Denacionalizacija, iliti vraćanje nakon Drugog svetskog rata oduzete imovine, najduža je laž u Srbiji. Sve su vlade za poslednjih deset godine obećavale denacionalizaciju „do kraja godine“, a prođe i decenija, a od vraćanja otetog nema ništa.
Vlada Srbije stalno piše, dopisuje, prepisuje i precrtava nacrt, pa nacrt predloga zakona o denacionalizaciji, ali kada će on ugledati svetlo dana – to niko živ ne zna!
Iako je bilo nagoveštaja da će se tačka na denacionalizaciju staviti do kraja prošle godine, a garancija za to je bila pretnja ostavkom Slobodana Ilića, državnog sekretara u ministarstvu finansija, ni za proteklih sedam meseci ove godine nacrt nije primećen u javnosti.
Poslednja u nizu nezvaničnih verzija koja navodno sprečava donošenje zakona je opasnost da će u slučaju vraćanja imovine javni dug Srbije značajno porasti, a država ući u opasne vode dužničke krize. Pašće joj kreditni rejtig pa se neće moći više jeftino zaduživati po svetu, a pritegnuće nas dodatno i MMF. Tačnije, javni dug Srbije trenutno je 10,8 milijardi evra. Odnos između ukupnog javnog duga i bruto domaćeg proizvoda (BDP) dostigao je 32,7 odsto, a, navodno, ako bi se preuzele obaveze za nacionalizaciju javni dug bi prešao i 48 posto BDP, a to je već ozbiljan problem. Tako sada tvrde oni koji traže izgovore.
To je možda i tačno, ali su za to znali i ranije svi oni koji su obećavali i koji obećavaju zakon.
To nije jedino zamešateljstvo. Iz Vlade Srbije može se čuti da problem restitucije nije gurnut pod tepih. Ali, opet ali, njegovo rešavanje će ipak morati da sečeka donošenje odluke Ustavnog suda po zahtevu za ocenu ustavnosti Zakona o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama. To je vrhunac izgovora, jer su se upravo predstavnici vlasti do sada trudili da naslednicima objasne kako denacionalizacija i zakon o denacionalizaciji nema nikakave veze sa tim što se crkvama i verskim zajednica oteta imovina vraća već nekoliko godina.
Dakle, ne zna se ni kada će nacrt biti završen, a ni kako će se oduzeta imovina vraćati. Može se reći da je sigurno samo da će srbijanska vlada morati doneti zakon o restituciji, kao i da povraćaja u naturi neće biti. Barem na to ukazuju predlozi koji su do sada najavljivani, jer su listom podrazumevali da se veći deo imovine oduzete posle 1945. godine ne vrati u naturi već izdavanjem dugoročnih dinarskih obveznica. Oni koji traže obeštećenje nadaju se naturi, a ni po izjavama zvaničnika ne bi se reklo da je ta varijanta u opticaju.
Problem je i to što nema validne procene vrednosti oduzete imovine i što se , čak i da se donese zakon, u Srbiji ne može isključivo primenjivati naturalni povraćaj ili samo obveznice. Naime, do sada se kao ukupna vrednost oduzete imovine pominjalo od 110 do 220 milijardi evra. Iako preciznih podataka još nema, sigurno je samo to da potencijalni naslednici najviše traže da im se vrati poljoprivredno zemljište. Naime, Republička direkcija za imovinu primila je zahteve za vraćanje čak 65.434 njive i 1.223 salaša .
Koliko će se država ozbiljno pozabaviti zakonom o restituciji videćemo na jesen, kada bude rađen predlog budžeta za narednu godinu, jer ako se postigne, pre svega politička volja, onda se u njemu mora naći barem deo novca namenjen za povrćaj oduzete imovine, odnosno moraju biti predviđeni troškovi po osnovi denacionalizacije. S druge strane, da bi se u budžetu za narednu godinu predvideo trošak za denacionalizaciju prvo bi se moralo znati koliko ona ukupno košta ovu državu, a to se još uvek ne zna. Jeste da su građani Srbije podnosili zahteve Republičkoj direkciji za imovinu, ali svi oni su do donošenje zakona o denacionalizaciji mrtvo slovo na papiru, a novčana vrednost onoga što treba vratiti – nepoznanica. Razlog za to leži i u činjenici da su građani 2005. godine samo prijavljivali oduzetu imovinu, ali nisu bili u obavezi da podnose i dokaze koji bi potvrdili da oni ili naslednici zaista imaju pravo da traže povraćaj. Drugim rečima, prava procena vrednosti oduzete imovine ne može se ni znati dok svi onih koji su podneli zahteve ne dostave i dokaze, a to bi značilo da pre donošenja zakona o restituciji država mora da donese propis koji bi od starih vlasnika i naslednika tražio da podnete zahteve za povraćaj dokažu. Jer, sasvim je sigurno da trećina onih koji su podneli zahtev nemaju potrebnu dokumentaciju koja bi im omogućila da od države potražuju bilo naturalni povraćaj, bilo obveznice.
Dakle, Srbija će milom ili silom kad-tad morati doneti zakon o denacionalizaciji, jer bez njega se neće primaći EU, a kada će to tačno biti – zvanično niko ne može da potvrdi. Oni koji se usude da izađu sa prognozom mogu proći kao državni sekretar Ilić, koji je garantovao da će do kraja prošle godine zakona biti ali ni sedam meseci nakon neispunjenja obećanja nije podneo ostavku.
No, još uvek daje nadu najava da će narednog meseca biti promovisana strategija razvoja Srbije od 2010. do 2020.godine, a ona u svom fokusu, pored izgradnje infrastrukture, stimulisanja ulagača, novog zapošljavanja, sadrži i najavu ulaska u proces denacionalizacije. Doduše, u strategiji se ne precizira tačna godina, ali stari vlasnici i naslednici mogu očekivati da će naredna decenija doneti rešenje za njihovu višedecenijsku muku.
Pravda jeste spora, ali dostižna, a najveći problem kod restitucije jeste to što mnogi koji su svojim očima gledali kako se njihovim očevima otima sve što su imali – sada neće dočekati da im se oteto vrati. Drugi svetski rat je ipak završen pre 65 godina. A to je skoro životni vek cele jedne generacije.
Kako reče jedan sedamdesetpetogodišnji Novosađanin koji čeka restituciju: „Rođen sam bogat, živeo sam kao puki siromah, pa barem da umrem misleći da imam nešto svoje „.

Ljubica Blitva Trošić