Tekst u nastavku predstavlja reagovanje prof. dr Aleksandra Čučkovića na donošenje presude kojom je gradonačelnik Subotice, Stevan Bakić, pravnosnažno osuđen na novčanu kaznu od 150.000 dinara zbog produženog krivičnog dela uvrede dekana Ekonomskog fakulteta u Subotici.

Mnogo se buke i prašine u poslednje vreme podiglo u našoj javnosti i to na svim nivoima, od državnog vrha do lokalnih okvira, u vezi sa tim šta je nečije pravo, a šta njegova zakonska obaveza. Prečesto se mogu pročitati, ali još više – čuti i videti, neprimereni načini javnog obraćanja, a svedoci smo i nečuvenih ispada kojima pribegavaju razni pojedinci, od potpunih anonimusa do viđenih nosilaca javnih funkcija. Sve se to događa redovno, pa smo gotovo oguglali na pretnje i uvrede koje ispunjavaju pozamašan deo naše medijske stvarnosti, koja i inače uporno naginje senzacionalizmu. Ipak, još uvek ima i reakcija na takve pojave, što znači da nismo baš svi izgubili osećaj za pristojnost niti volju da se za nju založimo. Videćemo, upravo je pristojnost u temelju društva koje tako zdušno priželjkujemo. Da bismo ga ponovo uspostaviti, neophodni su nam hrabrost i poštenje. Prvog imamo, i to iz dana u dan, sve više, a i drugo je, izgleda, u poslednje vreme sve više u modi.

Jedan svež primer iz Subotice ukazuje nam kako ipak postoji mogućnost da i nosioci najviših javnih funkcija budu krivično gonjeni, pa i osuđeni za nedoličan javni govor, što će u ovom slučaju reći – za uvredu. Ne bih da zvučim pretenciozno, ali, ma koliko ishod ovog spora predstavljao redak primer, verujem da bi on mogao da podstakne spremnost na slično postupanje. U suprotnom, ako ostane usamljen primer, ovaj slučaj biće tek izuzetak u atmosferi oportunizma. A upravo nas je oportunizam doveo tu gde smo. Ipak, uveren sam da velika većina nas više nije spremna da ćuti i da je vreme tihe pokornosti prošlo. 

Dakle, tužbu sam podneo očekujući da bi, ako sud ustanovi protivzakonitost uvredljivog ophođenja, takav ishod mogao da pokaže da se zakon primenjuje jednako na sve i da bi to moglo da podstakne i druge da spremno brane svoje dostojanstvo. Ako pojedinac samovoljno i nedolično uzurpira javni prostor pod izgovorom da to čini upravo u interesu javnosti, on se, u stvari, dvojako ogrešuje o zakon: javno stavlja u službu privatnog (iako mu je, po funkciji koju obavlja, dužnost upravo da ga štiti) i još to čini na nedozvoljen način. Niko ne sme da bude iznad države, čak ni kada se u nju zaklinje. Po mom skromnom uverenju, postoji nekoliko aspekata u ovom sporu koje smatram važnim u pogledu zalaganja za neke od ključnih vrednosti na kojima počiva uređeno društvo, koje smo po svemu sudeći, konačno, u Srbiji poželeli da uspostavimo.

Prvo, za mene posebno važno, ovde je u pitanju nastojanje da se zaštiti autonomija univerziteta kao mesta slobodnog kritičkog mišljenja njegovih članova. Uprkos sistematskim pokušajima da se kritički stav prema vlastima neopravdano predstavi kao izravno bavljenje politikom i da se, stoga, u ovom slučaju oštećeni tretira kao ravnopravan partner u političkom ringu, vređanje s ciljem omalovažavanja ličnosti, naprosto, nije dozvoljeno. To zakon izričito zabranjuje i ta zabrana se odnosi i na učesnike u političkim borbama. A ovde nije u pitanju takva vrsta borbe, nego, s jedne strane, pravo na javnu kritiku, a sa druge – obaveza da se ona, ako nije uvredljiva, trpi. Ako se ta obaveza zanemari, opravdano se može očekivati da će to sud umeti da proceni. Ipak, ako nekome kažete da on nema pravo da se bavi politikom, jer to nije njegova profesija, to predstavlja zamenu teza, jer je političko delovanje eksplicitno zabranjeno samo predstavnicima pravosuđa, vojske i policije. Sa druge strane, naravno, nije dozvoljeno političko organizovanje i delovanje na univerzitetu, ali zaposlenima na univerzitetu nije zabranjeno da izražavaju kritičko mišljenje o društvenim pojavama, u koje spadaju i one iz sfere politike. Dakle, prosto, ovde nije u pitanju moj politički angažman, nego kritika tuđeg. A ako se to ipak zanemari, pravi se logička greška u zaključivanju pod nazivom – prelaz u drugi rod. Šta to znači? Ukratko, umesto da se dokaže da nije u pitanju uvreda oštećenog (što je nemoguće jer postoji materijalni dokaz u vidu snimka), nudi se druga teza koja glasi: ako se neko bavi politikom, onda on može da se tretira kao takmac u borbi u kojoj važe druga pravila. Istina, u bavljenju javnim poslovima važi niži prag osetljivosti na kritiku (pošto politički akteri raspolažu nekim oblikom moći, dužni su da trpe kritiku u većoj meri nego oni koji takvu moć ne poseduju). Međutim, čak ni u ovom kontekstu nije dozvoljeno vređanje. Dakle, na javnu kritiku moraju da budu spremni i dekan i, recimo, gradonačelnik – srazmerno javnoj funkciji koja im je poverena, ali – i tada vređanje, očigledno, može da podrazumeva prekršajnu ili krivičnu odgovornost.

Drugo, predstavnici pravosudnih organa pokazali su da oni nisu samo učesnici u životu jednog društva kojima je povereno da cene zakonitost postupanja svakoga od nas, nego da su oni takođe autonomni nosioci jedne grane vlasti čija je funkcija kontrola drugih dveju grana: zakonodavne i izvršne. Tako, oni bi morali da zastupaju načelo po kojem smo svi jednaki pred zakonom, odnosno da svi imamo pravo na isti tretman. Opet, ovo načelo u sebi sadrži dva važna aspekta: zabranu diskriminacije i državnu zaštitu svakog građanina. Prvo podrazumeva da zakoni ne smeju da daju posebne povlastice niti smeju da štete pojedincima zbog njihove rase, pola, vere, nacije ili društvenog položaja, a drugo da svako ima pravo na podjednaku pravnu zaštitu od strane države, koju u ovom slučaju, pre svega, predstavlja sud (a u drugom kontekstu nju takođe može da predstavlja gradonačelnik, a u nekom trećem, u izvesnoj meri, čak i dekan, kao državni službenik). Ukratko, pravosuđe je dužno da se stara o poštovanju pravila koja su obavezujuća za sve građane, pa i za predstavnike države.   

Treće, ovde je u pitanju i odbrana dostojanstva ličnosti – u ovom slučaju mene kao oštećenog – koje predstavlja “crvenu liniju” demokratije, vladavine naroda koja počiva na uvažavanju ljudskosti pojedinca. Očuvanje sloboda i prava građanina pred drugim pojedincima i organizacijama jedna je od ključnih tekovina moderne civilizacije.

Naposletku, ovde je reč o pokušaju da se odbrani javni prostor od pokušaja da se on uzurpira proizvoljnim privatnim interesima. Inače, svako zalaganje koje nije izravno u funkciji društva po pravilu je usmereno na ostvarenje privatnih interesa. Međutim, posebno je važno razumeti da je odbrana javnog interesa iznimno važna onda kada se određeni lični interesi – u koje spada i samovoljno ponašanje bilo kojeg pojedinca – predstavljaju kao opšti, a pogotovo kada su praćeni nedostojnim ophođenjem. Dakle, ovde je u pitanju to da se, navodno zarad interesa države, a uistinu zarad interesa partije na vlasti i ličnih interesa aktera u tom kontekstu, dezavuiše neko ko uistinu nastoji da promoviše javni interes tako što javno izriče kritiku određenih društvenih pojava. Da je to pravo odlično razumela odbrana osuđenog, vidi se iz toga što je ona pokušala da pokaže kako uopšte nije u pitanju javni nego privatni interes, tobože, ličnog političkog angažmana uvređenog. Neko ko je sve u životu postigao bespoštedno promovišući svoj lični interes zaklanjanjem iza političkih relacija brani se tako što vređanje dostojanstva drugoga pravda optužbom da je ovaj politički delovao, iako on nikada nije bio član niti jedne političke organizacije.

Po svemu sudeći, to više, izgleda, ne može da im prođe. I to ne samo kod naroda, nego ni kod države.

(tekst i foto: Magločistač)