Deca koja rade na ulici: prose, peru vetrobranska stakla, sakupljaju sekundarne sirovine ili prodaju cveće, izložena su stopostotnom riziku od trgovine ljudima.

Mi ne znamo koliko ih je ni koje su njihove potrebe, niti znamo koliko njih su zaista žrtve trgovine ljudima, jer u našem zakonodavstvu deca u uličnoj situaciji nisu definisana kao društvena grupa. U najvećem broju slučajeva, reč je o deci koja žive u neformalnim romskim naseljima, u okolnostima ekstremnog siromaštva. Nemali broj te dece svakodnevno koristi usluge Svratišta: dva u Beogradu i jedno u Novom Sadu. Većini njih su roditelji takođe bili korisnici Svratišta.

“Korisnice sa kojima sam ja radio 2010, 2011, bile su tada u predškolskom ili uzrastu nižih razreda osnovne škole, a sada dolaze sa svojom decom u Svratište. Neke od njih i zbijaju šale kada ostanu trudne, kažu ‘evo, pravim vam novog korisnika’, a mi ne znamo da l’ da se smejemo ili da plačemo”, za VOICE priča Nikola Jovanović, rukovodilac novosadskog Svratišta za decu i mlade, koje je osnovano pri Centru za socijalni rad Grada Novog Sada.

“Mi na godišnjem nivou uradimo toliko edukativnih radionica, toliko psihosocijalne podrške pružimo. Ipak, posmatrano iz ugla pojave višegeneracijskog korišćenja usluga Svratišta, ja vidim da mi zadovoljavamo njihove bazične potrebe. Ta deca se kod nas okupaju, dobiju čistu odeću i obrok, ako treba očistimo ih od vašaka, što je sve odlično, jer da nema toga –  problem bi bio mnogo veći. Ipak, jednako važno je to što dete koje je ceo dan sa nama automatski nije na ulici”, zaključuje Jovanović.

„To su pre svega ljudski životi”

Novosadsko svratište trenutno ima 519 aktivnih korisnika, a 90 odsto njih dolazi iz neformalnih naselja Veliki rit i Bangladeš.

Dva beogradska Svratišta – jedno na Zvezdari, drugo na Novom Beogradu, osnovalo je udruženje Centar za integraciju mladih (CIM). Sa decom u uličnoj situaciji rade od 2007. godine. I oni imaju korisnike čiji su roditelji, dok su bili deca, dolazili u Svratište.

“Situacija je vrlo kompleksna, to su pre svega ljudski životi”, kaže za VOICE Marko Tošić, direktor CIM-a. “Kulturološki gledano, romska zajednica na ovim prostorima živi vekovima, sa svim svojim karakteristikama, koje mi moramo da poštujemo kao takve”, dodaje on.

U Srbiji se decenijama održava živim narativ da su Romi sami krivi što se nalaze u uslovima siromaštva i socijalne isključenosti, da namerno žive na račun države. Marko Tošić smatra da institucije nikada nisu uložile pravi napor da osposobe za rad ljude iz romske zajednice.

“Vi ako hoćete nekoga iz te zajednice da zaposlite, morate da razumete da je tom čoveku potrebno podići samopouzdanje, osnovnu pismenost, dati mu neku vrstu obuke. To je veliki napor koji ne sme da bude na poslodavcima, jer nisu oni tu da bi se bavili takvim pitanjima. Zato mislim da naše institucije ne idu u korak sa vremenom, da smo propustili vreme za neke promene… Kolege iz državnih institucija su takođe deprimirane jer takav način rada ne daje rezultate. Tu ulazimo u jedan tužni krug gde mi vidimo da ovako ne može biti bolje, već se prepuštamo slučaju, i kada je takva situacija neki mladi životi su završeni pre nego što su i počeli”, kaže Tošić.

On kao dobar primer ističe projekat CIM-a, kafe “Šesnaestica”, gde korisnici Svratišta nakon navršenih 16 godina, stiču veštine i prvo radno iskustvo kao konobari i barmeni.

Za stolom u Svratištu na Zvezdari, sede Jelena, Erđan, Cobe i Mirsad  i crtaju. Jelena ima 12 godina i redovna je učenica osnovne škole, dok trojica godinu ili dve starijih dečaka idu u večernju školu. U susednoj prostoriji osmaci iz jedne beogradske škole unose desetine velikih kartonskih kutija punih čiste odeće i obuće, koju su prikupili za decu – korisnike Svratišta.

U kuhinji razgovaramo sa dvadesetšestogodišnjim Emirom, koji je bivši korisnik Svratišta. Dve godine je proveo u “Šesnaestici”, prvo učeći, a zatim obučavajući druge da prave razne kafe i koktele. Nakon toga je postao edukator.

“Cilj naših radionica je da uputimo decu ka nečemu boljem, da mogu da izađu iz naselja, da nešto nauče i nađu posao, pa da nikada više ne budu na ulici”, kaže Emir, otkrivajući nam da je preduzeo prve korake ka ličnom cilju – da napravi novu kuću i da ode iz romskog naselja na Karaburmi.

Vaspitači i ostali zaposleni u novosadskom Svratištu svakodnevno su u kontaktu sa roditeljima njihovih korisnika, prate kad ko izostaje iz škole, pokušavajući da unaprede položaj tih porodica. Ipak, Nikola Jovanović smatra da značajniju promenu nisu postigli.

“U radu sa pretežno romskim porodicama mi stalno pokušavamo da oni postanu onakvi kakvi smo mi, da dele naše vrednosti, da budu nešto što nisu, a to je velika greška. Kulturološki gledano, i njihova i naša zajednica imaju svoje specifičnosti, i sve je u redu dok se ne krši zakon. Naravno da ćemo da reagujemo kada saznamo da dete od 12 godina stupa u brak,  jer je to zakonom ove države zabranjeno”, kaže Jovanović.

Deca su žrtva trgovaca ljudima ali i svojih najbližih

Deca koja rade na ulici su u velikoj opasnosti od trgovaca ljudima, ali i od svojih najbližih. Pomenute maloletničke brakove ugovaraju roditelji, praktično prodajući svoje maloletno dete za određeni iznos, što je po definiciji trgovina ljudima. A deca koja su naterana da po ceo dan rade na ulici, jesu žrtve trgovine ljudima, za VOICE kaže Nikola Jovanović.

“Veliki broj te dece skuplja sekundarne sirovine ili prosi. Smatram da su ona prinuđena da to rade, jer teško da će neko dete od osam ili deset godina samo da donese odluku da ide da skuplja gvožđe. Teraju ga, tu nema šta, ali ta deca ne doživljavaju to kao prisiljavanje jer žive u okruženju gde je normalno ponašanje izaći na ulicu i zarađivati”, objašnjava Jovanović.

U oktobru 2022. formalno su identifikovane svega dve maloletne ženske osobe kao žrtve trgovine ljudima. Tošić kaže da je to što zvanični sistem pokazuje veoma mali broj dece – žrtava trgovine ljudima, posledica toga što Srbija nema dobar mehanizam za praćenje devijantnih pojava. “Što se tiče dece u uličnoj situaciji, mi zapravo nemamo nikakve podatke, osim naših internih”, ističe on.

Aktivnih korisnika u dva beogradska Svratišta trenutno ima 370. Međutim, prema proceni zaposlenih u CIM-u, broj dece koja žive i rade na beogradskim ulicama iznosi nekoliko hiljada, a očekuju da će se taj broj značajno povećati, zato što je sve više i više ljudi koji dolaze iz unutrašnjosti Srbije, ali i onih koji bivaju vraćeni iz država EU. Ti ljudi završavaju u neformalnim naseljima. Pošto nemaju mogućnost da se zaposle, izlaze na ulice da bi zaradili.

“Ono što je značajnije od precizne brojke o deci-žrtvama trafikinga, jeste činjenica da je 100 odsto naše dece (u Svratištu) u visokom riziku od trgovine ljudima, jer oni dolaze u kontakt sa velikim brojem nepoznatih ljudi, koji im prilaze sa različitim namerama”, kaže Marko Tošić.

I u Novom Sadu je slična situacija. Nikola Jovanović kaže da iz godine u godinu sve više dece radi na ulici. “To je dobrim delom i zbog toga što su čitave porodice proterane iz Nemačke i drugih zemalja Evropske unije. Njihova deca su već sutradan po povratku ovde kod nas. I opet bude sve isto kao i pre odlaska u EU. Neki od njih više nemaju ni svoje trošne kuće u novosadskim naseljima Veliki rit ili Bangladeš, jer su ih pre polaska prodali za nekoliko hiljada evra, da bi imali novac za put”, navodi Jovanović.

U pratnji vaspitačice Vanje i Bete, dugogodišnje domaćice novosadskog Svratišta, ulazimo u naselje Veliki rit. Već posle nekoliko metara jasno je da ulazimo u geto, ne samo u smislu vidljivog siromaštva, već i segregacije. Kuće su sklopljene od materijala koji se mogu naći bačeni na deponijama. Put u naselju je zemljani, pun velikih rupa. Kad padne kiša, deca koja idu u školu isprljaju cipele i odeću, pa sa njima niko iz razreda neće da se druži.

Beti prilaze odrasli momci, pozdravljaju je srećni što je ponovo vide. Prema meni, novinarki, su nepoverljivi. U prolazu čujem komentare dva muškarca: prvi, da smo došli samo da bismo na račun romske zajednice dobili neke pare, i drugi, da će mi, ako mu platim, reći sve što želim da čujem. Zahvaljujući Beti, mladi, tek stasali ljudi a nekadašnji korisnici “Svratišta”, daleko su predusretljiviji.

“Mene je Nemačka promenila, a ne Srbija”, za VOICE kaže Denis, stanovnik Velikog rita. Kaže da je u Nemačkoj “uspeo nešto”, inače, da je sa porodicom ostao u Srbiji i dalje bi bili podstanari. “Tamo smo imali malo više socijale. Mi smo i skupljali, nismo samo trošili, pa smo po povratku kupili kuću”. Nakon tri godine boravka u Nemačkoj, dobili su negativ, dokument “da ne možemo više da sedimo tamo. Što su nas držali – držali”.

Sada, kad je punoletan, kaže da mu je mnogo bolje jer može da radi. Zaposlen je u “Čistoći”, kao i njegov prijatelj Bedžet, koji sa svojom devetnaestogodišnjom suprugom čeka prvo dete. “Iskreno da ti kažem, pedeset hiljada mesečno rokam. Šta da ti kažem… trebam tati dati, treba i sebi da ostavim malo”, kaže Bedžet, čija supruga nije zaposlena. Obojica uglas objašnjavaju da je kod njih “običaj da žena ne radi, već da čisti, opere, skuva”, a da je “muškarcima posao da rade, donesu i da zarade”. Bedžet dodaje da to važi za sve koji žive u ovom naselju.

Još nešto im je zajedničko – i dalje svi žive “od kante”. Kao i onda kada su bili deca, korisnici Svratišta.

Zaštitnik građana je početkom 2020. godine uputio preporuku Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da bez odlaganja stavi van snage radni nalog kojim se Centri za socijalni rad obavezuju da “u svakom otkrivenom slučaju po hitnom postupku oduzimaju od roditelja ili staratelja” decu u uličnoj situaciji. Umesto toga, Zaštitnik građana je preporučio da ministarstvo izradi smernice o načinu postupanja sa tom decom, koje bi nedvosmisleno utvrdile da li je razlog dečjeg rada na ulici trgovina ljudima ili ekstremno siromaštvo.

“Automatsko oduzimanje dece nije rešenje već je suštinsko pitanje ko je organizator prosjačenja i dečje eksploatacije i koje su okolnosti dovele do toga da su deca na ulici. Pitanje je da li se radi o trgovini ljudima ili se radi o nužnosti da nema od čega da se živi”, naveo je tada Zaštitnik građana.

Ministarstvo za rad pre toga je odbilo da postupi po preporuci za stavljanje van snage radnog naloga. Obrazloženje za odbijanje preporuke Zaštitnika građana se bazira na “nespornoj činjenici da se mora reagovati odmah po saznanju o ugroženosti, nasilju ili zlostavljanju i zanemarivanju deteta” i da radni nalog “nikako nema za cilj da se deca oduzimaju od roditelja bez prethodno sprovedene stručne procene”.

“Oni se nigde ne broje”

Prema saznanjima do kojih je Zaštitnik građana došao tokom svog redovnog rada, odluke o hitnom izmeštanju dece iz bioloških porodica su donošene najčešće zbog utvrđenog roditeljskog zanemarivanja i zlostavljanja dece, a ne zbog loše materijalne situacije. Međutim, taj podatak se ne odnosi isključivo na decu u uličnoj situaciji, jer, kako kaže Marko Tošić, oni se nigde ne broje, oni su u sistemu socijalne zaštite po nekom drugom osnovu, kao korisnici materijalne pomoći ili narodnih kuhinja. “Ujedinjene nacije su objavile dokument koji stavlja fokus na prevenciju – mi to ne radimo, na žalost, i zapravo se tom decom bavimo samo kada gasimo požar, odnosno kada dođemo u situaciju da treba slučaj da prijavimo povereniku, centru za socijalni rad, policiji”, navodi Tošić.

Ove godine je usvojen najnoviji “Opšti protokol za zaštitu dece od nasilja”, koji bi trebalo bolje da definiše ko su deca koja se nalaze u uličnoj situaciji, za VOICE kažu iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu (RZZSZ). Potvrđuju činjenicu da problem u terminologiji postoji, jer je vrlo teško decu koja po raznim osnovama borave na ulici, definisati kao određenu društvenu grupu.   

“Mi smo sa kolegama iz RZZSZ, sa kojima imamo divnu saradnju, razgovarali više puta. Oni su vrlo svesni problema i mi smo zajedno izradili formular čijim bi popunjavanjem centri za socijalni rad izveštavali o deci koja žive i rade na ulici. Međutim, on nikada nije primenjen. Mislim da je problem na nekom drugom nivou, a ne u RZZSZ-u”, ocenjuje Tošić.

“Sve je više i više devojčica koje su isključene iz procesa obrazovanja, jer moraju da ostaju kod kuće da bi obavile razne stvari. A obrazovanje je potrebno da bismo nešto u svom životu uradili za nas same, za našu porodicu, ali i za zajednicu iz koje dolazimo, tako da mislim da je za njih obrazovanje put kako da izađu iz tog začaranog kruga siromaštva i okolnosti u kojima se nalaze, i da ne moraju da osnivaju brakove sa 16 godina i rađaju decu tako mlade”, kaže Tošić.

Trgovci ljudima su među nama

Dodaje da devojke Romkinje imaju problem i što se tiče zapošljavanja, jer dolaze iz jedne zatvorene zajednice, a ulaze u drugu zajednicu koja je takođe diskriminatorna prema njima. Kada hoće da se osamostale, navodi, nailaze na velike otpore u svojoj zajednici, jer “kako će da rade u nekom kafiću, nekom hotelu”.

“Prosto nemaju primere iz svog okruženja da je to moguće, a u takvoj konzervativnoj zajednici, jaka je uloga muškarca, tvrđa, patrijarhalnija nego u opštoj populaciji”, kaže Tošić. Ako se ipak usude da se uključe u proces zaposlenja, bude im jako teško jer je zajednica u koju se uključuju puna predrasuda prema Romima.

“Na sve to, trgovci ljudima su među nama. Mi smo imali slučaj da nam u kafe ‘Šesnaestica’ dolaze trafikeri i pokušavaju da trafikuju decu koja tu rade. Zato je moje mišljenje da je njihov položaj, sa ratom u Ukrajini a posebno sa jačanjem desnog bloka, jako nezavidan, da će biti sve gore i gore”, zaključuje Tošić.

“Ja bih voleo da Svratište ne postoji jer bi to značilo da nema dece koja su u uličnoj situaciji, ali to je nerealno očekivati”, kaže Nikola Jovanović, naglašavajući da je potrebno mnogo više raditi na terenu.

“Moramo da uđemo u taj Rit, u taj Bangladeš, da sagledamo šta je njima stvarno potrebno, da Svratište bude i u samom naselju, u smislu da im se približimo i na licu mesta radimo sa njima. Da se akcenat stavi na rad sa roditeljima, na razvijanje njihovih veština da budu bolji roditelji, jer veliki broj njih viče na decu, bije decu…”, smatra Jovanović.

Neveliku, ali pozitivnu promenu, zaposleni u novosadskom “Svratištu za decu i mlade” su primetili kod roditelja sa kojima imaju mogućnost da razgovaraju. Pitanje na koje nemaju odgovor je kako na te roditelje utiče okruženje neformalnih naselja u kojem žive, kada se od stručnjaka iz Svratišta ili Centra za socijalni rad, tamo vrate.

Gordana Momčilović Ilić (VOICE)