljena laž pre ili kasnije postane istina“. Iako je danas reč o nominalno privatnim kvazitabloidnim medijima, oni su suštinski državni mediji, koji svoje postojanje duguju pre svega izdašnoj finansijskoj podršci države, naročito kroz „sivu“ zonu, mada ni ona „bela“ nije zanemarljiva kada su finansijski podsticaji iz budžeta i kroz oglašavanje u pitanju.  Naravno, i kroz otpise velikih poreskih dugovanja.

Takvi kvazitabloidni mediji su, u ovoj fazi agresivne regionalne srbijanske politike zapravo oruđe takozvane „meke moći“ Beograda pre svega prema Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i severu Kosova. Njihovi narativi su dominantno nacionalistički, izrazito proruski, po potrebi prokineski, a kontinurano antievropski, antiamerički i anti NATO. Takvi mediji su zapravo „veći Rusi od Rusa“ pa, ironično govoreći, samo postojanje Sputnjika i RT u Srbiji nije ni bilo naročito potrebno. Uostalom, nije li kvazitabloid „Informer“ na početku ruske agresije na Ukrajinu doneo veliki glavni naslov „Ukrajina napala Rusiju!“ Toga se ni Putin ne bi setio!

A da posle „meke moći“ može lako da nastupi i ona „tvrda“ pokazao je upravo primer Rusije. Naime, Putinovi Rusi su prethodno bili dobro izučili zanat širenja „meke moći“, pre svega kroz plasman različitih masovnih dezinformacija i poluinformacija. Ispostaviće se da je sve to bilo u svrhe priprema za napad na Gruziju, pa na Ukrajinu u oblastima Krima, Donjecka i Luhanska i na kraju za vojnu invaziju na Ukrajinu. Nedavni slučaj upada „malih zelenih“ na sever Kosova, po ugledu na rusku invaziju na Krim 2014. godine, potvrđuje, međutim, koliko Srbija zaista želi da se zadrži samo na „mekoj moći“. Naime, želi sve do momenta dok ne proceni da je putem propagande dovoljno isprala mozak građanima Crne Gore, Bosne i Hercegovine i severa Kosova. Ukoliko proceni da ispiranje mozga nije dovoljno, Srbija će vojno napasti ili izazvati sukobe u susednim zemljama pomoću svojih proksija koristeći „zbunjenost“ Zapada i „komplikovanu“ geopolitičku situaciju.

Vi ovde u Crnoj Gori imate prilike da gledate kako vlasnici iz Srbije kupuju medije u Crnoj Gori. Iz tržišnih razloga? Bez uvrede, u tom smislu Crna Gora nije veliko tržište. Dakle, razlozi nisu primarno ekonomski. Razlozi su primarno iz domena „srpskog sveta“. Slična je situacija i u bh. entitetu Republika Srpska naročito, ali situacija nije puno bolja ni u drugim delovima Bosne i Hercegovine. Kao ni na severu Kosova. Uočava se, dakle, pravilnost između „širenja medijskog tržišta“ i velikosrpske političke agende. To je proces koji traje već izvesno vreme, dovoljno dugo da pusti korene.

Iako je srbijansko društvo na prvi pogled polarizovano oko brojnih pitanja, u njemu postoji nacionalistički konsenzus političkih i intelektualnih elita kada je u pitanju odnos prema regionu. Taj konsenzus je veoma sličan onome koji je iznedrio Slobodana Miloševića, s tim što je sada još i opterećen potrebom za „revanšom“ za rekordan broj izgubljenih ratova u toku samo jedne decenije. Zbog toga su, sećate se toga vrlo dobro, srbijanska opozicija ali i značajni delovi takozvanog građanskog društva, slavili Amfilohijev litijaški pokret u Crnoj Gori nazivajući ga „rekom slobode“ koja će stići i u Srbiju.

Sliku takvog društva verno opisuju i antirežimski mediji u Srbiji: naime, oni su antirežimski u mnogim stvarima, ali u jednoj, sem časnih izuzetaka, nisu – u odnosu prema regionu, a pre svega prema Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Kosovu. Takav je slučaj u značajnoj meri i sa medijima koji su u većinskom vlasništvu kompanije United Media, poput N1 i Nove, a u crnogorskom slučaju i poput koncerna „Vijesti“ kojem odavno bolje pristaje ime „Vesti“, kao što to bolje znate od mene.

Sledeću propagandnu ofanzivu možemo očekivati u susret popisu stanovništva u Crnoj Gori, koji je odložen na mesec dana. Ako popisa, naravno, bude, jer smo videli da je i kratka i efektna kampanja građanskih snaga u Crnoj Gori protiv popisa bila dovoljna da režim ustukne. No, upravo zato i možemo očekivati novi medijski cunami diktiran iz Srbije o „antisrpskoj kampanji u CrnojGori“, o „ugroženosti Srba u Crnoj Gori“, i tome slično.

Uostalom, u skorijoj prošlosti, nije to prvi put da je Srbija bila aktivni učesnik u kampanji uoči popisa stanovništva. Organizovano je to i za popis 2011. godine. Tadašnji savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Mlađan Đorđević često je boravio u Crnoj Gori uoči popisa i rukovodio agresivnom  kampanjom koja je za cilj imala da se na popisu u Crnoj Gori što više građana izjasne kao Srbi. Deo te kampanje bio je, sećamo se, i Novak Đoković. Za Mlađana Đorđevića, inače kuma glavnog srbijanskog opozicionara Dragana Đilasa, kasnije će se ispostaviti da je otvoreno proruski igrač. Kampanja je samo delimično uspela: 29 odsto građana Crne Gore izjasnilo se kao Srbi, a 45 odsto kao Crnogorci. Vučićevi apetiti su, međutim, daleko veći i on neće štedeti ni vremena ni novca na propagandu, što preko medija, što „od vrata do vrata“, kada su sveštenici Crkve Srbije u pitanju i njihove kasarne, pardon – verski objekti. 

U skladu sa onim što je propagandistički prosrpski i proruski medij IN4S još pre dve godine počeo pod sloganom „Nije crnogorski ako nije srpski“, kampanja će se zasnivati na lažnom narativu o ugroženosti Srba i srpskog identiteta u Crnoj Gori. To će nam možda zazvučati čudno sada kada na čelu Skupštine Crne Gore vidimo četničkog vojvodu, putinoljupca Andriju Mandića, ali ne treba imati iluzija: kampanja će se zasnivati na negiranju crnogorskog identiteta i državnih simbola. Cilj je jasan: da se do temelja razori građanski koncept crnogorskog društva. Uostalom, oni to i ne kriju: predsednik Srbije Aleksandar Vučić je i sam kazao da je popis u Crnoj Gori najvažnija stvar za Srbiju.

Dakle, iako u Crnoj Gori formalno nema registrovanih zvaničnih ruskih medija, prokremaljska propaganda je prisutna, s obzirom da većina prorežimskih srpskih medija svoje sadržaje plasira u javnom prostoru Crne Gore. A oni su svakako veći Putini od Putina.

Da se vratimo veštačkoj inteligenciji, da čujemo šta nam ona preporučuje, kako se odbraniti od medijske kolonizacije Crne Gore? “Jedan od načina je međunarodna podrška Crnoj Gori. Crna Gora je mali, ali ponosan narod. Crnogorski građani su odlučni braniti svoju zemlju od strane ruske i srpske agresije.” (Bard AI).

Izlaganje na Cetinjskom forumu “Crna Gora i Zapadni Balkan – ubrzano ka zapadu ili polako ka istoku”, Fakultet za crnogorski jezik i književnost, 04. novembar 2023.

(Autonomija, foto: screenshot/Gradski portal)