Skip to main content

DENIS KOLUNDŽIJA: Šta ćemo sa decom?

Denis Kolundžija 16. мај 2023.
2 min čitanja

Shvatiće i da se ovde ne radi o njima

PITANJE: Posle svega, posle tragedije u školi u kojoj je devet učenika na početku tinejdžerskog doba ubijeno, ključno je pitanje: hoće li sad sva druga deca, u školi i van nje, biti bezbednija?

NULTA TOLERANCIJA: Za onu decu koja su u danima nakon masakra iskazali bilo kakvu agresiju, nekog napali, povredili, nekom pretili, pravili „crne liste“ valjda u nastojanju da kopiraju osumnjičenog za masakr u „Ribnikaru“, država je pokazala nultu toleranciju: preskočeni su razgovori, išlo se odmah na hapšenja – i pritvore.

PAKAO: Ne znam da li su među njima i oni koji su i do sada drugima stvarali pakao od života, na bilo koji način. Ako jesu, njihove žrtve privremeno mogu da odahnu. Možda su svojim zlostavljačima želeli i nešto gore od hapšenja i jednomesečnog pritvora, a možda samo da neko blagovremeno odreaguje na njihove vapaje.

REAKCIJA: Koliko god mladi bili, dovoljno su pametni da ukapiraju da ih je spasla afektivna reakcija države, bolje reći – vlasti: ta ekipa kad god se nađe u situaciji nad kojom nemaju potpunu kontrolu, pribegavaju merama represivnim, čisto da iskažu moć i tako povrate kontrolu. I sve će trajati dok se emocije ne slegnu, kao i uvek. Posle toga, sve se vraća na staro.

BRIGA: I u tom smislu je i inače sva ta navodna briga o deci. U školama će biti angažovani dodatni policajci, njih hiljadu i nešto. O vraćanju školskih psihologa i pedagoga, nešto nema reči. Ali ni oni ne bi bili rešenje sve dok pred očima dece, u školi i van nje, nastavlja da buja kultura nasilja, nekažnjivost za bilo šta, počev od bahate vožnje i parkiranja po ulicama do utaje poreza i presuda usled nedostatka dokaza.

SAZNAĆE: Ako već ne prate televiziju i medije, kako nam kažu, možda preko neke društvene mreže do njih, do dece koja pokušavaju da sve ovo što je i njih i nas snašlo poslednjih nedelja valjano isprocesuiraju, dođe priča o nekoj drugoj deci, kojoj se niko nije našao da ih zaštiti.

ODŽACI: Šta će pomisliti kad saznaju da je neki pedagoški asistent u Odžacima predugo vremena fotografisao – da je barem samo to! – nagu trogodišnju i četvorogodišnju decu u vrtiću? Neće oni razmišljati o tome kako je bilo moguće da neko ko nije imao kvalifikacije za rad s decom uopšte dođe u situaciju da sve to zloupotrebi. Niti da li je do tog radnog mesta došao zahvaljujući članskoj karti najmoćnije stranke u zemlji.

PEĆINCI: Ili, ako ikako uspeju da saznaju, za tek nešto stariju decu, iz mesta zvanog Pećinci, kojima neki čika ne dozvoljava da pohađaju vrtić samo zato što im roditelji ne podržavaju vladajuću stranku. Saznaće već nekako, da tu nije bilo pritvora, da tu nema sankcija, samo tužbe protiv tih roditelja, od istog tog čike.

A SVEĆE?: Saznaće, kad-tad, da je malo ko iz vlasti uopšte otišao do „Ribnikara“ i upalio sveću i time pokazao da zaista žali za izgubljenim dečjim životima.

ONI: Shvatiće i da se ovde ne radi o njima, nikad to nije bilo u igri. Već da se radi o NJIMA.

(Autonomija)