Ovih dana imali smo posetu rodbine iz skandinavske dijaspore. Sa sobom su poneli i spisak literature na srpskom koju im je preporučila neka tamo njihova poznanica koju su upoznali ovog leta u Opatiji. Uzeo sam spisak u ruke i čim sam pročitao prvi naslov, bacio sam im to parče papira nazad na sto i rekao da ne mogu da im pomognem da kupe te pisane uratke jer mi se – gade! Mislim, te „knjige“ mi se gade, a ne oni, Skandinavci.
A naročito mi se gadi ta poznanica iz Opatije. Koja inače živi u Srbiji. I koja je, eto, čak i na moru u prosvetiteljskoj misiji: da usred Hrvatske širi srpski nacizam. Onda razmišljam: kako je moguće da se takva osoba nađe na tom mestu? Zar se ne plaši? Ima li morala, svesti, savesti? Sve sama retorička pitanja!
Onda pomislim da je ta poznanica možda u gostima kod nekog svog fašističkog pobratima iz Hrvatske. Kome, naravno, ne smeta srpska naci-literatura. Makar forsirala i to da su Srbi narod najstariji, stariji čak i od Hrvata. I da onda u dugim morskim noćima ta poznanica i, hajde da zamislimo, njen hrvatski poznanik jedno drugom čitaju sabrana dela svojih zlih predaka. Uz sveće, masline, pršut, gibanicu, proju i neku finu rakiju.
Ujutro, kada ustane, poznanica na parkingu u Opatiji zatiče čitav auto, niko ga nije ni okrznuo. Jer glupani uvek razbiju kola pogrešnim Srbima! Jer su i glupani fašisti pa neće valjda razbijati pokretnu imovinu svojima.
Uostalom, nacionalističke hulje i fukare i danas se slažu izvanredno, kao što je oduvek i bivalo. I kao što je svaki viđeniji zločinac iz Srbije nakon ubistava skrovište tražio u susednoj državi, kod svog hrvatskog brata po zločinu. Oni su se bez problema i bez reči razumeli.
Za razliku od ono malo normalnog sveta, koji je uglavnom podvio repove u strahu od siledžija i pobegao odavde da se nikad ne vrati. Ili da ponekad svrati. Kao što nam je pre neki dan jedan naš novosadski drugar, opet iz Skandinavije, prepričavao svoje avanture. Pa je rekao kako su Danci veliki nacionalisti. Kako je ta zemlja etnički najčistija u Evropi. Kako, kad ih pitate, oni u poverenju priznaju da ne vole Rome. Nisam mogao a da ge ne upitam da li u Danskoj (u kojoj je – kao što odavno znamo a naš drugar je to eto skoro saznao – sve trulo) to da ne vole Rome oni kažu i javno, na televiziji? I da li to napišu u novinama? Objave u knjigama? On me gledao s čuđenjem i odgovorio odrečno. A da li bi krivično odgovarali kada bi o svom šovinizmu javno progovorili? Odgovorio je potvrdno i ubrzo posle toga ustao i otišao. Valjda nazad u trulu Dansku.
Ovde je šovinizam već više od 20 godina ne samo dopušten nego i vladajući model razmišljanja o drugom i drugačijem. Ovde se dnevno štampaju na desetine hiljada primeraka novina koje vrve od vrlo ozbiljnih krivičnih dela kada su u pitanju nacija, vera i boja kože. Ovde se legitimno prodaju knjige osvedočenih antisemita, nacista i fašista. Za to vreme, danski šovinisti uz pivo smrde i fantaziraju o tome kako Hitler i nije bio u krivu kada je odlučio da pobije Jevreje i Rome. Ali nemaju muda da to i javno kažu. Što jeste civilizacijski napredak. Baš potpuno jednak onome kada je čovečanstvo, pod pretnjom kazne, odlučilo da prestane da sere po javnim mestima i naočigled svih.