“Nakon rata, možete ponovo izgraditi zgrade, nove mostove, ali sa bibliotekama je drugačija stvar. Kao da su pokušali da ubiju pamćenje Bosne, Jugoslavije, svijeta. Kada spaljujete knjige, to je kao da pokušavate da ubijete maštu svijeta”, jednom je prilikom izjavio bosanskohercegovački pesnik Goran Simić, koji je učestvovao u samoubilačkoj akciji spašavanja knjiga i rukopisa iz sarajevske Vijećnice, leta 1992. godine.

Uprkos vatrenoj buktinji koju su prozrokovale fosforne granate ispaljene sa brda oko opsednutog Sarajeva, uprkos granatama i snajperskoj vatri sa istih tih zastrašujućih, nekada ponosnih olimpijskih planina, Goran Simić i njegovi drugovi uspeli su spasiti više od milion knjiga i na sigurno ih sakriti tokom četvorogodišnjeg terora nad Sarajevom.

Uskoro će se navršiti bezmalo 30 godina od one noći sa 25. na 26. avgust 1992. godine, kada je u Bosni i Hercegovini izvršen i varvarski libricid. U Nacionalnoj i Univerzitetskoj biblioteci, poznatijoj pod imenom Vijećnica, fosfornim granatama spaljeni su u vrlo smišljenoj akciji milioni knjiga i rukopisa, 80 odsto knjiškog fonda. Požar je bio toliko žestok da je otopio metal u zidovima zgrade. Letnje nebo je te noći bilo pomračeno pocrnelim listovima knjiga.

Bio je to očigledni planirani pokušaj uništavanja identiteta Bosanaca i Hercegovaca, nas koji smo rođeni u Bosni, svih koji Bosnu vole, svih koji znaju koliko je lepa i specifična… Bio je to pokušaj savršenog zločina. Ali se kultura jednog prostora, njegov duh, ne može spaliti granatama. Kažu da je Radovan Karadžić tada govorio: “Sve ćemo sravniti… Onda ćemo ponovo sagraditi…” Ili: “Ovaj plamen neće samo obasjati konačni kraj jedne stare ere, nego će takođe osvetliti i onu dolazeću”, tvrdio je Jozef Gebels. To što su sagradili i to što je zasjalo na pepelu ljudi i knjiga dugo će ostati kolektivna sramota celih naroda.

Užas koji je srebrenički genocid predstavio svetu ostacima ljudskih tela, biblioteka Vijećnice je predstavila u simboličkom smislu.

A paljenje biblioteke nije događaj bez presedana u istoriji jugoslovenskih prostora. Narodna biblioteka u Beogradu uništena je u nacističkom bombardovanju 1941. godine, i iako nije renovirana, 6. aprila svake godine obeležava se godišnjica od njenog razaranja.

Može li se povući analogija između toga? Može, i te kako, a analogija je ideološka. Reč je, dakle, o teoriji krvi i tla, i u jednom i u drugom slučaju. Gorelo je ono što nije pripadalo “nemačkom duhu”, gorelo je ono što nije bilo dovoljno “srpsko”. I cilj je bio isti: zatiranje jednog celog identiteta, jedne cele kulture. Jedan od autora čije su knjige spaljene u Berlinu 1933. godine bio je i nemački pesnik iz 19. veka Hajnrih Hajne. On je proročki još 1821. napisao: “Tamo gde se spaljuju knjige, na kraju će se spaljivati ljudi”. Danas znamo da su se Hajneove reči obistinile na najužasniji način – u Holokaustu. U Drugom svetskom ratu i ustaše su spaljivali knjige. Uvek neke ustaše spaljuju knjige a onda i ljude.

Jedno beogradsko istraživanje prošle godine je pokazalo da više od 50 odsto anketiranih građana Srbije tvrdi da nisu znali kakvi se svi užasni zločini počinjeni u njihovo ime u Bosni i Hercegovini. Nisu, dakle, znali da su trupe zločinačke “Vojske Republike Srpske”, u svakom smislu izdašno podržane iz Beograda i teško naoružane od strane nekadašnje zajedničke JNA, između ostalog spalile Gradsku vijećnicu u Sarajevu, simbol glavnog grada i države Bosne i Hercegovine. A građani Srbije, eto, ni danas “ne znaju” da je cilj te “operacije” bio da se zatre sećanje o postojanju multikulturalne, multietničke Bosne i Hercegovine, da se zatre naš lepi komplikovani identitet, kako bi se sprovela sumanuta zamisao o (č)etnički čistom prostoru.

Kako poverovati da većina građana jedne države “ne zna” šta se sve “dešavalo” tada, devedesetih godina 20. veka? Kako poverovati da im nisu bili sumnjivi Dnevnici RTS-a? Da im nisu bili sumnjivi tenkovi koji su izrovali njihove ulice na putu prema Hrvatskoj, Bosni, Kosovu…? Da im nije bilo sumnjivo to što su im mušku decu mobilisali i slali na ratište, što su im rodbinu izbeglu iz Bosne i Hrvatske prisilno mobilisali i vraćali na frontove da izginu? Kako im ni do dana današnjeg nije sumnjivo to što je Srbija cele devedesete provela pod sankcijama Ujedinjenih nacija, i to upravo zbog ratova kojima je dirigovala i u kojima je na svaki način učestvovala? Kako poverovati da ni danas nisu svesni šta se upravo dešava i koliko je ta ista Srbija, zbog potpuno iste ideološke matrice, zbog odbijanja da se suoči sa genocidom i libricidom ponovo na pragu da uđe u rat ili, u najboljem slučaju, da opet završi pod sankcijama i izolacijom od celog sveta?

Ali, eto, tako kažu istraživanja. Nisu, dakle, “znali” ni da je u blickrigu ista ta “Vojska Republike Srpske”, u svakom smislu podržana iz zvaničnog Beograda, ali uključujući i više nego ubedljivu biračku podršku Slobodanu Miloševiću, od aprila do avgusta 1992. godine već bila počinila genocid nad “ljudima pogrešnog imena” u Bosni i Hercegovini, nad ljudima kojima nije mesto u “srpskom svetu”. U celoj je Bosni i Hercegovini “Vojska Republike Srpske” počinila genocid, gde god je stigla, ima po Bosni još previše Srebrenica.

Dakle, u Bosni i Hercegovini su istovremeno goreli ljudi, gorele su bogomolje i gorele su knjige. Pre Vijećnice, 17. maja 1992. godine spaljen je Orijentalni institut u Sarajevu. Smišljeno su, paljbom sa okolnih brda, spaljeni unikatni rukopisi na arapskom, turskom i perzijskom jeziku.

Fosforne granate koje su ispaljene na Vijećnicu bile su libricid, razaranje sećanja, sistematsko iskrivljavanje našeg pamćenja, raspamećivanje koje traje do dana današnjeg. Libricid je neizostavan deo genocida. Isti je i princip: ako ubiješ jednog čoveka – ubio si celi svet. Ako spališ neku biblioteku – naneo si štetu ne samo toj zajednici, već i svim ljudima sveta. Paradoksalno, paleći “neprijateljsko”, zapalili su svoje nasleđe i svoj identitet.

Sećam se, i sam sam devedesetih godina u Srbiji bio knjiški ratni profiter. Kupovao sam u novosadskim knjižarama knjige po bagatelnim cenama. Stajale su ispred knjižara, u kartonskim kutijama, knjige autora sa nedovoljno srpskim imenima. Jedan komplet knjiga verovatno najvećeg jugoslovenskog intelektualca Miroslava Krleže kupio sam tada za valjda ne više od vrednosti jedne kutije cigareta. Istovremeno, u Zagrebu su Krležu prognali odakle god su stigli. I slali su nedovoljno hrvatske knjige na paljenje i na rezanje.

Naš jedini književni nobelovac Ivo Andrić, Bosanac rođenjem i inspiracijom, novac od te nagrade poklonio je u svrhe razvoja biblioteka u Bosni i Hercegovini. “To je valjda jedna od najljepših ljubavnih izjava upućenih ovoj zemlji: svjestan da su opismenjavanje i obrazovanje ono što joj najviše nedostaje, Andrić se ovim gestom odužio zemlji koja je nadahnula njegovo djelo”, napisala je sarajevska pesnikinja i novinarka Adisa Bašić. Šta bi Andrić danas rekao da ustane i vidi “Andrić grad” kojeg su demoni sazidali preko puta “živih lomača”, višegradskih kuća u kojima su ljudi živi zapaljeni? U Bosni su goreli ljudi i pre nego je izgorela Vijećnica…

Na postapokaliptičnim gomilama ostataka Vijećnice, u ratu je čelista Vedran Smajlović izvodio Albinonijev “Adagio”. Prizor čoveka u fraku koji svira u ruševini Nacionalne i univerzitetske biblioteke ostao je u sećanju i onih koji za Sarajevo nikada nisu čuli. Neko je rekao da je to bio pravi način za ispraćaj užasnog 20. veka.

“Nisam znala da je spaljena Vijećnica, da je toliko knjiga uništeno. Neko je spalio milione knjiga u moje ime, a ja o tome ništa u školi nisam učila, a školujem se već šesnaest godina”, izjavila je nedavno jedna mlada devojka iz Srbije koja je na master studijama u Sarajevu.

Možda će ona i druga slična njoj deca iz Srbije koja se rata ne sećaju jer nisu bili rođeni upitati roditelje koji su im to prećutali jer, valjda, “nisu znali”: “Tata, mama, a gde ste vi bili i šta ste radili kada je gorela Vijećnica?”

(Slobodna reč)